Intervju: Aleksandar Timofejev
Razgovarala: Marta Savić
Svoju novinarsku karijeru Aleksandar Timofejev započeo je pre 30 godina, kao lutajući reporter na Studiju B. Bio je urednik informativno-političkog programa Radija B92, generalni direktor i glavni i odgovorni urednik NTV Studio B, jedan od osnivača Nezavisnog udruženja novinara Srbije… Za Pressing onlajn govori o svojim prvim novinarskim koracima, radu na Studiju B, osnivanju TV B92. Kaže da se novinarstvom nikada nije bavio, već da je svoj posao živeo.
Novinarstvom ste počeli da se bavite 1987. godine. Šta je bilo presudno da se odlučite za ovaj poziv?
Kada sam počeo ozbiljno da razmišljam čime bih želeo da se bavim u životu, razmišljao sam o četiri stvari – da sviram, da se bavim pozorišnom režijom, da budem lekar ili da radim na radiju. Lekar je otpao, jer nisam nešto preterano voleo da učim, pozorišna režija je ostala ljubav iz mladosti, sviram i sada, ali se nisam nikada profesionalno bavio time. Ipak, radio kao medij me je posebno zanimao. To je bilo nešto što su tada mladi konzumirali i preko čega su se informisali. Književnost sam upisao ciljano da bih se bavio novinarstvom, jer tada žurnalistika na Političkim naukama nije bila preterano cenjena. Tadašnji profesor me je preporučio Studiju B kada su tražili mlade novinare, tako da mi je to, na neki način, u potpunosti odredilo i budućnost i karijeru. Postao sam lutajući reporter 1987. godine, i to je bio idealan posao jer sam imao potpunu slobodu da radim sve što sam mislio da je zanimljivo. Prekomandovali su me kada je krenula televizija sa radom.
Spajanjem emisije Studija B „Ritam srca“ i emisije „Indeks 202“ nastala je televizija B92. Recite nam nešto više o samom nastanku.
Sticajem okolnosti ja sam dva puta pravio televizije. Krajem 90-ih od radija Studio B nastaje prva nezavisna televizija u ovom delu Evrope. Devedeset dvojka je bila znatno uticajnija stanica, planetarno poznata, a funkcionisala je na jednom spratu Doma omladine. Kada nas oteraju odatle, mi odemo na „rezervni položaj“ u neki stan, pa onda na neko drugo mesto. Bilo je to neverovatno, knjige su pisane i tek treba da se pišu o tom vremenu, o tome kako smo radili, kako smo funkcionisali, i kako smo zaista napravili čudo. Devedeset dvojka nije bila posao, to je bio način života. Televizija je postala veća od onoga što smo mi želeli i očekivali, a plašim se, i od onoga za šta smo bili spremni u tom trenutku. Počela je mnogo da košta, onda je stigao Veliki brat i slične stvari… Mnogi su govorili da smo se prodali, ali mi smo samo bili prinuđeni na takve poteze. Ako hoćeš da imaš Insajder, moraš da imaš i Velikog brata. Ipak, nije imala srećan kraj. Sada je promenila ime, nema više dodirnih tačaka sa onim što je Devedeset dvojka bila, kao ni sa samom idejom. Ovom televizijom napisali smo ozbiljan deo srpskog i jugoslovenskog novinarstva.
Devedesete su bile posebno teške za sedmu silu. Kako je bilo baviti se novinarstvom tada?
Tvrdnja da je ovo vreme isto kao tada prosto nije tačna. Devedesetih je ona izreka “Danas te ima, sutra te nema” bila vrlo moguća. Daleko od toga da je sada savršeno, ali ne može da se poredi. Živeli smo u potpuno sumanutom vremenu, mada sam direktnu pretnju doživeo svega par puta. Nezgodno je kada vam dođe glavni i odgovorni urednik Studija B i kaže: „Neki važni ljudi su mi rekli da u narednih mesec-dva nigde ne ideš sam. Nemoj da izlaziš uveče u grad“. Ja sam namerno to veče izveo svoju tadašnju devojku u provod, ali ništa mi se nije desilo. Bilo je i vrlo direktnih pretnji poput Nemoj da budeš kolateralna šteta.. i tako dalje. Bilo je to neposredno pre ubistva Đinđića. Biti tada u B92 bila je ozbiljna hrabrost, ali na sreću niko od nas nije nastradao direktno od nečije ruke. U to vreme mi nije padalo na pamet da odustanem. To je bio moj posao, ja nisam radio posao novinara – živeo sam svoj posao. Živim ga i danas, teško je da se od toga odvojiš, jer jednom kada te uhvati, drži te baš ozbiljno i ne pušta.
Cenzura je oduvek bila prisutna u novinarstvu, ali je menjala svoj oblik. Jesu li mediji sada isključivo pod političkim pritiskom?
U pred-Miloševićevo vreme bio je samo politički pritisak, ali posle toga ne možemo govoriti samo o jednoj vrsti pritiska. Mislim da se sada najčešće radi o političkom pritisku koji je provučen kroz ekonomski pritisak. Sloboda medija je nešto što se osvaja iz dana u dan i nikada nećemo moći da kažemo da postoji potpuna sloboda. Na novinarima, kao i na celokupnoj javnosti, jeste da se za te slobode bore konstantno.
Nakon skoro 7 godina na mestu glavnog i odgovornog urednika Studija B, Timofejeva je, kako sam kaže, sklonila politika. Mladim novinarima savetuje da nikada ne lažu. „Sve se može naučiti, ljudski je pogrešiti, preterati, ljudski je da vas neko izmanipuliše, ljudski je da vas neko prevari, pa da vi nekoga prevarite, ali nikada nemojte da činite to svesno.“
