Foto: Privatna arhiva
Razgovarala: Emilija Andrejević
Marko Perović, motivacioni govornik herojskog srca, krenuo je 27. novembra, prošle godine, biciklom kroz Saharu kako bi pomogao u prikupljanju novca neophodnog za lečenje malog Maksima iz Niša.
On naglašava da svi imamo istih 24h u toku dana i da je jedina razlika u tome kako ih koristimo. Ovog puta, Marko je izabrao da pomeri granice, izazove sebe i animira javnost sa ciljem da pomogne Maksimu u borbi za život.
Otkrio nam je šta ga je motivisalo, sa kojim izazovima se suočavao, ali i kako je ovaj poduhvat uticao na njegov lični razvoj i dalji rad sa klijentima.
Kako je nastala ideja da pređeš stotine kilometara biciklom kroz Saharu i pomogneš u prikupljanju sredstava za lečenje malog Maksima?
Osećao sam da mi je potreban novi izazov gde ću biti sam sa sobom u nesvakidašnjim uslovima. O tome sam razgovarao i sa Markom Nikolićem koji je već bio pokretač ovakvih akcija. Znajući za tu moju želju, pitao me je da krenem sa njim kroz Maroko, kako bismo animirali ljude da uplate novac za lečenje Maksima. Odmah sam poželeo da budem deo njegovog tima, ali sam ipak ostavio prostor da još malo razmislim. Međutim, već sutradan sam mu potvrdio polazak. Ovim poduhvatom uspeo sam da spojim humanitarni rad sa ličnim razvojem, preispitivanjem sebe i svojih granica. To mi je bilo fenomenalno!
Foto: Privatna arhiva
Kako su izgledale tvoje fizičke i mentalne pripreme pred ovaj izazovan put?
Fizičke i psihičke pripreme su išle ruku pod ruku jedne sa drugima. Kada smo dogovorili u avgustu da početkom decembra idemo na putovanje, krenuo sam dnevno da prelazim biciklom po 20 km, a onda i po 50 km za dva sata. Video sam da to ide dosta lako, ali znao sam da u pustinji ne mogu da idem tom brzinom. Nakon pauze tokom septembra, nastavio sam da aktivno vozim i treniram. Takođe, bio sam i na moru, gde sam vozio po uzbrdicama i nizbrdicama po oko 15 km dnevno. Obzirom da sam radio godinama u klanici i trenirao kick-box, ovakav vid napora nije bio ništa novo niti drastično za mene.
Da li si imao podršku bliskih ljudi i u kojoj meri je to uticalo na sam tok priprema?
Imao sam prvenstveno podršku supruge, na svim nivoima. Za početak to što joj je uopšte bilo u redu da idem sam na toliki put. Pored toga, podržala me je i u smislu pripreme, razumevanja, organizacije našeg života i posla. Takođe, podržala me je i porodica, brat, majka i sestra. Svi su mi se našli na razne načine. Osim njih tu su bili i moji prijatelji, saradnici, ali i moji klijenti koji su imali razumevanje za ovaj izazov.
Šta ti je predstavljalo najveći izazov na putu i kako si se suočio sa tim?
Istina je da nisam poznavao Marka i Dušana sa kojima sam krenuo na put. Svi smo različitog karaktera, uverenja i vrednosti, mada se ipak u nekim segmentima slažemo. U tim životinjskim uslovima bili smo u stanju preživljavanja, a naši energetski kapaciteti su bili na veoma niskom nivou za funkcionisanje. Okolnosti su bile takve da nismo mogli da imamo previše tolerancije i razumevanja, kao što bi to bio slučaj u regularnim uslovima. Dakle, najveći izazov su definitivno bili međuljudski odnosi. Pored toga, veliki izazovi predstavljali su i nedostatak hrane, vode, smeštaja i strah od nepoznatog. Vojnici su nas svakodnevno više puta legitimisali.
U toku noći bismo videli samo lampu i vojnika koji ide prema nama uz lavež pasa, neznajući šta nas čeka. Međutim, najviše mi je pomogla vera u sebe i u Boga. Što se tiče međuljudskih odnosa, komunicirao sam svoje potrebe, želje i granice. Kada bih preterao u nečemu, znao sam da se izvinim. Imao sam razumevanje i za sebe i njih dvojicu. Za ostalo sam verovao da nas Bog čuva, da ćemo se snaći za vodu i hranu. Obzirom da je u blizini bio magistralni put, mogli smo ipak nekoga da zaustavimo u slučaju alarmantne situacije, a sa vojniciima smo bili iskreni i hvala Bogu, svi su nam pomogli.
U kojoj meri je tvoj lični razvoj na kojem naporno radiš godinama unazad doprineo u ovoj akciji?
