Foto: Canva
Piše: David Petrović
Teško je, čak i ne moguće odrediti ko je najbolji glumac svih vremena. I sami umetnici su često isticali da gluma nije trka na sto metara i da se ne može sa sigurnošću reći ko je najbolji, već da je to jedan subjektivni doživljaj i još niz činilaca koji to određuju.
Ipak, kritičari i publika će često u debatama na ovu temu, bez razmišljanja i jednoglasno izdvojiti jedno ime, Danijel Dej Luis.
Još od detinjstva, odrastajući u umetničkoj porodici, u elitnom delu Londona, bio je okrenut raznim vidovima stvaralaštva, a menjanje akcenata i govora na dnevnom nivou zbog uklapanja u društvo dodatno je pomoglo u njegovom kasnijem životnom izboru.
Put u svet glume i filma otvorio mu je čuveni britanski reditelj Džon Slesindžer, malom ulogom u ostvarenju Krvava nedelja. Sa samo 14 godina imao je prilike da oseti sve čari zanimanja koje će mu kasnije obeležiti život.
Nakon prijema u Britansko Kraljevsko pozorište usledio je vrtoglavi uspon na daskama širom Engleske, a kritika ga je obožavala i dizala u nebesa.
Na samom vrhuncu pozorišne popularnosti, svoje nezadovoljstvo akademskom pristupu glumi koje je bilo zaštitni znak britanskog pozorišta, izrazio je tako što je prekinuo izvedbu Hamleta i zauvek napustio pozorišnu scenu.
Kada je zauvek zatvorio ta vrata, odjednom su mu se otvorila nova, koja su mu pokazala jedan sasvim drugi put, a koji je on oberučke prihvatio i na njemu pokorio ceo svet.
Prvi Oskar
Najazslužniji za novi put Danijela Dej Luisa je Džim Šeridan, koji je samo njega video kao Kristija Brauna, hednikepiranog umetnika koji može da pomera samo levo stopalo.
Toliko se saživeo sa likom kojeg je tumačio da je mesece provodio u invalidskim kolicima i pomerao samo levo stopalo, ekipa na setu ga je nosila, hranila i presvlačila, a ovakav pristup pripremi uloga je kasnije postao njegov zaštitnik znak.
Dobio je Oskara a ceo Holivud je bio oduševljen jer se pojavio naslednik Marlona Branda sa dikcijom Lorensa Olivijea.
Usledila je još jedna sardnja sa Šeridanom (U ime oca) i još jedna nominacija za Oskara. Igrao je i kod Skorsezea (Doba nevinosti) i kod Majkla Mena (Poslednji Mohikanac), a devedesete godine je zaokružio u velikom stilu, poslednjim filmom sa Džimom Šeridanom (Bokser).
Spremajući se za ulogu trenirao je sa profesionalnim trenerima i borio se u ringu kao amaterski borac.
Trud i napor koji je ulagao u pripremu uloga uzimao je danak, pa su ga učestale fizičke povrede i psihička nestabilnost koju je osećao naterale da se na kratko vreme povuče iz sveta glume i posveti stolarskom poslu, koji je njegova velika strast.
Njegov povratak obeležiće uloge likova koji na svojim karakteristikama nose američki identitet i lice danas najmoćnije svetske sile.
Možda i simbolično što je takve uloge odigrao jedan Britanac, jer to dodatno daje na snazi istorijskom kontekstu nastajanja Sjedinjenih Američkih Država.
Za svega nepuna tri veka postojanja Amerika je prešla put od nesigurnog, nenaseljenog, nemirnog i nepoznatog predela do zemlje koja kontroliše smer u kojem će ići ceo svet.
Amerika je zemlja koja je nastala nasiljem, to je činjenica, i nasilje je jedan od sastavnih delova njenog identiteta. Konstantni je učesnik sukoba i njena vojska je delovala širom sveta, kilometrima daleko od svoje domovine.
Najpoznatiji svetski kasapin
Otelotvorenje ove osobine američkog duha je i lik iz filma Bande Njujorka, Bil Kating, simbolično nazvan Kasapin. Martin Skorseze se ni trenutka nije dvoumio i ponudio ovu ulogu Dej Luisu i na taj način ga vratio iz penzije.
Ovo ostvarenje iz 2002. godine doživelo je veliki komercijalni uspeh, kao i pohvale kritike, a uloga Bila Kasapina se smatra za jednog od najbolje odigranih negativaca svih vremena.
