Piše: Aleksandar Nikolić Coa
Oasis – Definitivno možda veliki bend
Toni Parsons je jednom prilikom izjavio da su Oasis primer kako uspeti bez talenta. I u neku ruku bio je potpuno upravu. Kada bi me neko pitao da li volim i slušam Oasis rekao bih „naravno“. Sa druge strane na pitanje da li mislim da imaju izuzetne tekstove i vanserijsku muziku morao bih da odgovorim sa „ni najmanje“. Pa šta je onda to što čini ovaj bend velikim?
Na to pitanje teško da bilo ko može da da potpun odgovor. Sve je počelo na graničnom prelazu između osamdesetih i devedesetih. Grandž je uveliko uzimao maha u Americi čekajući „Nevermind“ i „Ten“ da ga zacementiraju na muzičkom postolju . Međutim ova nesvakidašnja pojava koja je izobličila istoriju popularne muzike jezivo brzo se širila i starim kontinentom. Verovatno izrevoltirani tolikom amerikanizacijom, ljudi na „ostrvu“ su samo čekali nešto što bi okrenulo stolove, ili ih bar postavilo jedan do drugog, ne bi li bili dostojni zasedanja na prosečnoj srpskoj slavi. Nogari tog stola deljali su se u Mančesteru. The Stone Roses su u to vreme već napravili bum svojim debi albumom i prošli put od grupe neiživljenih derana koje su svi u Mančesteru bojkotovali do najpopularnijeg mladog benda u Ujedinjenom Kraljevstvu. Međutim, kako to inče biva, problemi sa menadžerom i unutar samog benda dovele su do toga da ruže brzo uvenu, ili tačnije da se kamen pretvori u prah. Samim tim njihove cipele su ostale neispunjene. U jednu su uskočili njihovi sugrađani Oasis a u drugu londonski Blur. Britpop je brzo u sebe usisao i imena poput Suede i Pulp ali najveća prašina se ipak pravila kad zaigraju dve cipele. Tačnije kad krenu da se šutiraju međusobno. Da ne bude zabune, nisu mediji izmislili rivalstvo između ova dva benda niotkuda. Njima u prilog su išle i izjave iz oba tabora, iako je jasno da su momci iz Oasisa debelo prednjačili. „Damien Albarn i Alex James treba da dobiju sidu i umru“ reče jednom prilikom Noel.
Imajući sve to u vidu neizbežno se nameće jedna karta na koju je Oasis igrao a to je-budi drkoš! Uspelo je mnogima pre njih, prvenstveno Ianu Brown-u (The Stone Roses) kao direktnom uzoru. Tako su braća Gallagher popljuvali i opsovali sve što se popljuvati može tokom svoje karijere. Nije više bilo zanimljivo samo prozivati Blurovce da su mamini i tatini sinovi. Međutim time su vrlo lako obezbedili svoje redovno pojavljivanje u medijima a to im je dobro došlo. Tu treba pomenuti i hm…specifičan bratski odnos Liama i Noela. Često su braća dospevala u novinske naslove tako što su se pobili međusobno ili prestajali da komuniciraju. Cela ta zbrka oko njih stvorila je svojevrstan hajp koji je neretko postao bitniji od same muzike. Pogotovo kada je nakon sjajnog debija „Definitely maybe“ i njegovog dostojnog naslednika „What’s the story morning glory“ količina inspiracije počela da splašnjavala dok se, sa druge strane, količina opijata povećavala.
Sledeće godine se navršava 20 godina od izdavanja čuvenog „Definitely maybe“. Albuma na kome je sve „kliknulo“ i koji je nakon nedelju dana otišao u istoriju kao najprodavaniji debi album u britanskoj muzičkoj istoriji. Šta čini ovaj album veliki osim munjevite prodaje? Više stvari. Naravno, prvenstveno su tu pesme poput „Live forever“, „Supersonic“ i „Cigarettes & alcohol“. Zanimljivi su i pojedini detalji na omotu koji, verovatno, svi vrlo dobro znate. Na prvi pogled vidimo bend raštrkan u običnoj sobi. Međutim ako se zađe u dublje posmatranje ove klasične slike krenu da izranjaju određeni detalji. Tako na TV-u imamo scenu iz filma „Dobar, loš, zao“. Na kamin je navaljena slika Rodney-a March-a, engleskog fudbalera koji je igrao za Manchester City. Obožavanje „građana“ je izgleda jedna od retkih stvari oko koje su se Liam i Noel slažu. U donjem levom uglu omot imamo sliku Burt Bacharach-a, američkog pevača-kompozitora koji je ujedno jedan od Noelovih heroja. Svi ti detalji zajedno sa sirovim zvukom gitara i melodičnim Liamovim deonicama doneo je nešto novo u tadašnjoj muzici. Spas koji su svi čekali. Tipove kojima ni tekstovi tematike „ja te volim ti si mi devojka“ nisu umanjivali mačo stav i karakter rok zvezda. Engleska im se klanjala više nego kraljici. Oasis su, koketirajući sa mitovima, i sami postali jedan.
Epilog priče je usledio je 2009. Nakon 7 objavljenih albuma nestalnog kvaliteta i nebrojenih međusobnih sukoba Noelu je puko film i stavio je tačku na legendu zvanu Oasis. Svet i nije bio u nekom prevelikom šoku. Jebiga kako je drugačije pa moglo da se završi. On je oformio svoj Noel Gallagher And The High Flying Birds dok je mlađi burazer sa ostatkom benda napravio Beady Eye. Bratsko takmičenje se samim tim, u neku ruku, nastavilo. Ako se oslonimo na činjenicu da je Noel bio autor maltene svih pesama Oasisa jasno je na koga je bila manja kvota za pobedu. Međutim u fudbalu i muzici kvote vrlo često ne znače ama baš ništa. Umesto sigurnog keca dobili smo neočekivani X. Oba tabora snimili su jako dobre i jako uspešne albume. Time su možda oba ega podmirena na neko vreme. Pitanje je koliko će to trajati.
Razlog zbog koga sam se upustio u ovo naglabanje je upravo ta godišnjica albuma „Definitely maybe“. Tačnije mogućnost ponovog okupljanja benda za koncertno obeležavanje ovog jubileja. Ideju je, začuđujuće, prihvatio veći drkoš…onaj mlađi. Stariji braca i dalje odbija tako nešto. Ok, rećiće te, onda ipak ništa. Ali kada se setimo šta je sve Noel kenjao za Albarna da bi se nedavno izgrlili ko najrođeniji, otpevali duet i najavili saradnju, nije nelogično očekivati da ipak promeni ploču i oko ove mogućnosti.
Da rezimiramo. Da li će se Oasis ponovo okupiti 2014. ?
Definitivno…možda…
