Autor: David Petrović
Predstava „Bilo jednom na Brijunima”, u produkciji Bitef teatra, u kojoj je Milan Marić igrao ulogu Ričarda Bartona otvorila je jedanaesti po redu festival PIP u Aleksincu. Ona govori o čuvenom susretu Tita i Jovanke sa Ričardom Bartonom i Liz Tejlor. Sve se odigralo na Brijunima, a povod je bio snimanje filma Sutjeska i angažovanje Bartona da glumi Tita.
Kako o samom susretu nema previše verodostojnih istorijskih podataka, autor teksta i reditelj, Kokan Mladenović je kroz umetničku slobodu pokušao da ogoli sve likove, da im nadene neko novo lice i univerzalnu boju društvenog uređenja kojem pripadaju. Oslanjajući se na istorijske činjenice o samim likovima, predstava na jedinstven i artistički način prodire u samu srž problema koji nastaju kada se sudare dva nepoznata sveta. Glumačku podelu čine Branislav Trifunović i Sanja Marković kao bračni par iz Jugoslavije, odnosno Milan Marić i Tihana Lazović kao bračni par iz Holivuda.
Foto: David Petrović
Četvoro ljudi u predstavi prikazuje dva totalno različita sveta iz kojih dolaze. Kao dvoje predstavnika tog nekog kapitalističkog sveta i kao dvoje predstavnika tog nekog utopijskog, socijalističkog sveta. Ovde imamo tipične primere, bračni parovi koji su produkti sveta iz kojeg dolaze. Nama je to bilo prilično dramski potentno u smislu da nalazimo spojnice između dva sveta koja su međusobno nepoznata. – komentar je Milana Marića o samoj predstavi.
Društveno angažovanje i umetnost su oduvek bili usko povezani. Pronalaženje najkvalitetnijeg medija preko kojeg bi se recipijentima plasirala poruka, ideja, otrežnjenje, pa čak i propaganda. Ovaj fenomen je dosta zastupljen u predstavi, a Marić to vidi ovako:
Ovo je svakako angažovani teatar. On ne priča o nekim današnjim stvarima na neki agresivan i aktivan način, ali priča o stvarima koje jesu i univerzalne i intimne. Kao neka prirodna reakcija. Umetnost je vrlo podložna manipulaciji, a ne nužno samo propagandi. Umetnost je više izloženi nekoj vrsti „podvaljivanja“ i „raskusurivanja“ naknadno, kada da izađe i kada da od reaguje.
Foto: David Petrović
On se dalje dotakao filma „Rođen 4. jula“ i uzeo ga kao primer naknadne reakcije na nešto što se desilo (Rat u Vijetnamu). Film je izazvao izuzetno burna reagovanja u američkom društvu, a sve je to prezentovano kroz ulogu Toma Kruza, koji je najveći mainstream glumac na svetu. – Želim da verujem da je taj film bio prava, istinska reakcija, a ne propaganda. – dodao je Marić kao zaključak na ovu temu.
Kao jedna od vodećih ličnosti domaće glumačke scene, Milan Marić, je ujedno i jedan od najaktivnijih i najangažovanijih glumaca. Pamte se i pamtiće se njegove brojne i kvalitetne uloge, a o odnosu pozorišta i filma prokomentarisao je:
Volim i film i pozorište podjednako. To su dve jednake strane istog posla, a svako glumačko biće podjednako hrani i jedna i druga strana. Pozorište je jedna živa stvar koja se desi u tom jednom trenutku, pred tim prisutnim ljudima. Film je nešto drugo, stvara se u intimnim uslovima, a kontakt sa publikom se ostvaruje neposredno, preko platna.
Za veliku popularnost i prepoznatljivost zaslužna je svakako i serija „Pad“. Marić u seriji tumači lik glumca, te se nametnulo pitanje ima li paralele sa ulogom iz predstave:
Nema paralele. Ja Bartona ne igram kao glumca, već kao simbol nekog čoveka koji je u jednom trenutku izgubljen od svega toga što se oslanja na njegov život. On je zbog svega što mu se dešavalo totalno pogubio svoj identitet, a ja sam svesno doneo odluku i rekao da ne želim da se bavim pitanjima alkoholizma kod Ričarda Bartona, a ipak je na žalost to obeležilo njegov život. On je u jednom trenutku bio prepoznatljiviji po sklonosti ka piću i ženama nego po glumi. Ja sam to hteo da izbegnem.
Foto: David Petrović
Dok se spremao za ulogu pogledao je dosta filmova Ričarda Bartona i istakao njegov vanvremenski glumački kvalitet, a posebno se osvrnuo na ulogu Džordža u filmu „Ko se boji Virdžinije Vulf?“ – Ta uloga je za njih dvoje (Liz Tejlor) užasno specifična i obeležila je čitav njihov odnos na dalje. Neki ljudi bliski njima koji su svedočili njihovom razvodu i ponovnom braku isticali su da njih dvoje zapravo nikada nisu ni izašli iz tih uloga. Njihov odnos je bio isti kakav su imali i Džordž i Marta.
Jedan od lajtmotiva predstave, kao i replika koja je otvara i zatvara, jeste pitanje: Ko sam to ja? Na ovo filozofsko pitanje koje se često postavlja i gde su odgovori i više nego raznoliki Marić ima zanimljivo mišljenje:
Mislim da „ko sam ja“ nije konačno pitanje. Dok ste živi to pitanje dopunjujete različitim odgovorima. To i jeste najbolji put. Problem je ako jako rano znate ili kad god da znate „šta sam ja“, jer se onda postavlja novo pitanje: Šta dalje sa životom? Zadatak svakog od nas je da s vremena na vreme odgovara na ovo pitanje i da pravi neku vrstu rekapitulacije „šta je“ i „ko je“ ali suštinski da se ne pridržava tog odgovara do kraja, već da ga ostavi iza sebe i da nastavi da istražuje.
Milan Marić je bio deo festivala i na samim počecima, 2012. godine i nije se ustričavao da iskaže koliko mu prija verna Aleksinačka publika. Razgovor je zaključio porukom za sve mlade ljude da se otvore, da slušaju sebe i da veruju u svoje odluke.
