EP O PONOSU I PATNJI
Piše: Vladimir Milošević
Kada ponovo bacim pogled na redove koje sam ovde ispisao, nemam problem da priznam kako je lako reći da odišu patetikom. Dođavola, da je tekst tuđi, prvi bih se javio da na to nevino skrenem pažnju. Opet, srpski jezik ima još nekoliko reči koje počinju na slovo p, a jedna od njih je ponos. To je ono o čemu sam hteo da pišem kada sam se povodom strip albuma Do pakla i nazad dohvatio tastature, to je ono o čemu je ovde reč, bez obzira na to do koje mere su moje namere sprovedene u delo. Ovo je priča o razlozima za ponos. Ovo je priča o Džinovima.
A taj ponos smo platili pošteno. Platili smo ga krvlju, suzama i životima. Platili smo ga čuvarima rajskih kapija do poslednje duše i ostavili bogat bakšiš. Kada je došlo vreme da se sedne i svedu računi, mnogo toga nam je falilo te hiljadu devetsto osamnaeste godine, ali razloga za ponos smo imali na pretek. To nam niko nije mogao oduzeti. Niti se usuđivao da pokuša tako nešto, kad smo kod toga.
Sto godina kasnije, jubilarna godišnjica pobede u Prvom svetskom ratu kod nas je prošla gotovo neopaženo. Dve hiljade osamnaesta je prohujala, ali njen vetar nas je nekako više uspavao, umesto da nas razbudi, da nas podstakne da na dostojniji način obeležimo to što ona predstavlja. Kao da smo ostali bez snage da se ponosimo svojom istorijom. Galije, i obične i carske, plovile su nad Plavom grobnicom bez zaustavljanja. Memoari Živojina Mišića ostali su ne samo nedovršeni, nego i neobjavljeni, iako je ovo bila odlična prilika za novo izdanje. Predačko ordenje je nastavilo da sakuplja prašinu u zaboravljenim budžacima, umesto da očišćeno sija na svetlosti dana.
Kažu da ih je nekad pod srpskim nebom bilo više nego onih pravih zvezda, što vise gore na nebu. Karađorđevih zvezda. Zašto je danas tako teško naći jednu jedinu?
Srećom, ako se Vlasi nisu dosetili, deveta umetnost jeste. Tokom godine smo dobili nekoliko domaćih strip albuma na temu Velikog rata. Jedan od njih iznedrili su Marko Stojanović, među domaćim ljubiteljima stripa najpoznatiji po dugovečnom epsko-fantastičnom serijalu Vekovnici i njegova horda neprebrojnih crtača. Da sam iskreni vernik, verovatno bih našao tušta i tma simbolike što se baš autor Vekovnika dohvatio rada na stripu koji pokušava da na dostojan način obeleži vek pobede u Velikom ratu. Kao skeptik, priznajem da nad zemljom i pod nebesima još ima mnogo toga što ume da me začudi.
Ahem. Da se vratimo u dve hiljade osamnaestu godinu. U kojoj je Marko Stojanović, pisac albuma Do pakla i nazad, već iskusni scenarista koji pod pojasom ima dvocifren broj objavljenih stripova, poznat po tome što svoje priče voli da cepka na manje, precizno odmerene celine, baš kao što vešt mesar ume da komad slanine izreže na desetine savršenih gotovo istovetnih parčića. Ponekad mu ta igra tako dobro pođe od ruke da neumešni čitalac ni ne primeti da su svi ti delići tek deo jedne veće priče. U Do pakla i nazad, te opasnosti nema, veće su šanse da, nošeni bujicom glavnog toka pripovesti, od njenog početka u danima pre Sarajeva do kraja koji seže u vreme nakon Soluna, i ne primetite da se sastoji od niza pojedinačnih skaski koje se savršeno sklapaju u jednu da bi združene ispripovedale priču o Našem Velikom ratu. Našu priču o nadi, strahu, slavi, gorčini, pomirenju, porazu, pomoru, smrti, vaskrsenju, poletu, pobedi. Ponosu.
Tako ćete još dok Gavrilo Princip bude povlačio Okidač shvatiti da tog Vidovdana u Sarajevu nije ubijen samo France Ferdinand, već… mnogo više. Požurićete za mobilisanom srpskom vojskom preko Polja koja su već natopljena krvlju prvih žrtava Velikog rata i sustići je u Maršu na Drinu, taman na vreme da prisustvujete danima slave na Ceru i Kolubari. Prisustvovaćete u Odbrani trenucima u kojima se vojnici žrtvovani za Beograd mire sa svojom sudbinom, ako već ne mogu sa govorom Dragutina Gavrilovića. Osetićete u albanskim vrletima onu najgoru vrstu užasa, užasa koji pogodi svakog muškarca i ženu kada shvati da je nemoćan da pobedi izazov koji nosi odgovornost za Druge. Gledaćete Radomira Putnika kako u stripu plače za Grobovima znanih i neznanih junaka, kada mu već takav luksuz nije bio dozvoljen u stvarnosti. Naučićete ponovo šta je to bilo Čojstvo. Uz pomoć Cokule i potkovice, pregazićete put od Srbije do Krfa, i vratiti se nazad. Slomićete se, kada nakon konačne pobede, prepoznate korene svih naših budućih poraza u šapatu preživelog vojnika – Eh, da sam mrtav. I sve ćete to naći ovde, ovde i u Milutinovom dnevniku.
Bili su Džinovi, ti naši preci. Džinovi. Zar nije čudesno što su izgledali kao obični ljudi, i što su krvarili i umirali kao obični ljudi?
Zar nije pomalo tužno što smo mi samo obični ljudi?
Postoji bezbroj načina da se ova priča ispriča na pogrešan način. Ne znam koliko je pravih načina za njeno pripovedanje. Ali ovo je jedan od njih.
Šta reći o crtačima? Šta reći o Milanu Drči, Leonidu Pilipoviću, Srđanu Todoroviću, Muranu, Mazi i ostalima? Svako od njih ima snažan, jedinstven glas, ali ovaj ep su ispevali u horu, baš onako kako je moralo biti. Zahvaljujući njima, na tablama ovog stripa oživeli su još jednom vojnici više od jednog veka stari. Užasi bojišta i ratnih bolnica postali realni. Smeh osuđenih spremnih da umru za koji sekund gromoglasan. Albanska zima hladnija od svake koju smo doživeli. Suza Radomira Putnika preteška. Pobeda od svakog poraza gorča. Malo je reći da su dostojno odgovorili izazovu koji je pred njih stavio ovaj strip. Više od toga ne umem da kažem.
Do pakla i nazad. Hah! Od kad je devete umetnosti, stotine imaginarnih junaka putovalo je do pakla na hiljadama stripovskih stranica. Ovo je priča o ljudima od krvi i mesa koji su u stvarnosti prešli taj put. U oba pravca.
Bili su Džinovi, ti naši preci. Gotovo sve možemo zaboraviti, ali to ne bismo trebali nikada. Hvala im.
Strip album “Do pakla i nazad” grupe autora izdalo je Narodno pozorište Timočke krajine – Centar za kulturu „Zoran Radmilović“ u saradnji sa Udruženjem ljubitelja stripa i pisane reči „Nikola Mitrović Kokan“.