Piše: Sara Stanojković
Foto: Canva
Humoreska – jezičke peripetije i druge zavrzlame
Seoska deca koja odlaze u gradske sredine radi obrazovanja, u želji da što pre postanu deo većine, počnu da govore potpuno drugačije nego što su to pre činili.
Recimo moj polazak u srednju školu obeležio je čin koji se nikako ne prašta u timočko-prizrenskom govornom području. Jesam, počinala sam najveći jezički zločin! Priznajem.
Dogodilo se upravo to što pretpostavljate… Prilikom upoznavanja sa razredom, na pitanje Odakle si? odgovorila sam upotrebivši tačno onaj padež koji je bio odgovarajući.
Ne znam ni otkud mi takva hrabrost i šta me je nagnalo na taj nepromišljeni potez da se baš ja od svih nas tridesetoro, eto baš ja, oglušim na dobro poznato pravilo.
Prizrensko-timočki ima dva padeža! Verujem da je tu nesmotrenost prouzrokovala činjenica da je moja majka, zbog svoje neostvarene fantazije da se bavi proučavanjem književnosti i gramatike, kao i svaki roditelj, sopsvene afinitete projektovala na svoje čedo.
Nažalost, nije se mnogo ovajdila od toga, jer sam umesto jezičkih studija odabrala novinarstvo.
Ipak, nisu svi novinari takvi duduci kao ja. Meni nijedan kurs na temu medijske pismenosti i edukacije iz pravopisa nisu pomogli. Svakako sam i dalje nastavala da makar i pri pisanju jedne proste vesti ili izveštaja uredno proveravam da li se reč podsetiti piše sa t ili sa d.
Sreća pa u mojoj redakciji postoji osoba koja se zove lektor, tako da nikada nisam osećala bojazan od toga da moj glavni urednik nasluti granice moje nepismenosti. Jednom prilikom sam neki tekst, koji sam poodavno napisala, prosledila urednici ne bi li odobrila objavljivanje.
– Bravo! Nisam mnogo toga prepravila. Samo neke tehničke stvari. (Čitajte samo gramatičke greške.) – Zapete, odvajanje pasusa… – počela je ona najumilnijim mogućim tonom da nabraja grešku za greškom… grešku za greškom…
Puna razumevanja i tolerancije za ovakve kao što sam ja, nabrajala je čitav minut, dva… pet…
Odgovorila sam kao i svaki poštenjak koji se nađe u neprijatnoj okolnosti – iskreno. Saaamo iskreno!
– Te zapete… ne umem prosto da ih koristim! – progovorio je u tom trenutku iz mene nekakav patvoreni autoritet, ili tvrdoglavost. Tako sam joj odbrusila da mi, vidite, nikada više nije prigovarala.
Samo su prestali da me angažuju iz tog medija. Napad je najbolja odbrana, ovaj primer to i potvrđuje.
Da, okruženje je zaista uticalo na moje govorničke veštine. Jedno kratko vreme sam, ne bih li smanjila troškove studiranja, živela manje raskalašno na Trošku, gde su kirije bile manje. Ko je iz Niša zna da na Trošku, kada svakom živom stvoru uputite ma kakvo opšte pitanje, on odgovori –
Ne mari. S obzirom na to da sam već mesec dana slušala jedan te isti odgovor na pitanje Kako ste?, postavljeno vlasnici stana u kome sam odsedala, odlučila sam se na malo lingvističko istraživanje.
Naime, tokom perioda eksperimentisanja, svakodnevno bih već pomenutu gđu Dušicu ispitivala o raznoraznim stvarima.
– Čujem, imali ste posetu danas. Kako ste se proveli?
– Ne mari!
– Je l’ Vam smeta ovo nevreme, kako podnosite hladnoću?
– Ne mari!
– I Vi tako svakoga jutra ustajete u četiri i obavljate sve te poslove?
– Ne mari!
Zamislite da je i kad sam joj saopštila da odlazim iz stana, isto rekla: Ne mari! Divna žena! Sad mi je žao što sam je davila svim tim pitanjima, kada sam prosto mogla da se prilagodim na to ne mari. Ali džaba, ne bih ja bila ja.
Moje novo odredište – Kičevo! Keechevo gang – kako kaže jedna moja drugarica, čiji je bivši dragi jedno vreme živeo tamo:
– Sad si deo Keechevo ganga. Sad si deo hooda – rekla bi ona.
Činjenicu da je bila toliko oduševljena zbog moje nove selidbe pravdam time što poznajem svoju drugaricu, pa sam tako u stanju da dam ruku da se razlog njene sreće krio u nadi da će se sada češće sretati sa njim.
– Najlakše ga možete sreći – kako je jedan kolega sa fakulteta na nekom predavanju rekao. (Taj je kolega doduše iz Leskovac, a oni su posebna priča! To tvrdim iz ličnog primera, jer kad ja odem kod svog dragog tamo i vratim se kući, moja majka mene ništa ne razume:
– Mamo, daj tu džinku, koe – kažem joj. A ona meni:
– Molim?
A ja njoj:
– Koe???
I tako dok se ne setim onih srednjoškolskih dana i toga toga kako sam ispala najpametnija osoba u razredu.
Svima je već jasno o čemu se ovde radi. Našla sam se u raljama jezičkog konformizma. Jezički konformista – to sam ja! Što bi moji na selu rekli: od svaki govor strpne po malka i sve ga priča kad ne treba, a kad ga treba priča, maši i taj jedan jedini akcenat.
A kad ga treba priča po padeži utepa se ko mače od tavan – kontraš!