Piše: Vladan Stojiljković
Niš u svojoj istoriji poznaje četiri pokušaja da se razvoj mesta podredi planskoj zamisli i okvirima. U tom duhu izrađena su dva regulaciona plana (1907. i 1939. godine) i jedan generalni urbanistički plan Niša. Time se želi reći da, prema dobijenim rezultatima ili zbog teškoća u sprovođenju, prva tri plana nisu otišla mnogo dalje od pokušaja. O efektima poslednjeg, četvrtog urbanističkog plana tokom XX veka, moći ćemo govoriti u skorijoj budućnosti.
Još je kralj Milan Obrenović, nakon oslobođenja Niša od Turaka 1878. godine, pokušao da promeni urbanistički izgled grada nastojeći da se urbano težište prebaci na severnu obalu Nišave. Uprkos svemu, gradski prvaci nisu imali sluha i volje da gradsko jezgro bude šireno na ovaj teren, koji je na osnovu svih parametara bio pogodniji za život. S obzirom na to da je Niš još uvek imao obrise orijentalne palanke, pristupilo se planiranju za njegovu urbanističku regulaciju u skladu sa modernim arhitektonskim trendovima toga vremena.
Prvi regulacioni plan, koji je izradio M. J. Andonović, odobren je odlukom Ministarstva građevine br. 335 od 17. januara 1907. godine. O ovom planu profesor univerziteta i inženjer Dragomir Andonović, kao angažovani stručnjak na njegovoj realizaciji, pisao je sudu opštine Niš 2. maja 1921. godine: “… Regulacioni plan gotovo i da ne postoji a nije nikada ni imao za osnovu siguran primer… Na osnovu tako rđavog plana projektovana je regulacija, koja je imala za cilj samo doterivanje u front postojećih ulica, a gotovo i da ne predviđa proširenje varoši. Ono malo projektovanih novih ulica je gotovo sve u podvodnom Čairu.”
Originalni elaborat ovog plana, osim jedne kopije, propao je za vreme austro-bugarske okupacije Niša u Prvom svetskom ratu. O ovome Sud opštine niške izveštava Bansku upravu u Nišu (S.br 3.238 od 1932. godine): “Originalna situacija Generalnog regulacionog plana upropašćena je za vreme bugarske okupacije kao i ostali originalni podaci.” No, i posle rata se Opština niška stalno služila ovim preostalim elaboratom regulacionog plana. Prema priloženoj kopiji vršene su eksproprijacije za regulaciju određenih ulica i davane regulacione linije za zidanje zgrada.
Drugi generalni regulacioni plan Niša, autora Mihajla Radovanovića, profesora univerziteta, datira iz 1935. godine (idejna skica), odnosno iz 1939. godine (definitivan generalni plan). Do realizacije i ovog plana, kao što je rečeno, došlo je samo u neznatnoj meri. Nacrti ovog plana, poput izgradnje Niša na desnoj strani Nišave, parkovskog uređenja Čaira i slično, uzeti su od strane posleratnih autora u obzir kod izrade trećeg urbanističkog plana usvojenog 1952. godine. Ovaj treći generalni urbanistički plan anuliran je odlukom niške opštinske uprave 1961. godine, otkad njega zamenjuju parcijalni planovi sadašnjeg Zavoda za urbanizam.
Paralelno sa improvizovanom izgradnjom Niša na bazi parcijalnih planova, pristupilo se izradi četvrtog, revidiranog generalnog urbanističkog plana Niša, čija se izrada obavlja u sadašnjem Zavodu za urbanizam. Četvrti urbanistički plan, na kome je u više navrata rađeno počev od 1962. godine, pretrpeo je brojne izmene i dopune ali nikada nije realizovan u potpunosti. Uprkos tome, zamajac koji je imala obnova posle Drugog svetskog rata, kao i brojne migracije na relaciji selo−grad, uslovili su formiranje brojnih naselja, uglavnom na rubnim područjima gradskog jezgra, i učinili da planovi regulacije u narednim periodima usporeno prate širenje Niša.
Niš kako su ga videli u prestonici 1937. godine
Kako je izgledao Niš krajem tridesetih godina prošlog veka, odnosno kako su ga videli u prestonici, vidi se iz jednog novinskog članka koji je izašao u listu “Vreme” 15. januara 1937. godine. Tekst prenosimo u integralnom izdanju:
,,Nekdanji grad Niš, stari čorbadžiski grad već je iza kulisa istorije. Novi, moderni Niš tek je započeo svoju istoriju. Na raskršću dva društvena razdoblja, rezultuju stalni sukobi, čija je dramatičnost u tome što se događaju iza vidika i ne mogu se tako lako uočiti. Zbog toga i sam profil socijalnog i kulturnog razvića Niša nije jednostavan. I pored svega onoga što je postignuto na polju urbanistike u strogom varoškom centru, Niš i dalje obiluje drastičnim kontrastima grada, koji se nalazi na prelomu dveju društvenih epoha. Te epohe same po sebi imaju posebne zakone i uslove razvitka.
