Piše: Zlatibor Stanković
Srpska strip scena, bar kada je reč o licencnom, uvoznom stripu, pokazuje sve očiglednije znake života. Za ostvarenja domaćih autora kod izdavača je i dalje, iz objektivnih razloga, rezervisano najmanje rizika, a kod čitalaca najmanje para. Situacija je bila umnogome drugačija pre nekoliko godina – o oporavku izdavaštva pričali su najhrabiji i najodvažniji izdavači, kao i najvatreniji poštovaoci i kolekcionari stripa. I kako to obično, ničim izazvano, biva, upravo u tim danima, kada je tržište bilo bombardovano skoro i isključivo „špageti“ avanturama, na mala vrata istorije srpskog stripa međ’ fanove se uvukla bulumenta oštrozubih, oštrodlakih i svakojakih srodnih egzotičnih likova. Pet godina i šest albuma kasnije (plus jedan album Spin off-a „Beskrvni“) jasno je da su čvrsto rešeni da dokažu da nisu bez razloga prozvani „Vekovnici“.
Kada su Vekovnici udarili prve taktove svoje avanture u albumu „Rekvijem“, malo ko je očekivao da će se njihova priča iznedriti u jedan od najambicioznijih strip serijala u savremenom srpskom stripu. Istina, ambicioznost se nije skrivala ni na tim prvim tablama scenariste Marka Stojanovića i crtača Srđana Nikolića Peke. Čak i američka televizijska produkcija zazire od građenja serijala na širokim osnovama koje se, kako serijal odmiče, sužavaju sve do premisa koje je intelektualni digestivni trakt prosečnog gledaoca u stanju da svari bez podrigivanja. Tim pre se Stojanoviću mora odati priznanje što u svoj okršaj sa kulturološkim vetrenjačama nije pošao naoružan idejom povlađivanja i tetošenja namučenog i gladnog konzumenta stripa u Srbiji.
Beč, kraj 18. veka, omanji istočnjački mudrac sa zavidnom borilačkom veštinom i ogroman brka sa naših prostora, u sporadičnom društvu Mocarta – sve ovo ne zvuči kao uspavanka za dokonog, od srpskog stripa odustalog, čitaoca Politikinog Zabavnika, koji je prvi na ovim prostorima ugostio „Vekovnike“. Ipak, vreme je pokazalo da je Stojanovićev „Rekvijem“ bio sve samo ne uspavanka za domaći strip. Podzaplet koji u sebe uključuje pomenutog austrijskog kompozitora, biće samo jedan od mnogih u strukturi priče „Vekovnika“, partnerstvo istočnjaka Čena i Srbina Kraljevića Marka samo jedan od zamajaca koji će pokretati narativnu mašineriju u narednih šest albuma, četiri iz redovne linije i jedan nulti. Sam začetak serijala može se podvesti pod termin hibridnog ostvarenja, koje ističe svoje razgranate i čvrste istorijske korene, ne beži od svojih akcionih pretenzija, ali koje, takođe, pokazuje da je koketiranje sa epskom fantastikom samo početak još jednog u nizu žanrovskih odnosa koji će se pokazati podjednako plodan kao i drugi. Sam krešendo albuma ne skriva ambicioznost scenariste, ali i ne otkriva previše o njegovim daljim planovima – Stojanović će se tek pokazati kao majstor „cliffhangera“. Čak i dijalozi ne beže od ustanovljenja novog, na momente možda isuviše osebujnog pečata autora, koji će u nastupajućim albumima podržati samog sebe doslednošću i nečim što se već može označiti kao opravdan scenaristički postupak. Ne sme se zaobići ni Srđan Nikolić Peka, koji je svojim potezima udahnuo život Vekovnicima i svemu ostalom što oni gone i što njih goni. Pronađite crtača u Srbiji koji je spreman da bez unapred dogovorene zarade, uz mogućnost da će neke i nekakve verovatno biti, nacrta ceo strip album, od prve do poslednje table, rukovođen doslednošću dobro plaćenog profesionalca. Pokušajte da pronađete… Table koje ovih dana radi za belgijskog strip giganta Casterman pokazuju da je Peka radeći na „Rekvijemu“ brusio formu, ali je svejedno iza sebe ostavio lako čitljiv strip, u kojem je scenama koje podrazumevaju duže monologe i dijaloge posvetio istu pažnju kao i sekvencama borbe. Da se do kraja oživi duh jedne epohe Beča pomogao je i kolor Milana Anastasijevića, dok je dodatnu aktuelnost novom serijalu dala naslovna strana domaće zvezde u francuskom stripu, Alekse Gajića.
