Afera Niška banka
Piše: Vladan Stojiljković
Među mnogim nedaćama koje su zadesile srpski narod nakon raspada SFRJ izmešanim sa strahotnim ratovima i sankcijama, sa nemaštinom, izolacijom i ludačkom inflacijom, pojavile su se i nesreće koje su izazvale privatne banke u nameri da „pomognu“ narodu da isprazni svoju stečenu ušteđevinu…
Pojaviše se pre svega Jezda i Dafina, neki Paraćinac i još nekoliko prevejanih probisveta i ponudiše nepristojne kamate na štednju koje običan građanin nije mogao da odbije. Mesečne kamate od 25 posto bile su kao rudnici kralja Solomona za Srbe koji su stajali u redu stiskajući dojče marke, dolare i švajcarske franke. Neko vreme kamate su stizale i svi behu srećni kako to od jedne dobijaju i po deset novčanica a glavnica koju su teškom mukom uštedeli stajala je stameno ne pomerajući se i onda jednog dana − puf! Probisveti pobegoše sa parama a ispred praznih banaka nalik Ali Babinoj poharanoj pećini ostaše unesrećeni ulagači u čudu još ne mogavši da poveruju da njihov novac više ne stanuje ovde. I dugo posle toga a i dan-danas teško je Srbina koji je preživeo svu ovu golgotu naterati da poveruje da su banke sigurne ustanove koje nam pomažu da pravilno trošimo sopstveni novac.
I početkom i sredinom XX veka banke su igrale važnu ulogu u životu građana Srbije pa i građana Niša, koji je, kao što znamo, malo kasnije oslobođen od Turaka ali se brzo uklopio u nove ideje i trendove u svim oblastima. Niška okružna štedionica ili Štedionica okruga niškog bila je prva banka koja je počela da radi u Nišu već 1881. god. Osnovala ju je država ali ona nije radila sa državnim kapitalom već poverilačkim, crkvenim i tzv. pupilskim koji je oročavan na duži period. Tu su dalje bili sudski, policijski i drugi depoziti koji su bili kratkoročni. Ona je kreditirala stanovništvo, pre svega zemljoradnike, pod povoljnijim uslovima nego što su to činili pojedinci, možemo ih slobodno nazvati imenom koje su stekli zelenaši i lihvari. O niškom bankarstvu kroz dalju istoriju mogla bi se napisati solidna knjiga, međutim ono što je tema ovog pisanija je afera koja se pojavila u Niškoj banci i koja je izazvala pravu pometnju u Nišu i okolini. Niška banka je osnovana 1904. god. a kao osnivači su zabeleženi viđeniji intelektualci i poslovni ljudi ondašnjeg Niša – Sotir Živković i Mladen Popović, trgovci, Petar Ikonomović, sveštenik, Dimitrije Đorđević, kafedžija, Mihajlo Kara Mihajlović, voskar, Jovan Dimitrijević, sapundžija, i još nekolicina. Pored bankarskih poslova, banka je učestvovala i u privrednim aktivnostima pa je čak posedovala i vodenicu u Brzom Brodu. Uprkos ugledu svojih članova i kapitalu koji je plasirala, banka je od 1914. do 1919. god. poslovala sa gubitkom. Sa uplaćenim osnivačkim kapitalom u iznosu od 200.000 din. U uslovima inflacije nije mogla da posluje. Zato je 1921. god. urađena izmena pravila i osnovna glavnica je povećana na 1 milion din. Odnosno 10.000 akcija od po 10 din. Posle niza peripetija prodavanja dela kapitala, pripajanja i vraćanja na staro banka je 1929. god. otišla pod stečaj. Ubrzo je čaršijom prostrujala vest o krahu ove ustanove i ulagači su pohrlili pred njena vrata gde su naišli na spuštene roletne i metalne žaluzine. Neposredno pre toga ulagači su bili namamljeni visokom kamatom koja je bila viša za dva posto nego što su davale ostale banke u gradu. Ulagači su oštećeni za 2,5 miliona tadašnjih dinara. Kao glavni krivac označen je između ostalih Mladen Popović, inače predsednik upravnog odbora banke, koji je i ranije bio poznat po malverzacijama. Rasplet