Piše: Željko Obrenović
Kada je Den Simons objavio Teror, bilo je to osveženje nakon nekoliko njegovih osrednjih i slabo primećenih naslova. Priča je mnogima već bila poznata, budući da je u pitanju istorijski događaj, zapravo jedna od većih nerazrešenih misterija engleske mornarice: dva broda, predvođena ser Džonom Frenklinom i Frensisom Krozijerom, Erebus i Teror, pošla su u potragu za Severozapadnim prolazom i nestala bez traga. Simons je uzeo intrigantnu premisu i stvarne ličnosti, i pokušao da pruži svoje, moguće, razrešenje zagonetke. Bitno je naglasiti da je ovaj roman predstavljao i preokret u njegovoj karijeri nakon kojeg se mahom okrenuo sličnim romanima istorijske osnove, prožetim fantastičnim elementima i krcatim detaljima koji su često suvišni. No u ovom je slučaju ta količina za dlaku iznad podnošljive tako da svesrdno doprinosi atmosferi i uverljivosti a ne prelazi u dramatizovanu enciklopediju, istorijsku čitanku ili pak priručnik za alpiniste kao što je bio slučaj sa Drudom ili The Abominable.
Simons ovoj sporoj, ali vešto građenoj priči, dodaje motiv arktičkog arhetipskog zla (takvo bi moglo biti jedno tumačenje) ili pak sušte prirode koja se brani od nasrtljivih i oholih kolonizatora. U pitanju je belo čudovište koje bi se najbliže moglo opisati kao monstruozno veliki beli medved (ali to jamačno nije) i koje se na stranicama romana izuzetno retko pojavljuje, ali koje je svojom senkom na neki način neprekidno prisutno. Različite brige i problemi opsedaju pozamašnu galeriju likova ovoga dela, od kojih su neki nastali na nepoznatom tlu, a neki poneti iz postojbine. Sve je sasvim fino povezano i iskombinovano u pogledu onoga što se o likovima moglo znati i onoga što je na njihovu istorijsku osnovu nakalemljeno, i čitav pripovedački tok teče postojano sve do pred sam kraj kad se nudi donekle interesantno a odnekle trivijalno bajkovito razrešenje i poreklo pomenute zveri.
Takođe je zanimljivo to što se autoru na tacni ponudilo sjajno rešenje za naslov romana u vidu imena jednog od dva broda koja su pripadala ekspediciji, a koje perfektno oslikava ono što oni zatiču u nepoznatoj, zastrašujućoj i negostoljubivoj belini.
Vesti o potencijalnoj adaptaciji i učešću Ridlija Skota u njoj (kao producenta) raširila se ubrzo po objavljivanju romana, ali se na nju na koncu podosta čekalo. Najpre bi trebalo pohvaliti pametnu odluku da se ovaj obimni ep pretoči u TV seriju a ne u film, i naročito to što tvorci nisu podlegli mogućem i danas gotovo sveprisutnom pritisku da serijali nemaju kraj ili da on, makar, bude u dalekoj budućnosti (odnosno da o njemu više odlučuje gledanost nego nužna i stvarna potreba). Ipak, čuju se govorkanja da će serija nastaviti svoj život u vidu antologijskog programa gde će se svaka naredna sezona baviti drugim likovima i pričama u istom miljeu.
Već prvi pogled na urađeno svedočio je da je vizuelni momenat zadovoljavajući a kasting više nego dobar. Nakon okončanih svih deset epizoda, stiče se utisak da je serija korektno realizovana, da su oni najbitniji delovi romana tu, i da su autori imali stav prema predlošku. Taj stav se ponajviše ogleda u medvedu-zveri koji se ovde znatno manje prikazuje nego na stranicama knjige. To ne bi nužno moralo da bude problem, ali pretnja i arhetipska senka koju on predstavlja je u neku ruku izostala u onoj meri u kojoj bi se očekivala, i kao da i sami likovi, uz gledaoce, na momente potpuno smetnu sa uma nešto što se ne bi tako lako zaboravilo.
Takođe, premda je izbor glumaca izuzetan kao i osnove na kojima likovi počivaju, opet nekako deluje (makar onome ko je čitao roman) da su oni mogli biti razrađeniji, i premda je tih skoro deset sati bilo posve dovoljno da se to postigne, na kraju imamo dojam da je mnogo toga pretrčano, a serija ni u kom slučaju nije previše dinamična nego će mnogima pre biti razvučena. Kao što i motivacija pojedinih karaktera, premda nagoveštena, ipak u poređenju s predloškom deluje nedopečena i nejasna. Prevashodno se misli na Kornelijusa Hikija koji je u romanu zatečen tokom
sodomije s retardiranim džinom i nakon toga veći deo romana brine o posledicama tog razotkrivanja, što ga i odvodi u zločin. U seriji je ta njegova briga sasvim marginalna, pa njegovo iskliznuće u ludilo deluje veštačko i nemotivisano. Sudbina kapetana Frenklina se pak razrešava neočekivano brzo, pre nego što je gledalac uopšte i uspeo da ga doživi kao punokrvnog lika.
Teror je pretočen na TV jezik verovatno najbolje što je mogao biti, ali je ritam kojim su se likovi i priča razvijali morao biti tananije nijansiran da bi se postigle finese koje ovom delu, nažalost, fale.