I tako je sve počelo…
Nažalost, kako to često biva u ovoj brdovitoj zemlji, i ovaj strip serijal naišao je na prepreku koja ga je odvela u drugom pravcu od planiranog, bar kada je o izdavaču reč. Nakon što je, prema rečima autora serijala Marka Stojanovića, „Politikin Zabavnik“ naručio izradu serijala, redakcija vremešnog i najvoljenijeg nedeljnika u nas nije ispoštovala nijedan od sklopljenih dogovora sa autorima, pa se domaćinstva serijala prihvatio, i to na duže staze, sve do ovih dana, beogradski izdavač System Comics. Otada je ovaj strip-serijal postao nešto više od toga, tj. jedinstveni fenomen. Ovu titulu zaslužio je svojim trajanjem, i to u formi pravog pravcatog francuskog kolor albuma. Ali, i ne samo time – zaslužio je to i činjenicom da ma koliko u njega bile ugrađene odrednice francuske i američke škole, one ostaju samo sredstvo da se dođe do pravog cilja priče i pripovedanja. „Vekovnici“ nisu odblesak svetske pop kulture, dobro proverena i već ustanovljena čitalačka porcija sa odmerenom količinom kalorija, vitamina i minerala, već produkt upravo ovog podneblja – kulturološki i (pseudo)istorijski.
Sledećem albumu „Vekovnika“, po naslovom „Pasji životi“, prethodio je period u kome je neko očigledno radio kao pas. Jedno je stvoriti autentični srpski stripski ep, a sasvim je druga priča pokazati zašto si ga stvorio i dokazati da si to učinio s pripovedačkim razlogom. Stojanović je odlučio da jasno potvrdi da su njegovi likovi plod promišljanja i tačno definisanog zaduženja, koja će imati u tek načetom univerzumu serijala. Otud je „Pasji životi“ album amalgam raznovrsnih žanrova, pripovednih i crtačkih stilova, u kojem je autor odlučio da približi poreklo likova čije ćemo narativno sazrevanje nadalje pratiti. Sa naslovne strane čitaoce pozdravlja vedeta domaćeg i evropskog stripa, Nišlija Vladimir Krstić Laci, koji svojim autentičnim realizmom najavljuje razvoj događaja između korica albuma. Kada je reč o broju saradnika na jednom albumu, „Rekvijem“ se pokazao kao izuzetak, jer će već od „Pasjih života“ albumi „Vekovnika“ ugošćavati manju ili veću internacionalnu skupinu crtačkih zvezda ili zvezda u usponu. U drugom po redu albumu to su, pored pomenutog Lacija, Vlada Aleksić, Aleksandar Sotirovski, Ivan Šainović, Radomir Izgarević, Tihomir Čelanović, Bora Grbić i Denis Dupanović. Bez obzira na to da li čitalac naginje fantazijskim ili istorijskim elementima, pripovedanju bliskom jednoj bajci ili savremenom američkom stripu, da li mu je miliji američki razigrani kadar ili, pak, komična stilizacija, stranice „Pasjih života“ bile su spremne da mu izađu u suret. Najbitnije od svega – više nije bilo mesta idejama o usamljenom, neuspelom eksperimentu leskovačkog scenariste.