Potpuno je ušao u psihologiju lika, postao je pravi specijalista sa noževima i probudio i ispoljio zlo iz svog tela toliko da su i njegove kolege na setu bile prestravljene.
Bil Kasapin je zlikovac, vođa jedne od bandi iz Njujorka i nasilnik u ime američkog patriotizma. Iako smešten u 19. vek, ovaj lik je reminiscencija i aluzija na američki imperijalizam dvadesetog veka.
Njegovo nasilje kao jedini vid argumentacije podudara se sa političkim postupcima SAD-a, a njegova krvožednost je alegorija na stalno izazivanje sukoba i tenzija širom sveta.
Od Beograda do Hanoja svet je podrhtavao od agresije najslobodnije zemlje na svetu, isto kao i ceo Njujork pod nogama Bila Kasapina.
Beskrupulozni kapitalizam i neobuzdana žeđ za dominacijom i moći doveli su Ameriku na pozociju na kojoj se i danas nalazi. Potpuni gospodar života i smrti, koji u svojoj pohlepi ne bira sredstva da dođe do ličnog dobitka.
Drugi deo identiteta personifikovan je kroz tragični lik naftaša Danijela Plenvjua u modernom klasiku Pola Tomasa Andersona Biće krvi iz 2007. godine.
Anderson je više puta naglašavao da je Plenvju pisan isključivo za Dej Luisa i da u slučaju da je odbio, film nikada ne bi bio ni realizovan.
Morao je ponovo da budi u sebi svoje najgore osobine, da kopa po traumama kako bi otelotvorio, prema mišljenju mnogih kritičara, čisto zlo na filmskom platnu. Isplatio mu se sav trud, dobio je drugog Oskara, Zlatnog globusa i još bezbroj glumačkih nagrada.
Kroz Plenvjuov problematičan odnos sa sinom napravljena je metaforična satira na to da je Amerika zemlja šansi i mogućnosti, a iz odnosa sa komšijama i ljudima iz okoline izvučena je paralela odnosa sa susednim državama kroz nametljivu spoljašnju politiku.
Danijel Plenvju je pohlepan, osvetoljubiv i nemoralni makijavelista za koga su žrtve drugih samo sredstvo dolaženja do cilja, kao što je i Amerika za rad ciljeva bogatih individualaca i u službi širenja kapitalizma uništila domorodačka plemena i na njihovim leševima izgradila danas dobro poznato carstvo.
U Linkolnovoj koži
Abraham Linkoln je bio vizionar, revolucionar i čovek koji je radio ono što Amerika danas propagira i gura u mejnstrim.
Osnovna razlika je što je Linkoln zaista pokušavao da radi, a nije demagogijom zaslepljivao mase i frazerskim govorima kupovao podršku za svoje sebične ciljeve.
Šesnaesti predsednik Amerike je bio prava inspiracija, pobedio je u građanskom ratu, ukinuo ropstvo i doneo zemlji stabilnost, a ljudima entuzijazam. Kao takav smetao je onim pojedincima na čijim delima i počiva moderna Amerika i ubijen je u atentatu, simbolično u pozorištu.
Lik i delo Abrahama Linkolna na filmskom platnu je oživeo Danijel Dej Luis, pod rediteljskom palicom Stivena Spilberga. U pripremi za ulogu istraživao je istorijsku građu, a i istovremeno u sebi tragao za Linkolnovim osobinama.
Preneo je njegovo liderstvo, harizmu, neustrašivost i filozofiju da jedno društvo može biti čisto i stabilno, moralno, a opet uspešno i jako.
Dobio je trećeg Oskara i zauvek ušao u istoriju kao jedini kojem je to pošlo za rukom, a mnogi istoričari su se složili da je ovaj prikaz Linkolna najbliži onom istorijskom.
Valja pomenuti i Poslednjeg Mohikanca, gde je odigrao vođu domoradčkog plemena i ako smem da kažem pravog, izvornog, neukaljanog Amerikanca.
Američka kultura je prepuna likova koji su na neki način oslikavali njihov identitet, ali nijedan toliko surovo, iskreno i kompleksno kao Dej Luisovi. Nisu Amerika ni Boni i Klajd, ni Džesi Džejms, ni Džon Vejn, Amerika je Danijel Dej Luis.
