Piše: Željko Obrenović
Čini se da u vestern literaturi odnos onih dela koja idealizuju Divlji zapad i onih koja ga prikazuju na realističan način nije ništa drugačiji nego li na filmu i da je pritom, zapravo, jako malo kvalitetnih romana ove tematike i još manje ozbiljnih pisaca koji su se njome bavili. Kao najpoznatija nameće se Usamljena golubica Larija Mekmartija, koja je dobila i Pulicerovu nagradu, te Warlock Oakleya Halla (andrićevski roman o herojima kod kojih su legende nadrasle stvarnost), zanimljiv koenovski The Sisters Brothers Patricka deWitta (uskoro film s Hoakinom Finiksom), Deadwood Pita Dekstera (nesumnjiva ali prikrivena osnova za istoimenu seriju), The Son Filipa Mejera (ep o tri generacije američke porodice od rađanja države do danas) i Krvavi meridijan.
Sa opusom Kormaka Makartija bio sam upoznat i pre nego što sam prvi put uzeo da čitam ovu knjigu. Put i Nije ovo zemlja za starce pročitao sam više puta, Dete božje pročitao sam najpre u originalu i imao krajnje mlak utisak, koji se osetno popravio nakon sporije reprize u prevodu, jako mi se dopao čak i film po Makartijevom „romanu u dijalozima“ The Sunset Limited, no s Krvavim meridijanom mi isprva nije išlo. Najpre sam ga otpočeo na engleskom, potom na istom jeziku ali kao audio-knjigu, i naposletku u prevodu. I taj potonji način se u pogledu ove knjige zasad jedini ispostavio kao uspešan, budući da sam je okončao. Nakon što sam zatvorio korice, probao sam da dokučim šta je to u prva dva slučaja (koji u većini drugih knjiga funkcionišu) pošlo po zlu i učinilo mi se da imam neke odgovore. Naime, Krvavi meridijan je za razliku od, recimo, romana Put, Nije ovo zemlja, i naročito noveličnog Deteta božjeg, znatno duža knjiga, bez zapleta, prepuna ponavljanja (na stranu pojedine nenamerne repeticije, one u ovom romanu imaju svoju ulogu i doprinose konzistentnosti) i većim delom epizodična.
Glavni likovi romana su neimenovani Dečak i Sudija Holden, a priča prati njih i ozloglašenu grupu koja hara granicom Amerike i Meksika, upada u naseobine, masakrira domorodce, sakuplja skalpove i nastavlja dalje svojim dijaboličnim putem. Glasine kažu da je Makartiju kao osnova za ovaj roman poslužila ispovest stvarnog učesnika ovih događaja My Confession: Recollections of a Rogue Samuela E. Chamberlaina, ali Meridijan je u rukama veštog pisca postao nešto više od puke grit literature sa istorijskom pozadinom. Makarti Divlji zapad posmatra kao metaforu za pakao, a Sudiju kao đavola koji rukovodi grupom zabludelih ljudi i potpomaže njihov konstantni pad.
Meridijan povlači neizbežnu paralelu s Konradovim Srcem tame i na njega po mnogo čemu podseća, no u Makartijevom stilu nema unutrašnjih monologa, niti bilo kakvih misli: on spolja opisuje šta likovi rade i beleži njihove dijaloge, tako da sve što se krije iza postupaka i govora ostaje nerazjašnjeno, kao što i mnogi motivi bivaju nejasni (naročito raskol Sudije i Dečaka).
Nasilje je u ovoj knjizi brutalno koliko se može zamisliti, a jezik poetičan koliko to može biti za ovakvu premisu. Tom Fontana, autor podjednako nasilnog Oza, odlučio je da završi seriju kad mu je ponestalo kreativnih načina za povređivanje i ubijanje ljudi, a isto kao da je važilo i za Makartija. Pa ipak, veličina ovoga autora ogleda se naročito u kraju knjige (u njemu leži dokaz da nasilje u Meridijanu nikad nije tu čisto nasilja radi), gde se Sudija i Dečak ponovo sreću, a taj se susret ne završava dobro po potonjeg: njegova smrt (ako je ubijen) jedina nije prikazana. Čitalac vidi golog i krvavog Sudiju kako izlazi iz poljskog WC-a, zatim dvojicu kauboja kako otvaraju vrata, brzo ih zatvaraju, uz napad mučnine, i izuste samo, „O, moj bože.“ To je sve. I to ubistvo, posle više stotina najmonstruoznijih zločina koji se mogu zamisliti, ostaje najupečatljivije i najužasnije jer je čitalac nateran da se zapita šta to može biti gore od svega onoga što je prethodno video i mračni deo njegovog mozga ne prestaje da traga za odgovorom na to pitanje.
Makarti nam pruža pogled na krvavo rađanje jedne nacije, pogled koji dosad nismo imali prilike da vidimo na ovakav način, a koji ma koliko preterano izgledao, jamačno odgovara stvarnoj a neželjenoj slici koju nisu uspele da potisnu one s ćutljivim i plemenitim herojima sa granice i svom patetikom koja se može zamisliti u ovom najameričkijem od svih žanrova. Prevod je zadovoljavajući, no pojedine repeticije prevodioca narušavaju već brojne repeticije autora, a psovke i žargon, kojih kod Makartija nema, pošto je želeo da stvori što poetičniju sliku najvećeg od svih američkih zločina, takođe umeju da zasmetaju.
