Razgovarao: Marko Stojanović
Stefan Kapičić je srpski glumac koji je izgradio zavidnu reputaciju u regionu, ali, što je mnogo zanimljivije, i u Holivudu, tako da se u poslednje vreme češće viđa (i čuje) na velikom platnu holivudskim blokbastera nego na beogradskom asfaltu sa koga je ponikao. Za Pressing Online govori da mu je upravo ljubav prema stripu otvorila vrata fabrike snova…
Sećaš li se prvog stripa koji si pročitao u životu… I ako se sećaš, zašto ga se sećaš – drugim rečima, šta ga to čini tako nezaboravnim?
Ako se ne varam, prvo sećanje o stripu mi je vezano za „Mikijev Zabavnik“ ili „Mikijev Almanah“, ne sećam se konkretno šta i kako, sećam se da je kao negativac bila Crna Mrlja… I to je baš ono prvo, a odmah nakon toga dolaze i sećanja na Asteriksa, Talicnog Toma, Zagora, Bleka, Mister Noa, Alana Forda… Nezaboravnim ga čini baš to što je na neki način bio ulaznica u sve ovo gde sam danas nekih tridesetak godina kasnije…
Moj profesor na Anglistici Đorđe Vidanović mi je jednom prilikom rekao da se strani jezik najbolje uči kroz stripove. Šta misliš, koliko je tebi pasionirano čitanje stripova na engleskom pomoglo u tom pravcu?
Čitanje stripova ali i gledanje crtanih filmova koje mi je stric slao iz Njujorka na EP i LP kasetama, koje su tada bile aktuelne, mi je defintivno u mnogome pomoglo u savladavanju jezika – tako da mirne duše mogu tvom profesoru da poslužim kao jedan od primera uspešnosti njegove teorije.
Koliko je tesko glumiti samo glasom, bez mimike? Je li ograničavajuće ili oslobađajajuće?
Iskreno, nikad nisam glumio samo glasom u Americi. Možda na našim prostorima kad sam sinhronizovao već postojeće američke animirane filmove za naše tržište. To je, zapravo, jako zabavno. Naravno da je ograničavajuće s obzirom da vi treba da nečiju već izvedenu ulogu i rečenicu koju on izgovara na engleskom naporavite što sličnijom – a u tom slučaju je animacija pokreta usana toliko drugačija od bilo čega što bi mi mogli da prevedemo i da izgovorimo na srpskom. U zavisnosti od toga koliku nam je slobodu davao studio ili distributer rezultat je varirao. Naravno, govorim o sinhronizaciji na našim prostorima.
Da li ti se desavalo da se osetis frustrirano kad vidiš gestikulaciju koju su animatori uradili a na koju treba da legne tvoja replika koju si, recimo, planirao s drugom intonacijom da uradiš?
Nikada se nisam osetio isfrustrirano, naprotiv. Moj zadatak U Deadpoolu je bio identičan kao i ostalim glumcima s obzirom da osim što dajem glas, radim i celokupan CGI i VFX, što uključuje i mapovanje lica, facijalne ekspresije, gestikulacije i sve pokrete koje možete da vidite. Dakle, jedino što imam kao pomoć je kaskader ili “stunt doubleˇ” za akcione scene, kao i svaki drugi glumac na setu. Ono gde je meni teže je to što i nakon završetka filma ostajem u post produkciji do samog kraja sa Rajanom Rejnoldsom (koji tumači lik Deadpoola), sa kojim radimo na usavršavanju kompjuterski generisane kreacije. Potpisao sam ugovor za četiri filma za lik Colossusa, nevezano da li se pojavljujem kao čovek tj. u ljudskoj formi ili kao njegov metalni oblik koju ste imali prilike da vidite u prvom, a sada uskoro i u drugom delu. Vrlo verovatno ćete u budućnosti imati prilike da vidite i transformaciju mene iz ljudskog u super herojsku animaciju.
Svi kažu da je nezahvalno glumiti stvarne osobe, kažu da je još nezgodnije glumiti stvarne osobe koje su jos žive ali je retko ko kao ti dobio takav zadatak da glumi sopstvenog oca. S kakvim si osećanjima ušao u projekat „Bićemo prvaci sveta“ u kome si glumio svog oca Dragana Kapičića a sa kakvim si osećanjima iz njega izašao?
Pa to je bio jedan vrlo simpatičan projekat sa velikim potencijalom koji je na kraju ostao samo na tome. To je trebalo da bude priča o herojima jednog vremena a na kraju je ispalo nešto potpuno drugačije – no, ja sam jako sretan sto sam imao priliku da pokušam da igram svoga oca i iskreno sam ponosan kako sam uspeo to da uradim. Bilo je tu zebnje i straha na početku, ali imao sam maksimalnu podršku od strane mog oca, tako da je to sve ispalo super. Na žalost, veliki deo priče koje smo snimili i koji se tice dogodovština te ekipe na putu ka zlatnoj medalji nikad nije prikazan, niti je ušao u film.