Moj lični razvoj je doprineo kako meni i mom timu, tako i samom uticaju da skupimo novac. Dao mi je snagu i hrabrost da krenem na ovaj put, ali i obezbedio finansije. Uz pomoć svesti koju sam imao tamo održavao sam svoj balans, ali i održavao ravnotežu u timu. Volim da kažem da mi je lični razvoj spasio život i još uvek ga spašava.
Foto: Privatna arhiva
O čemu si razmišljao? Šta te je najviše plašilo?
Trudio sam se da ne razmišljam preterano, mada nisam uvek mogao da se otrgnem tim mislima. Bila mi je ovo potvrda da gde god bili uvek nosimo sebe i da treba više raditi na sebi i svojim mislima, kako bismo bili dobro gde god da smo. Razmišljao sam i o tome šta će biti kada nam ponovo priđe vojska i krene sa ispitivanjima. Plašilo me je jer nisam znao ništa o njima i njihovim namerama. Bilo mi je bitno da uvek imamo dovoljno hrane i vode. Poneki slatkiš bi mi davao privid da je sve u redu i vraćao me u normalno stanje. Imao sam dovoljno vremena i da razmišljam o svom životu, dosadašnjim odlukama, šta radim, kuda idem…
Kakve su bile reakcije ljudi koje ste sretali u pustinji? Da li su imali razumevanja za ovu akciju?
Ljudi u Maroku pokazali su ogromno razumevanje. Svaka osoba koju smo sreli nas je podržala i pomogla nam. Dali su nam hranu, pomogli u svemu što je trebalo i ulili osećaj bezbednosti. Kada se Dušan razboleo odvezli su ga u bolnicu, kupili mu lekove i platili smeštaj. Takođe, kada sam se i ja razboleo pomogla mi je policija, vojska, kao i ljudi koji su bili u blizini. Beskrajno sam zahvalan tim ljudima do kraja života.
Zbog bolesti si bio prinuđen da posle nekoliko napornih dana odustaneš od daljeg puta. Kako gledaš na to i da li te je obeshrabrilo?
Zbog bolesti sam odlučio da ne nastavim put. Otrovao sam se hranom usled apsolutno nehigijenskih uslova. Svi smo jeli rukama iz jednog tanjira, a pumpe gde smo uzimali hranu su bile zapuštene i prljave. Takođe, skoro da uopšte nismo spavali, te sam bio jako iscrpljen. Vremenske prilike nam nisu išle u prilog, neprestano je duvao jak vetar. U jednom trenutku me je sve to stiglo i završio sam na infuziji. Par dana sam primao terapiju i lomio se da li da nastavim.
Najteža odluka za mene, ali i najbitnija bila je da kažem ’ne’. Moje telo tada nije bilo dovoljno dobro da bih nastavio i nisam želeo da ga silim. Pod pritiskom i sa mukom, verujem da bih mogao da nastavim. Međutim, za mene je najveća lekcija bila da naučim da stanem, pustim, slušam sebe i da ne moram ništa. Taj trenutak ljubavi prema sebi i poštovanja prema svom telu u svim okolnostima, u situaciji gde me prate desetine ili stotine hiljada ljudi, moja je najveća pobeda i ponos.
Foto: Privatna arhiva
Na koji način je ovaj smeo korak uticao na dalji tok tvog ličnog rasta i razvoja, ali i u radu sa klijentima?
Naučio sam da pustim kada je to neophodno, shvatio da ne mora sve da ide na mišiće, da znam da osetim svoje telo i potrebe, da mogu sve i ne moram ništa. Prilično sam siguran da mnogi klijenti nakon celokupnog izazova i svega što je on nosio sa sobom, imaju još više poverenja u mene. Mislim da su sada svesniji mog zauzimanja za sebe, usklađenosti sa sobom i svojim odlukama, čak i u ovako ekstremnim uslovima.
Da li ste prikupili dovoljno novčanih sredstava za lečenje bolesnog dečaka? Hoćeš li nastaviti sa humanitarnim radom ovog tipa?
Prikupljen je sav novac za Maksimovo lečenje, ukupno 80.000 €. Posebno sam srećan zbog toga. Svi zajedno smo to uspeli. Humanitarnim radom sam se bavio i ranije i nastaviću sa time na načine koji su u skladu sa mnom. Trenutno nemam u planu sledeće putovanje ovog tipa, ali znajući sebe, još mnogo je avantura preda mnom. Radujem se svemu što dolazi.
Ako vam se dopao ovaj tekst, pročitajte i ovaj:
Omladinski aktivista Nikola Ristić: Poziv na humanost kroz rođendanske akcije
Od iste autorke preporučujemo:
Otvorena izložba „Nadežda Petrović: bez boje” − značaj radova prepoznao i UNESCO