I tako se sve nastavilo…
Ono što su neki čitaoci zamerili drugom albumu, nisu mogli trećem. Naime, u drugom albumu radnja suviše razgranata, i nijedan od likova, osim Marka Kraljevića i Čena, nije dobio dovoljno prostora kako bi se uobličio, odnosno dovoljno da izazove empatiju ili antipatiju čitaoca. Očigledno je da je Stojanović odmerio koliko daleko i duboko sme da zabaci udicu. Ovaj album, iako u kombinaciji sa ostalima i dalje ima strukturu klupka čiji početak i kraj iako pogledu neuhvatljivi drže do svoje fizike, predstavlja likove u njihovim već formiranim svetovima, ili bolje reći društvima. Čitav svet ljudi sada već uznemirujuće nalikuje na prostor izdeljen na interesne zone vampire i psoglava, magova i krstaša. Scenarista i dalje u rukama čvrsto drži recept za dobru priču, čiji je jedan od glavnih sastojaka svakako doslednost, pa čitalac dobija ne samo šture, plastične, same sebi dovoljne predstave o bićima koja kroje sudbinu čovečanstva, već i prikaze društava svake od rasa; kulturne, filozofske, religijske, pa i političke stavove kojima robuju. Čitav album odiše realnošću svojstvenom jednom novom svetu koja se preliva na prošle, ali i albume koji će uslediti.
Milorad Vicanović Maza je nacrtao ovaj album (uz vredan doprinos Igora Jovčevskog i Zorana Jovanovića u dopunskoj priči „Greh“, te naslovnicu Bojane Dimitrovski) i, baš kao u slučaju Srđana Nikolića, pokazao da mu autor „Vekovnika“ nije slučajno poverio ovaj zadatak. Iako su na mahove primetne crtačke nedoslednosti, kojih će se Maza nedugo nakon rada na ovom albumu rešiti, čitava storija crtački deluje kompaktno, a pomenute razlike u rešavanju pojedinih crtačkih zadataka primetiće samo onaj ko ne bude dovoljno zaveden naracijom i dijalozima. Maza je očigledno uživao u radu na scenama koje su podrazumevale više aktera i eksterijera, premda su zahtevi scenarista često podrazumevali američko kadriranje na francuskom formatu. Ovaj album je na velika vrata u domaći strip uveo Vicanovića, crtača koji radi za najveće francuske izdavačke kuće i sa vrhunskim francuskim scenaristima, i koji danas radi čak pet albuma paralelno, te svoje ime nepovratno upisuje u istoriju evropskog i svetskog stripa.
I opet, sve se zaustavilo taman kada je počelo. Bar je tako svaki čitalac doživeo „Prah“.
Četvrti album serijala poneo je naziv „Pepeo“. Na njemu su snage udružili crtači Milorad Vicanović Maza, Daniel Atanasov i Filip Andronik, dok su novi deo avanture obojili Ivan Šainović, Ozren Miždalo i Damjan Mihailov – grupa autora sastavljena od crtača iz Bosne i Hercegovine, Bugarske, Crne Gore, Makedonije. Naslovna strana hrvatskog crtača Gorana Sudžuke, koji je stekao slavu radeći za francuske i američke strip izdavače na serijalima kao što su „Tajna istorija“, Helblejzer i Volverin, samo dopunjuje spisak internacionalne ekipe koja je postala zaštitni znak serijala. Po rečima samog scenariste, a uoči beogradskog Sajma knjiga na kojem je 2009. godine „Pepeo“ imao svoju premijeru, neki od likova su se u „Pepelu“ našli na polovini svog puta. Međitim, nije rekao i da su se neki našli na njegovom kraju. Jedna velika potera u ovom albumu dobiće svoj epilog, a neki neizbežni sukobi, za koje se teren pripremao već poprilično dugo, sevnuće preko oštrica mačeva i zuba.