Jesi li od oca dobio neke instrukcije oko košarkaskog dela uloge? Visina je tu, u dobroj si formi, što si iz tvojih uloga vidi – dakle predispozicije za košarku imaš. Kako stojiš sa željom da pikaš basket?
Ja sam nekih 8 godina trenirao košarku u „Crvenoj Zvezdi“ tako da dosta dobro stojim sa košarkom. Moj tata je bio poznat po svom specifičnom horogu i trčanju u kontre, no kako smo se bavili samo tom finalnom utakmicom bilo je potrebno samo da uradimo jedan skok šut. Što se basketa tiče, ranije sam bio mnogo aktivniji po tom pitanju, a sad, kako već godinama živim u Los Anđelesu, retko stižem jer je užasno teško organizovati ekipe.
Jesi li kao klinac bio svestan slave svog oca? Da li ti je predstavaljala teret i uticala na to da, recimo, odabereš glumu a ne košarku?
Apsolutno da. Na početku nije, ali kako je vreme prolazilo sve više sam bio upoređivan sa njim i naravno da nikad ne bih dosegao njegove uspehe i njegov talenat. I naravno da mi je to predstavljalo određen teret. A i, ruku na srce, da se ne lažemo, da sam ostao u kosarci verovatno bi bio neki osrednji igrač, danas već u penziji. Voleo sam košarku, ali me je nekako uvek više privlačila gluma. Naročito jer je moja majka, koja je završila FDU, prekinula karijeru da bi se posvetila porodici… Tako da sam na neki način ja nastavio tamo gde je ona stala. Dobro sam odabrao, to je jedno od stvari na koje sam jako ponosan.
Tvoja supruga Ivana Horvat je takođe glumica. Posao glumca ume da bude intenzivan, koliko imate volje ili želje da pričate o glumi posle napornog dana snimanja?
Dok smo oboje snimali i radili na našim prostorima, nekako nam se nakon seta, snimanja ili predstave jednostavno nije dalo da pričamo. Međutim sada, ovde u Los Anđelesu, potpuno je druga situacija. Iskreno, ja, na primer, jedva čekam da dođem kući i da joj ispričam šta je bilo na snimanju dok sam radio sa Dž.K. Simonsom u seriji „Counterpart“ koja je 21. januara imala premijeru. Šta sam od njega naučio, kakve su ostale kolege… Takođe, svaki dan snimanja sa Rajanom Rejnoldsom je pun zezanja, tako da su ovde anegdote i dani snimanja užasno zabavni.
Kao ljudi ti i Ivana ste, očigledno, kompatibilni. Kakvi ste kao glumci, koliko su vam slični pristupi glumi?
Mi smo jako veliki kritičari jedno drugog, ali u isto vreme i velika podrška. Imali smo priliku da glumimo zajedno u Hrvatskoj, radeći na projektu na kome smo se i upoznali. Slični su nam pristupi a Ivana ima i rediteljsko oko, tako da su mi njeni saveti par puta jako puno pomogli. Nadam se da ćemo uskoro opet zaigrati nešto zajedno, imamo neke ideje ali o tome kad dođe vreme.
I za kraj, neizbežno pitanje: Kakvi su ti budući planovi?
Kao sto rekoh, uporedo sa snimanjem „Deadpoola 2“, završio sam jedan veoma zanimljiv projekat za Netflix koji izlazi na jesen sledeće godine. Očekuju me pregovori za drugu sezonu “Counterpart-a”, koja bi trebala da počne sa snimanjem početkom marta. Takođe, na leto krećemo sa snimanjem „X Force-a“ a onda me, nakon toga, verovatno čeka serija koju ce režirati Tim Miler, reditelj prvog „Deadpool-a“, koja će biti producirana od strane Dejvida Finčera. To je projekat kome se jako radujem i koji ce trajati 3-4 godine. U pitanju je mozda najskuplja serija svih vremena i bavi se svetom fantazije poput Game of Thrones. Uloga koju mi je Tim Miller ponudio je jedna od uloga koju sam sanjao sve ove godine. Nadam se da ću uskoro moći mnogo više da kažem o tome. Što se tiče domaće regionalne produkcije, na moju žalost, nekoliko projekata sam morao da odbijem zbog nedostataka termina ali postoje neke indicije da ću možda u nekoj od malobrojnih pauza snimati nešto u Beogradu sa meni dragim ljudima. Ja sam generalno jedino slobodniji na leto tako da, ako se pojavi neki letnji festival i predstava, to bi drage volje prihvatio. Nedostaje mi pozorište veoma, tako da bi mi to godilo.
