Piše: Aleksandra Gojković
Mario Vargas Ljosa i Gabrijel Garsija Markes – nobelovci koji su se voleli
Od kako je pre tri decenije njihovo prijateljstvo naglo prekinuto tučom, pojavile su se brojne priče koje „objašnjavaju“ zašto su se razišli peruanski pisac Mario Vargas Ljosa i njegov kolumbijski kolega Gabrijel Garsija Markes. Većina njih vrti se oko političko-ideološkog motiva – Vargas Ljosa se, naime, za razliku od Markesa, distancirao od Kastra i kubanske revolucije, a tek neznatan deo u korenu svega vidi – Markesovo udvaranje Patrisiji Ljosa.
Peruanski pisac je, po ovoj drugoj verziji, morao da brani čast svoje žene, i zato je u Meksiku jednog davnog dana, kao najbolji argument, potegao pesnice. Autor slavnog romana „Sto godina samoće“ pokazao se manje spretnim, zbog čega je iz okršaja izašao sa modricom ispod oka.
Obojica su odbili da daju bilo kakav zvanični komentar, a hroničari su primetili da je posle incidenta Vargas Ljosa učestao sa objavljivanjem kritički intoniranih tekstova o Kubi kao idealu komunističke revolucije i skrenuo od levice ka desnici. Markes je, kao što je poznato, nastavio da posećuje Kastra i gomila fotografije sa kojih se zajedno smeše.
Koji god bio pravi razlog, a njega ćemo saznati tek ako sami akteri reše da prekinu zaveru ćutanja, Vargas Ljosa je, sasvim izvesno, napisao jednu od najboljih studija o romanu „Sto godina samoće“, objašnjavajući čemu ova povest o članovima porodice Buendija duguje svoje magično dejstvo na milione čitalaca širom sveta.
Kad je oktobra ove godine objavljeno da je peruanski pisac konačno dobio Nobelovu nagradu, kojoj je i sam prestao da se nada, u medijima se pojavila vest da je Markes na Twitteru, brže-bolje ostavio poruku: „Tek sad smo jednaki“.
Informacija je hitro demantovana, čime je postala tek jedan od bezbroj tračeva, a od svega je ostao samo utisak da književna javnost i dalje dvojicu vremešnih pisaca doživljava kao rivale. Oni koji su čitali „Ljubav u doba kolere“, verovatno najčuveniji Markesov roman pored onog već pomenutog, a probdeli su i nekoliko noći uz Vargas Ljosine „Avanture nevaljale devojčice“, teško da su iz ovog putovanja uspeli da iskoče bez nekih paralela. Obe knjige govore o fatalnoj ljubavi, a u tim slučajevima jedna strana, razume se, celog života pati i priželjkuje izgubljenog partnera, a druga, tek kad mine najbolji deo ovozemaljskog postojanja, shvata kako je sve možda moglo biti i drugačije.
Ono što najviše spaja dve romaneskne fantazije ipak nije sam zaplet, jer sličan se može naći i u nekim drugim delima, daleko manjeg literarnog kvaliteta. Paralelu priziva ona ogromna, neodglumljena strast, koju čitalac oseća sa svake stranice oba romana i koju prilično lako može da pročita u pogledima Vargas Ljose i Markesa, zamišljajući kako im se čelo bora dok kreiraju likove. Ta strast prema pisanju čini da oni i danas deluju kao prijatelji, bez obzira na sve ideološke začkoljice kojih smo se, bar mi, toliko nagledali.
Mario Vargas Ljosa
Mario Vargas Ljosa rodio se u Arekipi, u Peruu 1936. godine. Iako je u Pjuri izvedena jedna njegova drama i objavljena zbirka priča Šefovi, koja je dobila nagradu „Leopoldo Alas“, postao je poznat posle objavljivanja romana Grad i psi, za koji je dobio nagradu Kratke biblioteke kuće Seix Barral 1962. i nagradu kritike 1963. godine. Njegov drugi roman Zelena kuća, objavljen 1965, dobio je nagradu kritike i međunarodnu nagradu Romulo Galjegos. Potom je objavio dramska dela (Gospođica iz Takne, Kati i nilski konj, La Čunga, Ludak sa balkona i Lepe oči, ružne slike), studije i eseje (kao Neprekidna orgija, Istina o lažama i Izazov nemogućeg), sećanja (Riba u vodi), priče (Štenad) i, pre svega, romane: Razgovor u katedrali, Pantaleon i posetiteljke, Tetka Hulija i piskaralo, Rat za smak sveta, Povest o Majti, Ko je ubio Palomina Molera?, Pripovedač, Pohvala pomajci, Lituma u Andima, Jarčeva fešta i Raj na drugom ćošku. Dobio je najvažnije književne nagrade, od već spomenutih do nagrade Servantes, nagrade Princa Asturije, PEN/Nabokov, Grinzane Cavour i Nobelove nagrade.