“Ćepenaka više nema ali je ostao duh stare generacije”
Kad se te dve epohe posmatraju, onda se njihova istoriska smena mora protumačiti sukobima dveju generacija. Jedna čorbadžiska, skoro feudalna, već je zašla u zaborav. Druga generacija je nedavno postala nosilac kulturnih i socijalnih zbivanja. Istoriski, prva generacija smenjena po neumitnom zakonu društvenog razvoja. Druga generacija je pod istim uslovima zahvatila društvene obaveze. Međutim, iako je skoro nastala, stara generacija je ostavila svoje uspomene i svoje navike. Iza starih kapidžika, po dotrajalim čardaklijama, iza polusrušenih plotova, svuda se oseća dah te generacije, koja je duboko zaorala svoju brazdu u razvitku jednog društva. Njen uticaj, njena potajna snaga i njeni maniri ostali su da sputavaju novu generaciju u njenom istoriskom hodu. U svakoj manifestaciji u svakom naporu, i u svakom koraku, oseća se moralni pritisak te generacije. Niš zbog toga i pokazuje u toku svoga društvenoga diferenciranja i izgrađivanja često tapkanje u mestu. Ćepenaka više nema, ali njihov duhovni profil još uvek u Nišu ima prvenstvo.
“Pendžerlija, je puno…“
Stari kapidžici, koji već nestaju, ogromni doksati, koji polusrušeni bude neprijatna ili prijatna sećanja, prozori sa žutom hartijom “pendžerlijom”, naherene udžerice u centru i periferiji (tamo se problem izgradnje ne postavlja kao akutan) sve to potseća na kakvu arheološku zbirku u gradu, koji ima toliko pretenzija da se moderno izgradi! Iz svih ovih ostataka te čorbadžiske epohe bije memla i vonj. Kroz straćare i udžerice odrazuju se živi i istinski dokumenti jednog doba, koje je nestalo, ali koje i dalje uporno čuva poslednje okvire i hoće da ih nametne i drugima.
Dok na jednoj strani rastu palate, dotle na periferiji straćare tonu u zemlju, prozori vire iz blata i goluždrava deca podvriskuju po đubrištima. U strogom centru jedna za drugom nestaju trošne kućerine a sa njima idu i oni koji su u njima živeli. Radili i umirali…
“Još uvek se dukati meću u čarape…”
Danas je taj vizantisko-orientalni životni manir iščezao, bar na oko. Nema više arapskih atova, nema turske čaršije, nema aga i begova. Ima još nešto turske kaldrme, koja je za vreme kišnih dana skoro neprohodna. Ali ima drugih problema. Age i begovi su otišli, ali su ostavili onu nit staroga zbivanja i to zbivanje naša nekadašnja čaršija prihvatila i glorifikovala ga. Ona ga nije tako lako htela ispustiti iz svog okrilja jer se mahnito bojala da će ga novo vreme i nove prilike pregaziti. U tome svom vizantisko-orientalnom životnom stavu naša čaršija je decenijama stvarala svoje vidike, svoje materijalno i moralno ležište i držala celokupnu društvenu konstelaciju u svojim rukama.
Fama o zakrpljenoj čarapi, u koju se guraju napoleondori i turske lire nije neistinita. Preterano je samo da se njima ašikovalo i razuzdano zveckalo. Stara generacija je po jednom šablonu, kome se neće naći ravnog u istoriji, živela, ali nije mogla postati u većem delu čorbadžiska da je rasipala i ašikovala.
Ipak, još danas nađe se pokoja vunena čarapa sa po nekoliko lira. Takvi izuzetni slučajevi se mogu u svako doba susresti. Ima ljudi koji više vole vunene čarape no sefove po bankama ili tekuće račune….
“Nema više iluzija…”
Stari Niš je raskrstio sa iluzijama iako je potkašto živeo iluzionistički. On se ljubomorno povukao u svoja stara ležišta i pokušava dalje da utiče na tok vremena. Taj uticaj se oseća, ali gubi od svoje oštrine. Dok su stare generacije živele iza plotova, mlade su izašle na ulicu da se uče novome, ili su ušle u život naglo i mladalački. Dok su stari oni iz prošlosti, sedeli na ćepencima podavijenih nogu, u čakširama i anterijama i englenisali uz čibuk.
Nekada, ne tako davno, Niš je imao svoju romantiku, svoje šefteli sokake koje je Sremac, onako sanjalački i idilično oživotvorio. Po tim sokacima, pored čardaka, uz sevdah i zanos, svijala se sva ljubav i pesma starog Niša. Tu su nikle pesme “Zašto Sike zašto”, “Slavuj pile”, “Što si lepo na golemo” i druge.
Pisac ovog teksta očigledno je u Nišu video teško promenljivu transformaciju od orijentalne varoši do modernog evropskog grada, obraćajući pažnju na tradiciju i navike njegovih žitelja. Uprkos snažnom uticaju moderne arhitekture, koja se uglavnom fokusirala na uže centralno područje, izvan ovog pojasa odmah se nailazilo na stare građevine preživele iz turskog perioda Niša. I gradski zvaničnici, naročito Dragiša Cvetković, pokazali su veliku inicijativu u pogledu moderne urbanističke izmene lica grada, međutim ostajao je onaj šareni kontrast koji je jasno pokazivao da promene idu sporije nego kod drugih gradova. I u drugoj polovini XX veka regulacioni planovi su, uglavnom zbog neplanske izgradnje, nailazili na niz poteškoća a posledice toga osećaju se i danas. Sa druge strane, nevizionarsko planiranje i zamena “staro za novo” imala je za posledicu da je i danas teško promeniti urbanu strukturu. Pre svega na to su uticale komunikacije koje su sekle grad kao što je izgradnja auto-puta, koji je sve do osamdesetih godina prošlog veka prolazio kroz sam centar grada, kao i pruga koja seče jedno od centralnih gradskih naselja.
Opet, većina Nišlija sa setom se seća ranijih građevina i nasleđa koji postepeno nestaju i ustupaju mesto novim, modernim, i postavljaju pitanje da li je bio lepši stari ili novi Niš?
