Intervju: Anđelo Stano
Razgovarao: Zlatibor Stanković
Gospodine Stano, pre svega, hvala na vremenu koje ste izdvojili za naše čitaoce. Kako je počela Vaša bogata profesionalna karijera? Kada je Anđelo Stano shvatio da će strip biti njegov životni poziv?
Prvi put sam došao u kontakt sa stripovima čitajući priče u „kaiš“ formatu iz šezdesetih godina: Teksa Vilera, Bleka Stenu, Kapetana Mikija… a tu su bili i junaci priča iz „Korijere dei pikoli“, koji su najviše uticali na moju maštu i hranili je. Crtanje je bilo samo logična posledica, budući da sam već imao prirodnu predispoziciju. Bilo mi je zabavno da smišljam i crtam nastavke omiljenih priča i da junake odvodim u neke druge pravce, razvijajući, pre svega, onu avanturističku stranu. Krenuo sam od komičnog stripa, da bih ubrzo stigao do onog realističnog, pre svega ugledajući se na priče Huga Prata „Senka“ i „Ana u džungli“, a potom i na „Ostrvo s blagom“ (1967), koje me je do te mere oduševilo da sam ga u potpunosti prekopirao. Moje sveske u linijama i kvadratićima bile su prepune crteža, koje sam pokazivao prijateljima i drugovima iz razreda kako bih im priuštio zabavu i video njihovu reakciju. Sve do srednje škole, to je bila samo strast. Nisam razmišljao da će to postati moj posao.
Adolescentska težnja ka avanturističkom životu bila je, dakle, ono što me je privuklo stripu. Nakon prvih profesionalnih iskustava s raznim izdavačkim kućama, prvi važan serijal i junak, za kojeg sam čak i napisao nekoliko priča, bio je Čarli Čarlston; crtao sam ga za „Korijer boj“. Bio je to sjajan serijal inspirisan novinarom iz tridesetih godina: neka vrsta avanturističke komedije po ugledu na „Naslovnu stranu“, film Bilija Vajldera.
Ključan trenutak Vaše karijere odigrao se 1985. godine kada ste zajedno sa Ticijanom Sklavijem stvorili jedan od najvoljenijih italijanskih stripova svih vremena. Da li ste u prvim danima nakon objavljivanja premijerne epizode Dilana Doga mogli da naslutite popularnost koja ga je čekala?
Naravno da nisam. Nada je postojala, ali gotovo niko nije verovao, ako se uzme u obzir tadašnji pad interesovanja za stripove. Dilan Dog je, međutim, prevazišao najoptimističnije prognoze i sve nas iznenadio.
Kako danas, posle više decenija rada na Dilanu Dogu, posmatrate priču „Zora živih mrtvaca“? I kritika i publika se slažu – zajedno sa Sklavijem stvorili ste nešto novo u svetu horor stripa, ne samo u Italiji, već i šire. Šta je po Vašem mišljenju ta nova supstanca koju ste uneli u žanr?
Definisati Dilana Doga kao horor strip naprosto zvuči suviše svedeno. Priče o njemu sadrže mnogo više. Ne samo zato što strip obuhvata više različitih žanrova, kao što su fantastika, naučna fantastika, romantična novela, niti zbog brojnih referenci i citata, već zato što je to strastvena i bolna priča o teškom životu njegovog autora, koji sve svoje strahove i egzistencijalne poteškoće deli sa čitaocima. Svako od nas, uključujući i mene, koji ga crtam, može se barem jednim delom identifikovati s ovim junakom i u njemu prepoznati sebe.
Kako je izgledalo raditi sa Ticijanom Sklavijem na prvoj Dilanovoj priči, a kako na onima koje su usledile? Mnogi vas opravdano smatraju jednim od najboljih tandema u italijanskom stripu. Kakav je njegov metod saradnje sa crtačem?
Dok piše scenarije, Sklavi se na različite načine obraća svakome od crtača: ne samo da prilagođava svoj scenario njihovim sklonostima, uspevajući da uz malo reči saopšti šta od nas očekuje, već je i koncizan, a ne, kako neki tvrde, cepidlaka. Iako skreće pažnju na elemente koje smatra bitnim za naraciju, često nam ostavlja slobodan prostor da odlučimo o kadrovima i rezovima. Ukazuje samo na ono što je važno da bi priča tekla u onom pravcu koji je zamislio.
Zora živih mrtvaca, Morgana, Priča ni o kome, Priča o Dilanu Dogu – kultne i u Dilanovoj istoriji svakako važne epizode. Kako biste u nekoliko reči opisali svaku od njih? Da li se među njima nalazi ona koja Vam je posebno draga, i iz kog razloga?
