Intervju: Gospodin Pinokio
Razgovarao: Dejan Stojiljković
Gospodin Pinokio je bend sa dugačkom „kilometražom“, ove godine ste proslavili i značajan jubilej – 15 godina postojanja. Kad se osvrneš na sve te godine, kako ti izgleda karijera benda?
Moram da te ispravim na početku – 15 godina aktivnog rada a 22 godine od osnivanja.U svakom slučaju jako interesantno.Od situacije da nas na prvoj svirci zapazi izdavač i da već posle par meseci postojanja imamo svoje prvo izdanje, što ‘93. i nije bilo baš lako, do nekih momenata kada nismo mogli da izvadimo ni putne troškove. Iza sebe imamo tri albuma, jednu kompilaciju i dva EP-ja. Snimali smo u najboljim muzičkim studijima u zemlji, radili sa producentima koji su klasa i dan danas, sarađivali sa nekim od najbitnijih promotera i svirali skoro u svim bitnim prostorima. Doživeli smo i to da nas svi osporavaju a onda dižu u nebesa, nazivaju kultnim, znači – većinu stvari koje jednu grupu ljudi čini rock&roll bendom.
Stasavali ste u veoma teška vremena, kako za ovu zemlju, tako i za rokenrol. Koliko vam je to pomoglo a koliko odmoglo?
Mi smo jednostavno počeli da sviramo bez nekog jasno definisanog cilja onako kako smo tada umeli.To nam se činilo kao najbolji način da se izborimo sa frustracijama koje su nas sve čvršće stezale za vrat. Nisam baš siguran da smo sa tih dvadesetak godina baš totalno kapirali šta se tačno zbiva oko nas ali smo jasno osećali neku anomaliju. Zbog toga su u početku naši tekstovi bili potpuno satirični ali kako smo rasli i kontali da je situacija poprilično zajebana, uvukao se najpre strah a onda je eskalirao bes. E sad, šta je od ovoga pomoglo a šta ne ne znam. Najverovatnije nam je pomoglo to što smo taj bes pretvorali u energiju koju smo slali ljudima i na taj način pokušavali da im skrenemo pažnju da se nešto jako loše dešava oko nas. Međutim, loša strana je sigurno to što bes obično zaslepi čoveka pa ne vidi najjasnije stvari oko sebe.
Bend je menjao stil i pristup svirci tokom godima, da li možeš da definišeš te promene i dokle ste tačno došli danas?
Nas su uvek inspirisali problemi pojedinca inicirani događajima oko njega. Pošto se suština tih problema u poslednjih petnestak godina gotovo nije ni menjala već tu i tamo samo dobijala drugačiji oblik, mi smo ovoj materiji prilazili sa različitih strana. Svaka ta strana odnosno tačka gledišta nosila je različitu impresiju koju smo prezentovali i različitim zvukom. Ono što je uvek bilo zajedničko, to je jedan beskompromisan i potpuno iskren pristup muzici bez zrnca foliranja. Danas smo svakako iskusniji pa je naš muzički izraz zreliji i sofisticiraniji nego na samom početku.
Gospodin Pinokio je poznat kao bend koji ima specifične tekstove. Kakav je tačno odnos stihova i muzike i koliko je bitno da to jedinstvo bude što prisnije?
U našem slučaju to je neraskidiva celina.Imamo jedan broj tekstova koji bi mogli da ispričaju priču sami za sebe ali tek kad se spoje sa muzikom impresija je potpuna. Jednostavno – te niti srastu i nemoguće ih je razdvojiti a da ih ne oštetite odnosno da ne oskrnavite emociju.
Šta vaši fanovi i ljubitelji dobrog domaćeg rokenrola mogu očekivati od vas u predstojećem periodu?
Uskoro će se pojaviti naš novi spot za pesmu “Šta god“ koji najavljuje izlazak novog materijala. Nakon toga kreću koncertne promocije svuda gde je to tehnički izvodljivo. Ovoga puta pokušaćemo da posetimo i neka manja mesta u kojima nismo svirali još od devedesetih ili nikada i nismo.
EP „Iz mraka mašina“ je gotov, kakvi su tvoji utisci? Šta on znači za bend? Da li ste osvojili neke nove teritorije? Takođe, pitanje koje se nameće samo od sebe, da li je vreme „dugosvirajućih“ albuma prošlo i da li se treba preorjentisati na tzv. kraće forme: singl, maksi singl, ekstended plej? Ili čak možda na digitalno izdavaštvo?
Ako pričamo o novom EP-ju slobodno možemo reći da je to do sada najzreliji materijal koji je ovaj bend izbacio.Ovo je tehnički sigurno naš najbolji snimak tako da se saradnja sa našim novim producentom Zlatkom FetZed Petkovicem (bend Zaa) pokazala kao pun pogodak.Mislim da smo po prvi put uspeli da onu energiju i emociju koju imamo na živim nastupima prenesemo i na snimak. E sad, da li će ovo izdanje imati ikakav komercijalni uspeh ili ne, to već zavisi od mnogih faktora i to je sasvim druga tema.
Što se tiče tipa izdanja u ovom vremenu u kome se živi nenormalno brzo i površno mi smo se trenutno opredelili za kraću formu i to pokazali prethodnim EP-jem (Svet oko nas). Album se preslušava sa puno pažnje kako bi se shvatila celina koja je u njemu sadržana a bojim se da većina ljudi u ovom trenutku za tako nešto nema vremena i, što je najgore, ni želje. Može vam se desiti da potrošite mnogo energije i novca stvarajući nešto što će slušalac samo okrznuti puštajuci prva nekoliko takta i nastaviti dalje. Sa druge strane album je kompletna priča jednog benda tako da ni ovoj formi nismo rekli definitivno zbogom.
Da li možeš da prokomentrarišeš situaciju na lokalnoj, niškoj sceni, takođe i na srpskoj? Šta su njene vrline i mane, koji su potencijali? Na čemu treba da rade mlađi bendovi?
Što se tiče lokalne scene rekao bih – odlična sredina terena ali nedostaje završnica. Zašto je to tako ne znam da odgovorim, ali da imamo gomilu kvalitetnih bendova to znam. Mislim da je najbitnije da bend opravda razlog svog postojanja na taj način što će imati jasnu ideju i filozofiju u koju iskreno veruje. Komercijalni uspeh je ekonomska komponenta i ne treba da bude bukagija ukoliko muzici prilazite samo sa umetničke strane.
U svetu gde Orvelovska vizija uzima maha (a Gospodin Pinokio je bio bend koji je vrlo često znao da kroz svoje pesme vrlo ubedljivo progovori o otuđenju savremenog čoveka), kakvo je mesto rokenrola i ljudi koji ga stvaraju? Da li su u pravu oni koji tvrde da je rokenrol mrtav i da se sve pretvorilo u besomučnu jurnjavu za novcem? Jedna vaša pesma upravo govori o tome („Novac je mamac“).
Nestala je jasna i iskrena komunikacija između ljudi i to svakako dovodi do otuđenosti, jer više ne postoji poverenje. Ljudi su postali robovi interesa a novac je njihov jezik. Međutim rokenrol je način razmišljanja koji pojedincu daje osećaj slobode da kaže ono što misli ili uradi ono što želi, te je kao takav večan.
