Danas je subverzivno biti normalan
Razgovarala: Aleksandra Gojković
Slovenački bend „Lajbah“, jedna od kultnih grupa bivše Jugoslavije, nastupio je 5. avgusta na Letnjoj pozornici u Tvrđavi u okviru filmskog programa džez festivala Nišvil. Povod da bend po drugi put, za skoro četrdeset godina koliko postoji, nastupi u Nišu (prvi put 2007. u Domu Vojske) bilo je prikazivanje dokumentarca „Dan oslobođenja“, norveškog reditelja Mortena Travika, o nastupu “Lajbaha” u Severnoj Koreji. Ovaj bend, poznat po subverziji od početaka svoje karijere, probio je, naime, led i u Severnoj Koreji, “državi-tvrđavi”, u kojoj je pre tri godine nastupio kao prvi bend sa Zapada, u sklopu proslave 70. godišnjice oslobođenja Severne Koreje od japanske okupacije. Ivan Novak, član “Lajbaha” od osnivanja, odgovarao je na novinarska pitanja na konferenciji koja je prethodila koncertu i projekciji filma.
Kako je bilo održati koncert u Severnoj Koreji?
Severna Koreja je fantastična zemlja, uglavnom u svetu uopšte ne razumeju u čemu je problem Severne Koreje. Ne bih išao duboko u objašnjavanje zašto je tamo stanje kakvo jeste, ali moram reći da je to jedno od bitnih svetskih geostrateških pitanja i sve što se događa u vezi sa Severnom Korejom uglavnom je povezano sa geopolitičkim i strateškim nadmetanjem između Kine i Severne Amerike, tako da je u nekom smislu Severna Koreja žrtva, čak i zatvorenik svega toga. Vlast u Severnoj Koreji je u velikoj meri posledica tog odnosa između dve velesile. Tu je još, naravno, i bivši Sovjetski Savez, ali on nije više toliko bitan u celoj toj kombinaciji.
Kako je došlo do prilike da “Lajbah” nastupi u Severnoj Koreji?
Jedan od naših odraslih fanova, Morten Travik, norveški multipraktik, teatarski režiser i još mnogo toga, uspostavio je još ranije relaciju sa Severnom Korejom i radio je čak i neke kulturne akcije u toj zemlji.
Predložio nam je da bi “Lajbah” možda mogao da nastupi u Severnoj Koreji pošto bi on to mogao da sredi jer ima dobru kulturnu razmenu sa tom zemljom. Oni su to prihvatili, nisu prvo znali šta je “Lajbah”, tek kasnije su shvatili, pošto su imali neke svoje doušnike koji su im rekli ‘Nemojte zvati Lajbah, to je problematična grupa’. Trajalo je otprilike godinu dana to dogovaranje i napravili smo na kraju koncert za naše drage Severnokoreance.
Šta je na vas ostavilo najjači utisak?
Ima puno toga, ali ljudi su najbolji od svega. Nismo očekivali ovacije jer smo znali da je za njih to što mi radimo otprilike kao fri džez za nekoga ko sluša Cecu. Oni imaju dobre muzičare, imaju fenomenalnu muziku, ali sve to je rađeno po pe-esu. Iako su za nas napravili poseban koncert u muzičkoj školi, a deo toga se vidi i u filmu, i svirali su nam muziku koja je fantastičan pop iz recimo 70-ih godina.
“Lajbah” se suočio sa kontroverzama još na samom početku postojanja, jedno vreme bilo je zabranjeno i da grupa koristi svoj naziv…
Znate kako kažu za Jugoslaviju: dok je bilo Tita bilo je i svega ostalog, ali za vreme Tita stvari su još nekako funkcionisale. Kad je on otišao 1980, svi su izgubili glave i nisu više znali šta se može a šta se ne može, šta je dozvoljeno a šta nije. Mi jesmo izvukli za naziv grupe ime koje je bilo nepoželjno u to vreme. Lajbah je, naime, istorijsko ime za Ljubljanu koje potiče iz 10-11. veka i bilo je zvanično ime više vekova, a poslednji put za vreme nemačke okupacije Ljubljane. Zato je to ime imalo negativan prizvuk. U svom radu smo otvarali i problem istorije, pozitivnih i negativnih konotacija, i uzeli smo to ime sa razlogom, jer smo hteli da napravimo nekakvu eksplozivnu smešu o kojoj se priča. Grupa sama, zapravo, nije bila zabranjena, bila je zabranjena samo upotreba imena “Lajbah” od 1983. do 1987. Nakon toga smo jednostavno uzeli svoj simbol, crni krst koji je isto bio nabijen svim mogućim asocijacijama, stavili bismo na postere njega i ime dvorane gde nastupamo i ljudi su znali da je to “Lajbah”. A na kraju krajeva, dobro smo iskoristili zabranu, jer je jedan od rezultata bio da kažemo ako nas ne žele ovde, onda idemo u Evropu, i išli smo. Napravili smo odmah 1983. veliku turneju po Istočnoj i Zapadnoj Evropi koju smo nazvali “Turneja po okupiranoj Evropi”. Otišli smo na nju obučeni u uniforme JNA koje sam ja dofurao iz vojske kada su me pustili.
Šta danas vidite kao istinski subverzivnu temu?
Mislim da je najsubverzivnije, bez obzira šta to značilo, biti danas potpuno normalan, jer živimo u vremenu gde svi pokušavaju nešto isfuravat, neke modele, nešto-nešto. Zato je najsubverzivnije biti faktički normalan čovek u takvom društvu.
Zašto Lajbah na Nišvilu
“Mnogo ljudi se raspitivalo kakva je to kombinacija džez festivala i ‘Lajbaha’ i moram da kažem da, na kraju krajeva, ‘Lajbah’ ima i dosta džez elemenata, čak je i neka naša teorija da je su rok sastavi izašli iz džez sastava, koji su opet izašli iz vojničkih sastava, tako da ta kombinacija nije toliko nemoguća. Prošli put smo u Nišu svirali u Domu armije što je takođe bilo vrlo interesantno, sa dosta oficira u publici.
O koncertu u Severnoj Koreji, Trampu i King Džon Unu
Film „Dan oslobođenja“ dosta objektivno prikazuje naš nastup u Severnoj Koreji, nema tu nekog ulepšavanja ni dramatizovanja, u smislu ‘što je to jadna zemlja’, jer je u Severnoj Koreji jedna specifična situacija koju prihvatiš ili ne prihvatiš. Snimali smo bez ikakvih problema, čak je i njihova nacionalna televizija snimala koncert i dali su nam materijal bez ikakvih zahteva sa svoje strane. Od kad je “Lajbah” bio u Severnoj Koreji stvari su se počele menjati, došlo je do nemogućeg sastanka između Trampa i King Džon Una, možda ne zbog nas, ali možda i zbog nas i tog koncerta, i ne znam da li je to pozitivno ili negativno, ali bitno je da su se stvari počele događati.
