Razgovarala: Gabrijela Jevtić
Stefan Papić, rodom iz Užica, kreator je i autor Jutjub kanala Sasvim obična emisija koji predstavlja jedan kreativan i humoristički sadržaj skečeva, parodija i ironije današnje kulture. Završio je žurnalistiku u Novom Sadu, gde je ostao da radi, u početku kao muzičar i novinar Radija Delte. Za sebe kaže da ne želi biti jutjuber, već scenarista i tekstopisac, što danas i jeste. Pored toga, Stefan je i kompozitor, režiser, glumac i producent svojih radova, ali i mnogih drugih za koje nije hteo dati informacije. Profesionalno se bavi i sviranjem gitare i bubnjeva kao jedan od članova IlMondo benda. Kao neko ko je odustao od svoje struke, govori iz svog ugla o današnjem novinarstvu, isplativosti tog posla, ali i o tome kako napraviti kreativan sadržaj.
Zbog čega baš studije novinarstva i da li vidiš sebe u toj struci?
Prvo sam hteo da upišem glumu u Beogradu. Međutim, tada je vladalo mišljenje da je gluma slabo plaćena profesija (što je verovatno i bilo tačno u to vreme), pa sam morao da razmišljam onako kako naši stari govore – od čega ću leba da jedem. Broj ljudi koji se prima na FDU me takođe naterao da razmislim o nečemu drugom, odnosno o sigurnijoj varijanti. Znam, novinarstvo nije ništa bolje plaćena profesija tada bila, ali mi se nekako činilo najmanje udaljeno od glume. Mislio sam da ću studiranjem novinarstva biti osposobljen za rad na voditeljskim pozicijama (Ivanović, Kesić itd.), međutim, možeš misliti kakvo je bilo moje razočaranje kad su mi prvog dana rekli da „voditelj nije novinar”. Sada se nalazim negde između, jer za svaku studijsku Sasvim оbičnu еmisiju potrebno je određeno istraživanje kao i distribucija informacija, što se donekle uklapa u novinarsku profesiju. Vidim sebe u takvom novinarstvu.
Foto: privatna arhiva
Ukoliko bi se striktno držao svoje profesije, šta bi najviše voleo da radiš, odnosno, o čemu bi ti voleo da pišeš/pričaš?
Mislim da bih se fokusirao na filozofiju i na umetnost, ma u kom obliku. Ne smatram sebe za nekog kvalitetnog filozofa, ali kad bih se bavio novinarskim poslom, i te kako bih se posvetio istraživanju različitih filozofija i umetnosti, i verovatno religija. Nebitno da li su to reportaže, članci, intervjui, ali kada bih morao jednu stvar da izaberem, bili bi to intervjui.
Kako gledaš na današnje novinarstvo u Srbiji?
Danas 90 odsto novinarstva u Srbiji se ne može i ne sme nazvati novinarstvom. To su ona glasila koja služe režimu, bez pogovora. Ostalih deset odsto novinarstva, nažalost, uzaludno pokušava da promeni nešto u ovom društvu (Krik za primer, kao i ostali istraživački novinari). Mislim da se igramo gluvih telefona putem današnjeg novinarstva. Pravi novinari koriste činjenice, a činjenicama se ne kupuje poverenje današnjih konzumenata informacija. Da bi pravi novinar dopreo do mozga prosečnog gledaoca Pinka i Hepija, morao bi da se spusti na nivo Informera, Kurira i ostalih tabloida, pa na njima svojstven način servira činjenicu. Svako se danas obraća svojoj publici i zato se ništa neće promeniti u skorije vreme. Televizija je umesto prozora u svet, postala povez za oči. Medijski mrak je nešto što se definitivno dešava kod nas, a to vide samo oni koji ne čitaju novine i ne gledaju televiziju. Uđosmo u politiku, ali danas su politika i novinarstvo dva nerazdvojna pojma.
Po tvom mišljenju, da li se isplati baviti se novinarstvom?
Ako ćemo pod „da li se isplati” gledati samo finansijsku stranu, baviti se pravim novinarstvom nikako nije isplativo (tabloidnim jeste i te kako). Međutim, ako ćemo gledati isplativost u smislu stvaranja istorije, dobijanja Pulicera, menjanja jednog vremena, onda definitivno da. Lepota je baš u tome što je stanje u našoj zemlji takvo kakvo jeste. Srbija je raj za istraživačke novinare, gde god da se okreneš, možeš naći neku aferu. I pronalaze ih svakodnevno. Međutim, ti i tvoje kolege možete biti prvi čija će otkrivena afera zapravo naići na odziv. Volim svoju državu, nemoj pogrešno da me razumeš, ali moramo biti realni ako ćemo ostajati ovde.
Šta je ono sto bi voleo da promeniš ili primeniš ako govorimo o srpskim medijima?
Dve stvari treba primeniti: medijsku slobodu i novinarsku etiku. Ništa više, samo to. O načinu na koji se to može uraditi, nisam kompetentan da ti pričam.
Foto: privatna arhiva
Ako sada malo govorimo o tvom radu, možeš li nam malo više reći otkud ideja za ovaj pregršt sadržaja?
Ideja o stvaranju audio-vizuelnih sadržaja postoji dugo. Tražio sam se, pokušavao da pronađem konkretan format koji želim da stvaram (emisije, filmove, spotove). Budući da nisam mogao da odaberem samo jedan format, kao što ste primetili, ovo što pravim je daleko od klasične emisije. Da ne postoji Јutjub, Sasvim оbičnu еmisiju bih sigurno plasirao na nekoj drugoj platformi.
Kako izgleda realizacija jedne Sasvim obične emisije?
Prvo biram koju SOE želim da radim. Otvorim notped i biram jednu od milion zapisanih ideja. Nakon odabira, pišem scenario i konkretizujem tu ideju. To zna da bude jako težak proces, a često se desi da za deset minuta napišem (za mene) idealnu stvar. Dakle, nema pravila koliko traje moj posao scenariste. Nakon završenog scenarija, krećem sa organizacijom snimanja: biranje glumaca (nemam baš puno izbora još uvek), kupovinom rekvizita, biranje lokacije. Sve te stvari treba uglaviti u budžet kojim raspolažem za izabranu SOE, u prevodu, celokupan producentski posao. Na snimanju sam u ulozi glumca i režisera i nakon svega toga u ulozi montažera. U montaži se često rode neke nove ideje, pa i to zna da potraje poprilično.
I za sam kraj, kakvi su tvoji planovi za budućnost u kreiranju ovakvog programa?
U budućnosti planiram mnogo više Sasvim običnih emisija. Hoću da se odužim ljudima koji i dalje prate, uprkos mojoj neredovnosti. To je sve što mogu sada da kažem. Ostalih tri hiljade planova neka otkriju ostvarenja istih.