Pored Marka Stojanovića u izradi petog po redu, takozvanog nultog albuma, koji je po obimu dvostruko veći od redovnih albuma, pod nazivom „Bajke i druge istine“, učestvovalo je i trideset crtača: Tihomir Čelanović, Aleksa Gajić, Miroslav Mrva, Mijat Mijatović, Maksim Šimić, The Mičo, Damjan Mihajlov, Boris Bakliža, Uroš Begović, Denis Dupanović, Filip Andronik, Robert Solanović i Radomir Izgarević. A tu su se našli i Aleksandar Sotirovski, Iztok Sitar, Saša Arsenić, Siniša Banović, Milenko Tunjić, Milan Antanasijević, Ivica Sretenović, Ivan Koritarev, Đorđe Milijanović, Sebastijan Čamagajevac, kao i otac „Dikana“, Lazo Sredanović. Iako se i dalje radilo o više nego hrabrom izdavačkom poduhvatu, izdavač je rešio da pokaže svoju veru u serijal, pa je sa svoje strane ponudio dve različite naslovne strane, od kojih je jednu uradio uzdanica američkog „Vertiga“ i Kventina Tarantina, Rajko Milošević Gera, dok je druga delo makedonske strip nade The Miča. Tastature i pisanja predgovora za ovaj album prihvatio se Dejan Stojiljković, autor bestselera „Konstantinovo raskršće i „Duge noći, crne zastave“. Kao autori predgovora za albume „Vekovnika“ i „Beskrvnih“ njemu su se na drugim albumima pridruživali scenarista i režiser Đorđe Milosavljević i Milan Konjević, strip teoretičar Zoran Stefanović, popularni pisci Goran Skrobonja, Vladimir Lazarević i Zoran Jakšić. U bezmalo sto strana u punom koloru ovaj album donosi više kratkih, bajkovitih priča, u kojima se Marko snalazi podjednako dobro kao i u dužoj formi, i koje su mu ponekad, sudeći po posvećenosti s kojom prilazi svakom od nekoliko desetina kadrova, možda i draže. I opet se priče sa podjednakim uživanjem mogu čitati kao posebne celine, ali i kao deo jedne veće.
I dok su čitaoci iščekivali nastavak avantura Marka i Čena, u „vekovnu“ i izdavačku priču upleo se vampir Aleksej, i to u spin-off serijalu „Beskrvni“, koji ima tu čast da bude, prema našim infromacijama, prvi spin-off u skoro osamdesetogodišnjoj istoriji domaćeg stripa. U trenutku kada su ugledali svetlost dana, ili tamu noći, u pomenutom spin-off serijalu, vampiri Marka Stojanovića su zahvaljujući „Vekovnicima“ imali ne samo svoje korene već i čitalačku publiku. Zato „Mrtva straža“, kako je nazvan prvi od albuma u serijalu „Bekrvni“, i donosi uratke nekih od najtalentovanijih autora sa ex-Yu prostora. Svaki od autora svojim osebujnim stilom ne smeta ovoj kolekciji priča da bude više od kolekcije. Iako je Stojanovićeva početna namera bila da univerzum „Vekovnika“ obogati ličnom pričom jednog od likova, i tako neke od osnovnih tačaka u serijalu pojasni, a neke druge razgrana, reakcije čitalaca, ali i objektivna konstatacija, se slažu – harizmatični Aleksej, vampir koji za neprijatelje nema ni sunce, ni krst, ni glogov kolac, ni srebrne metke već pripadnike sopstvene rase, novi je i originalni produkt srpske strip-scene. „Mrtva straža“ je očigledno samo početak Aleksejeve sage, a njegova potera za „kasapinom iz Moskve“ jasno vodi u smeru dobre avanture. To potvrđuju i olovke i četkice Vlade Aleksića, Borisa Bakliže, Srđana Nikolića Peke, Siniše Banovića, Dejana Sedlana, Milana Jovanovića, Miroslava Slipčevića, Enisa Čišića – odgovornih za strane ovog albuma.