Već je „Zora živih mrtvaca“ u sebi imala sve te sjajne novitete, koji su naknadno još bolje razrađeni. Pristupio sam joj s maksimalnim angažovanjem i s pomalo drskosti, znajući da rušim uobičajene grafičke šeme izdavačke kuće. Spojio sam svoje iskustvo sazrelo u stripu za široke narodne mase s uticajem koji je na mene izvršila bečka secesija, to jest Šile. Rezultat je bio više slikarski nego grafički izraz u užem smislu, uz obraćanje veće pažnje na ekspresivnost nego na formu. Kod Morgane, ključnog lika u serijalu, pokušao sam da izvedem stil tipičan za duborez. U možda najuspelijoj epizodi, „Priči ni o kome“, uticaj Šilea je verovatno najprisutniji. U ne tako srećnoj „Priči o Dilanu Dogu“ oseća se snažna Sklavijeva fizička i egzistencijalna kriza, ali je to svejedno bila epizoda koja spaja prošlost i budućnost Dilana Doga.
Postali ste crtač Dilanovih naslovnica od 42. sveske. Kako birate motiv koji ćete postaviti na naslovnu stranu? Da li pred sobom imate već nacrtanu priču? Kako uspevate da posle tolikih urađenih naslovnica dođete do novog rešenja?
U početku mi je Ticijano Sklavi davao teme za svaku naslovnu stranu. Meni nije poznat tačan sadržaj priče, koja često još bude u završnoj fazi izrade, budući da naslovne stranice radim otprilike tri meseca pre štampanja. Tokom mnogih narednih godina Mauro Markezeli imao je zadatak da mi dostavlja teme za naslovne stranice, a sada to radi Roberto Rekioni, aktuelni urednik serijala. Šalje mi fotokopije kao polaznu tačku za likove i scene iz epizode i daje mi osnovnu ideju, koja može biti konceptualna ili simbolička, ili mi ponekad pruža predstavu o nekom trenutku u epizodi bitnom za naraciju. Prvo pravilo je da Dilan mora da se vidi, i zato u mnogim slučajevima on može zameniti ličnost iz neke značajne scene izabrane za naslovnu stranu, poštujući uslov da svaki put mora biti direktan učesnik teme događaja. Onog momenta kada se izabere tema, započinjem rad, vršeći prvu uopštenu vizuelizaciju najefikasnije postavke po mom ukusu, nakon čega dorađujem crtež olovkom kako bih mogao da ga pokažem uredništvu. Nakon gotovo 500 odrađenih ilustracija za naslovne strane, postoji rizik da se ista šema ponovi, ali takođe postoje novi i različiti načini da se razne teme razviju. To je sastavni deo mog zadatka.
Kada je reč o izradi kompletne priče, da li dobijate gotov scenario ili njegove delove? Da li se pristup izradi priče razlikuje zavisno od scenariste?
Dešava se da dobijem ceo tekst odjednom, ili pak blok stranica. Dilan Dog ima različite duše, dramatičnu, nadrealnu, grotesknu ili romantičnu, i svaka zahteva odgovarajuću postavku. Svakoj od njih mora se pristupiti različito i odgovarajućom tehnikom. Prve priče koje sam nacrtao, na primer one sa zombijima, bile su izuzetno dramatične, tendenciozno ekspresionističke, i zato je bilo potrebno da se njihova forma intenzivira, da kontrasti svetla i tame budu izuzetno snažni. Međutim, bilo je priča, naročito u Gigantima, čiji je stil bio više crna komedija, i u tom slučaju prikaz mora biti teatralniji. Mislim da se sve priče, ne samo na narativnom već i na planu izvođenja, moraju izdvajati po nekoj svojoj specifičnosti. Tako i na filmu: režiseri svaki put imaju drugačiji pristup. Setimo se samo Kjubrika i njegovih filmova Strejndžlav, 2001, Odiseja u svemiru i Širom zatvorenih očiju: za svaki film su postojala različita tehnička rešenja, različito svetlo… i to bi trebalo da bude ono o čemu brinu i crtači stripova. Ako grafički stil jeste zajednički imenitelj, ne znači da pristup različitim pričama mora biti uvek isti.
Tokom karijere radio sam s različitim scenaristima. Neki od njih imaju običaj da ograničavaju crtača kada je u pitanju postavka tabli. Pokazuju sklonost da budu previše hladni u tehničkom smislu, da ti za svaku vinjetu sugerišu perspektivu, uglove, rezove… stavi ovde krupni, ovde srednje-krupni plan, itd. U principu, najlepši deo zajedničkog posla sa scenaristom jeste kada dopuniš njegovo viđenje priče svojim zamislima, ne narušavajući pritom narativni tok.
Koje biste priče izdvojili kao one na kojima je bilo posebno izazovno raditi i zbog čega?
„Ubica je među nama“ (epizoda 243, DD VČ #34) bila je veoma zahtevna, jer je u toj epizodi neprestano padala kiša, a zbog tehnike koja se koristi da bi se ona prikazala – četkica i tempera na suvoj podlozi – skoro sve vinjete morao sam da zaklanjam gumenom trakom.