je počeo tek 23. avgusta 1934. god. pred većem trojice sudija u Okružnom sudu u Nišu. Sala suda je bila mala da primi sve oštećene građane koji su dobacivanjem i vikom ometali proces zahtevajući da im se isplati šteta. Kako je istraga pokazala, glavne malverzacije ticale su se vođenja knjiga. Naime, krajem svake godine kako bi u bilansu prikazali aktivu uvođene su 31. decembra tekuće godine izvesne sume kao gotovina a zatim su odmah u prvim danima nove godine prikazivane kao izdate i likvidirane. To je značilo da su na dan 1. januara knjige koje je banka vodila bile lažne a novca nije bilo u trezoru. Banka je na taj način mogla da izvodi finansijske operacije većeg obima dovodeći suprotnu stranu u zabludu. Preko tzv. privilegovanog računa Branka Nikolića, inače šuraka Mladena Popovića, rađene su nedozvoljene transakcije kao što je izdavanje lažnih knjižica na osnovu kojih su se Branko i Mladen javljali kao poverioci iako su bili bančini dužnici. U jednom momentu banka je potraživala 6 miliona dinara iako je njena aktiva bila svega 1.506.000 din. Stvarnost gubitka banke bila je čitavih 4.714.674.31 dinara. Što je još interesantnije, optuženi su pred sudijama tvrdili da nisu krivi. Popović je čak ubeđivao sudije da je sve rađeno prema pravilima bankarskog poslovanja i prema zakonu. Pretnje, psovke pa i jecaji odjekivali su salom suda a predsedavajući je besomučno lupao drvenim čekićem kako bi smirio svetinu. I psovke i urlici i suze, negodovanje sveta, kukanje i zapomaganje ojađenih bilo je uzalud. Kako se to čini i danas, izgleda da su prevaranti imali moćne zaštitnike koji su ih čuvali od zatvorskih ćelija. Slučaj koji je uzdrmao Niš a naročito njegove štediše nikada nije dobio propisan zakonski epilog. Banka je otišla „pod led“ a sa njom i novac naivnih ulagača. Proces protiv bankara se nastavljao sa prekidima sve do 1934. kada su gotovo simbolično kažnjeni a pojedini i oslobođeni zbog, kako to poznato zvuči, nedostatka dokaza.
Kako bilo, izgleda da nismo naučili gotovo ništa ili smo naučili, ali ne želimo da to koristimo. Došle su početkom ovoga veka druge finansijske institucije svetskih imena i trendova i počele da nam u vidu simpatičnih reklamica nude svoj novac na kredit. Uđeš-izađeš i gotovo, najbolje i najbrže, novac za pet minuta, najniža kamata, najniža rata i ostale poruke paraju nam uši a zaboravljamo i da nikada nije bilo vremena kada je novaca bilo dovoljno narodu. A zanimanje bankar postalo je i više od toga, postalo je tip čoveka a ne samo profesija. A od predratne Niške banke u suštini se ništa nije promenilo – uvek će biti prevaranata i prevarenih. I kako kaže mudra kineska poslovica ,,Čak i slepac otvori oči kada broji novac“.
Niška banka je osnovana 1904. god. a kao osnivači su zabeleženi viđeniji intelektualci i poslovni ljudi ondašnjeg Niša – Sotir Živković i Mladen Popović, trgovci, Petar Ikonomović, sveštenik, Dimitrije Đorđević, kafedžija, Mihajlo Kara Mihajlović, voskar, Jovan Dimitrijević, sapundžija, i još nekolicina. Pored bankarskih poslova, banka je učestvovala i u privrednim aktivnostima pa je čak posedovala i vodenicu u Brzom Brodu.
Pretnje, psovke pa i jecaji odjekivali su salom suda a predsedavajući je besomučno lupao drvenim čekićem kako bi smirio svetinu. I psovke i urlici i suze, negodovanje sveta, kukanje i zapomaganje ojađenih bilo je uzalud. Kako se to čini i danas, izgleda da su prevaranti imali moćne zaštitnike koji su ih čuvali od zatvorskih ćelija. Slučaj koji je uzdrmao Niš a naročito njegove štediše nikada nije dobio propisan zakonski epilog.