„Duhovi u boci“, šesti i za sada poslednji album serijala, više je od nastavka sage o Vekovnicima. To je istovremeno omaž delima klasične književnosti, sedme i devete umetnosti, ali i scenaristička šetnja kroz žanrove i strip škole. Stojanović je opet potvrdio svoje umeće da u okvire jednog francuskog strip albuma klasičnog formata umetne segmente od kojih bi svaki mogao da predstavlja svojevrsni spin-off. Iako je najveći broj stranica rezervisan za avanturu Marka Kraljevića i njegovih saputnika u šumi izrasloj na obalama reka kojima vlada Dukljan, car vodenjaka, priča počinje i ima svoj epilog dvadeset hiljada milja po morem, tamo gde vlada car svih mora, Posejdon. Za magiju „Duhova u boci“ zaslužni su i crtači: Borivoje Grbić, Vladimir Aleksić, Marko Nikolić i Nikola Matković (zadnja dvojica dvadesetogodišnjaci ponikli u Leskovačkoj školi stripa „Nikola Mitrović Kokan“), od kojih je Nikolić izneo najveći teret središnje priče. Kratkom pričom album zatvara Dalibor Talajić, vedeta američke strip scene (serijali Deadpool, Hulk, X Men, Punisher…), dok je naslovna delo ruku Dražena Kovačevića, uzdanice francuskog Soleil-a.
Sa Stojanovićem je na serijalu sarađivalo preko šezdeset strip crtača i ilustratora iz Srbije, Hrvatske, Slovenije, Rumunije, Bosne i Hercegovine, Bugarske, Crne Gore i Makedonije. Od opasnosti da neću pomenuti nekog od crtača, koji su radili ili rade na Vekovnicima, ne mogu da pobegnem, ali ni od želje da pomenem ogromnu većinu, jer bez njihovog profesionalizna ne bi bilo ni kontinuiteta ovog serijala: Goran Sudžuka, Vujadin Radovanović, Zoran Tucić, Darko Perović, Dejan Nenadov, Mirko Čolak, Marko Nikolić, Miroslav Mrva, Bojan Vukić, Maksim Šimić, Mijat Mijatović, Nebojsa Pejić, Ive Svorcina, Boris Bakliža, Dragan Paunović, Adrian Barbu, Uroš Begović, Siniša Banović, Robert Solanović, Dejan Sedlan, Miroslav Slipčević Mimi, Bojan Debenak, Enis Čišić, Milan Jovanović, Ivan Šainović, Igor Jovčevski, Zoran Jovanović, Dragan Stokić Rajački, Stevan Subić, Vladimir Popov, Aljoša Tomić…
Iako su se pre nekoliko godina mogli čuti komentari da su granice univerzuma Vekovnika suviše rastegljive, i da je leskovački scenarista otpočeo serijal za koji domaća publika neće imati dovoljno strpljenja, jedino što se u iščekivanju novih, već najavljenih avantura može reći jeste da Marko Stojanović svakim novim albumom jača apetit čitalaca, i da će za vojsku crtača koja već stoji iza „Vekovnika“ i spin-off serijala „Beskrvni“ savezništvo morati da pronađe u još nekim okolnim zemljama. U međuvremenu čitaoci i nove crtačke nade se sa serijalom upoznaju preko brojnih časopisa – Vekovnici su dobili počasno mesto u strip izdanjima poput Strip Revije, Kiše, Parabelluma, Strip Pressinga, Eona, BDC-a i Stripoteke, a objavljivani su u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Makedoniji i Rumuniji…
Priče, kao i priznanje uglednog nedeljnika Nin, koji je serijal „Vekovnici“ proglasio za strip dešavanje 2012. godine u Srbiji, potvrđuju da je u tome već uspeo…