Dilan Dog je ušao u novu fazu razvoja. Od scenarista se očekuje malo drugačiji pristup pričama. Očekuju se, naravno, i nova vizuelna rešenja od crtača. Kako doživljavate taj „novi“ Dilanov svet? Ako se ne varam, prva priča koju ste radili nakon te nulte Dilanove tačke jeste „U Službi haosa“?
Nakon dugogodišnjeg uspeha stripa došlo je do postepenog pada inspiracije kod nas koji ga stvaramo, što se odrazilo i na interesovanje čitalaca. Značajan pad u prodaji u poslednjih nekoliko godina naveo je sve nas da dobro razmislimo o nekom novom predlogu za serijal. Kada motor ne može da upali, potrebno je izvršiti proveru i dovesti ga u red kako bi mogao ponovo da funkcioniše. Novo rukovodstvo i uvođenje nekih manje ili više važnih novosti da bi se priče vratile u aktuelnu stvarnost. Novi rivali (Džon Goust), sporedni junaci koji menjaju uloge (Blok), novi junaci koji učestvuju u događajima (Karpenter i Rania), kao i novi izgled ikoničkih i konceptualnih naslovnih stranica, te nova „pop“ grafika. Tu treba dodati i veću slobodu u izražavanju, kako u scenariju, tako i u crtežu.
Da li se uopšte svet strave i užasa promenio od 80-ih godina prošlog veka? Iako je već onda zbog tehnologije planeta postala mnogo manja no što je bila samo koju deceniju ranije, sa Vaših se crteža izlivao osećaj klaustrofobije, unutrašnje, lične i spoljašnje. Da li, bez obzira na tehnologiju, iste stvari i danas plaše ljude?
Najviše se promenila naša percepcija budućnosti, koja je postala neizvesna. Ne znamo u kom pravcu ide svet i to nas čini sve nesigurnijima.
„Legija skeleta“ je za sada jedina Dilanova priča koju potpisujete i kao scenarista i kao crtač. Dilanovi fanovi su je dočekali s nestrpljenjem. Opšti je utisak da ste u nju uneli atmosferu prvih Dilanovih priča, filmske, ali i umetničke reference. Kakav je osećaj kreirati Dilanov svet u potpunosti po sopstvenom utisku?
„Legija skeleta“ je bila prilika da se prvi put oprobam kao kompletan autor jedne dugačke priče. Uopšteno uzev, smatram da je ta proba uspela. Bila je zahtevna, ali i zabavna, i u potpunosti u skladu s duhom Dilana Doga.
Šta mislite o eventualnom filmu sa Dilanom u glavnoj ulozi? Postoji li režiser koga biste možda voleli da vidite kako na platno prenosi Dilanovu priču? Namerno ne pominjem film „Dylan Dog: Dead of night“…
Narativni stil Dilana Doga jeste čisto kinematografski, i ne bi bio veliki problem preneti ga na film, pod uslovom da se sačuva duh. Tim Barton bi bio idealan režiser, ali se bojim da bi njegov angažman bio teško ostvariv.
Imate li vremena za autorske projekte?
Za sada ne. Još ćemo videti.
U Srbiji će tek biti objavljena priča urađena za ediciju Jedno doba, jedna priča: „Reka Mohavka“, čiji scenario potpisuje Mauro Bozeli. Stranice ove priče izgledaju impresivno: sve ono što volimo u Vašem crtežu na Dilanu, sada stavljeno u službu drugog žanra i vremenske epohe. Šta čitaoci mogu da očekuju?
„Mohawk River“ je klasičan avanturistički strip, takav da me je podsetio na razloge koji su me u mladosti naveli da zavolim strip. To je takođe omaž mom omiljenom autoru Hugu Pratu iz Tikonderoge i Vilinga.
Da li se Vaš metod rada menjao tokom godina? Šta koristite od pribora? Koliko vam je vremena u proseku potrebno za izradu jedne sveske?
Već nekih desetak godina radim u digitalnoj tehnici i sada isključivo koristim kompjuter za izradu stripova i naslovnih stranica. Vreme izrade se, međutim, nije promenilo: oduvek sam bio spor u odnosu na većinu crtača, ali i više očekujem sam od sebe.
Koji su crtači presudno uticali na Vas? Ili još utiču? Uopšte, koji stvaraoci? Filmski, književni…
Prat i Šile i dan-danas, ali i Rejmond, Di Đenaro, Alberto Breća, Dino Batalja, Serđo Topi i mnogi drugi koji su dali svoj doprinos u mom profesionalnom oblikovanju. Svima njima sam zahvalan što su mi preneli ponešto od svog zanata.
Gospodine Stano, još jednom hvala na razgovoru.
