Razgovarala: Milena Živanović
Master profesor sporta i fizičkog vaspitanja Vladan Živković, pored toga što je stonoteniski trener, deo je i trenerskog tima Reprezentacije Srbije u stonom tenisu za osobe sa invaliditetom. Stonoteniski trener je i u školi stonog tenisa „Josip Kolumbo”, „Železničar” i u klubu osoba sa invaliditetom „Nais”. Već deset godina se aktivno bavi stonim tenisom, a uz to je i fitnes trener. Osim završenog mastera, svoje znanje još uvek usavršava i poseduje sertifikate i diplome sa raznih seminara i kurseva. Učestvovao je na različitim turnirima i poseduje brojne medalje.
Sa koliko godina ste krenuli da se bavite sportom?
Stoni tenis sam krenuo da treniram sa 14 godina, kada sam otišao na svoj prvi trening, međutim, to nije bio moj prvi susret sa sportom i fizičkom aktivnošću. Pre toga sam dosta igrao stoni tenis i fudbal, jer sam bio baš hiperaktivno dete, ali pod prvom pratnjom trenera i stručnih ljudi sam počeo ozbiljnije da treniram sa 14 godina i do dan-danas nisam prestajaosa treninzima. Naravno, bilo je par povreda, prehlada i sličnih sitaucija koje su me odvajale na ponedelju, dve do mesec dana najviše, ali suština je da želja za treningom i fizičkom aktivnošću nikad nije prestajala.
Šta su dobre, a šta su loše stvari Vašeg posla?
Dobra stvar je što posao kojim se bavim promoviše zdrav i aktivan način života koji je neophodan, pogotovo u današnje vreme gde su ljudi sve manje aktivni, a sve više gojazni. Način i stil života su postali dosta loši, pa će ljudima sve više biti potrebno stručno lice koje će ih uputiti u pravom smeru u izvući iz zone komfora. Loša strana ovog posla je što danas imamo mnogo trenera koji su slabo edukovani, provedu po nekoliko meseci u teretani i misle da su treneri. Takvi stvaraju dosta predrasuda kod ljudi o trenerima.
Foto: Privatna arhiva
S obzirom na to da ste fitnes trener, koliko nedeljno trenirate i kako vodite računa o ishrani?
Kada saberem stonoteniske treninge i treninge u teretani, to ukupno bude od šest do osam treninga nedeljno. Vodim računa o ishrani u smislu da imam izbalansiranu ishranu koja je u skladu sa mojim ciljevima i trudim se da ne jedem ono što mi nije potrebno. Naravno, i ja sam živ čovek, obožavam palačinke da pojedem, ponekad po koju s vremena na vreme i to ništa ne smeta ako su ostali obroci lepo sređeni i ako je stil života na zadovoljavajućem nivou.
Kako izgleda jedan Vaš trening?
Prvo i osnovno je uvodna faza treninga gde radim zagrevanje, podižem polako srčanu frekvencu i pripremam ogranizam za trening. Zatim ide pripremna faza časa gde zagrevam svoje zglobove, čime smanjujem rizik od povrede i povećavam njihovu funkcionalnost, da bi nakon toga išla glavna faza časa koja je unapred jasno definisana i isplanirana. Nikada ne idem ni jedan trening a da ne znam šta ću tamo raditi! Trening završavam rastezanjem gde rasterećujem i opuštam svoje mišiće i na taj način ih čuvam, preventujem i smanjujem rizik od bilo kakve povrede. Trudim se da na svakom treningu izvučem ono što mi je potrebno, a da sa druge strane to ne bude nešto što se ponavlja svaki put i što je monotono.
Kako izgleda takmičenje i koliko traje?
Kada je u pitanju ligaško takmičenje u stonom tenisu, sistem takmičenja je uglavnom isti kao i u fudbalu gost-domaćin, sezona počinje krajem septembra, završava se krajem aprila i otprilike skoro svakog vikenda imamo mečeve. Vikendima kada ne igramo mečeve obično se tada prave turniri gde se prvo igraju kvalifikacione grupe, nakon čega se pravi žreb i igra se na ispadanje. To obično traje ceo dan.
Foto: Privatna arhiva
Postigli ste veliki uspeh u stonom tenisu. Kako se rodila ljubav prema stonom tenisu i zašto baš stoni tenis?
Ja dolazim iz jednog malog mesta koje se zove Gornji Barbeš. To je selo blizu Niša, tamo sam išao u školu i u razredu je bio jako mali broj učenika za bilo koji sport, pa smo na fizičkom samo igrali stoni tenis, gde se javila prva ljubav prema reketu i loptici, nakon čega je stoni tenis postao deo mene. Što se samog stonog tenisa tiče, to je jedan od sportova koji zahteva najveću brzinu reakcije, jako je dinamičan, non-stop morate da budete koncentrisani. Ono što je jako bitno to je individualni sport, što se meni sviđa, volim da moji rezultati zavise isključivo od mene i da, kada izgubim, znam da ja nisam bio dovoljno dobar i dane mogu da krivim nikoga za svoj poraz, što mi je dosta pomoglo kasnije u životu da lakše prebrodim mnoge situacije. Pored toga, stoni tenis mi je doneo puno prijatelja, anegdota i lepih uspomena koje ću sigurno pamtiti ceo život.
Deo ste trenerskog tima Reprezentacije Srbije u stonom tenisu za osobe sa invaliditetom. Kako izgleda taj trening i po čemu se razlikuje?
Osobe sa invaliditetom su pre svega za mene heroji, njima se posebno divim jer su oni nekako ona prava istinska motivacija! Bila mi je čast prisustvovati na pripremama sa reprezentacijom, članovi naše reprezentacije su osvajači svetskih, olimpijskih i evropskih medalja. Igrači kao što su Mitar Palikuća, Borislava Perić-Ranković, najbolji niški igrač Bojan Stamenković i drugi,jesu ljudi sa neverovatnim performansama i fizičkim sposobnostima. Treninzi su vrlo naporni, ulaže se dosta snage i izdržljivosti, a osim toga je jako naporno, i psihički morate konstantno da budete koncentrisani kako bi trening bio kvalitetan, jer kada se kvalitetno radi onda dolaze i dobri rezultati.
Foto: Privatna arhiva
S obzirom na to da ste master profesor sporta i fizičkog vaspitanja, možete li znanje koje ste stekli na fakultetu primeniti u praksi i u kojoj meri je to znanje primenljivo?
Na fakultetu sam stekao veoma dobro teorijsko znanje, zato što su profesori na fakultetu sporta u Nišu veliki stručnjaci i eksperti u svom poslu. Jako dobro i nesebično prenose svoje znanje kada u studentu prepoznaju potencijal. U kontaktu sam i dalje sa pojedinim profesorima sa fakulteta, što mi dosta znači! Na meni ostaje sada da stečeno teorijsko znanje primenim u praksi što, takođe, isključivo zavisi od mene, jer koliko se posvetim ovom poslu takve ću rezultate dobiti.
Šta biste poručili studentima koji studiraju fakultet sporta i fizičkog vaspitanja, šta raditi nakon studija i kako postati uspešan?
Poručio bih, pre svega, da ovaj fakultet ne upisuje neko ko ne planira da ostane kasnije u sportu, već onaj ko je stvarno opsednut sportom i ko je spreman maksimalno da se posveti njemu. Takođe, poručio bih da studenti što pre primene u praksi svoje stečeno znanje, da jure veštine i ne prestaju sa edukacijom, nisu ni svesni kako se kasnije otvaraju prilike! Kvalitet uvek ispliva na površinu bez obzira na sisteme fukncionisanja u državi i slične prilike.
