Predstavom „Sarajevo 1914 – Mali mi je ovaj grob“ u utorak, 19. marta je završen prvi međunarodni pozorišni festival „Teatar na raskršću“.
Piše: Vuk Stanojević
Pozorišna grupa „Ars moriendi“ iz Soluna je u revijalnom delu izvela ovaj komad u čast nagrađenih predstava. U takmičarskom programu je bilo izvedeno osam dela, a učesnici su, osim iz drugih gradova Srbije, bili iz Hrvatske, Makedonije, Slovenije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Bugarske. Nagrade su dodeljivala tri žirija – stučni žiri, žiri okruglog stola kritike i žiri novinara. Među nagrađenim predstavama su se našle samo tri i to „Kapital“ Kraljevskog pozorišta „Zetski dom” Cetinje, „Kad bi Sombor bio Holivud“ Narodnog pozorišta Sombor i „Sumrak bogova“ Slovenskog narodnog gledališča Maribor.
Apsolutni pobednik ovog festivala je slovenački „Sumrak bogova“. Ovaj surovi komad je dobio sve tri nagrade za najbolju predstavu: od stručnog žirija, žirija kritike i žirija novinara. Stručni žiri je ovom ostvarenju dodelio i nagrade za najbolju režiju (Dalibor Matanić), scenografiju (Marko Japelj), najbolju žensku ulogu (Nataša Matješec Rošker) i, za posebno upečatljivu ulogu, nagradu za najboljeg mladog glumca (Petja Labović).
Somborsko pozorište se za komad „Kad bi Sombor bio Holivud“ niškog reditelja Kokana Mladenovića takođe okitilo brojnim nagradama. Marko Marković je za svoje tumačenje Ernesta Bošnjaka dobio nagradu za najbolju mušku ulogu. Budući da je ova predstava praktično bez teksta, glavno oruđe glumaca su bili mimika i pokret. Tako je Andreja Kulešević dobila nagradu za najbolji scenski pokret, a pridružile su joj se i Tatjana Radišić (najbolji kostim) i Irena Popović Dragović (najbolja scenska muzika).
„Kapital“ je nesvakidašnja predstava bazirana na istoimenom delu Karla Marksa. Ovaj muzičko-scenski spektakl koji doduše nije za svačiji ukus, reditelja Andraša Urbana dobio je specijalnu nagradu stručnog žirija, kao i nagradu za najbolju mladu glumicu koju je ponela Jelena Laban.
Nakon dodele nagrada, publici se obratila Mia Begović, predsednica stručnog žirija, kao i Spasoje Milovanović, direktor Narodnog pozorišta Niš, koji je ujedno najavio i drugo izdanje ovog festivala. Oboje su se srdačno zahvalili publici. Nije baš jasno za šta tačno, ali možda barem zato što je kvantitetom nadomestila kvalitet.
Sve predstave su počele sa zakašnjenjem jer publika još nije zauzela mesta, zvonjava telefona je u više navrata smetala svakom izvođenju, a o razgovoru na sav glas ne treba trošiti reči. Poslednje je naročito bilo izraženo kada su se izvodili komadi na stranom jeziku, jer se publika verovatno vodila logikom „kad ja ne razumem šta pričaju, šta ima onda drugi da čuju“. Za sve takve predstave je bio projektovan titl na srpskom, tako da je i pored galame bilo moguće ispratiti radnju uz nešto truda. Trud nije bio potreban samo zbog buke, već i zbog toga što je titl projektovan pored scene, a ne iznad, kao što je uobičajeno.
Takvih problema verovatno nije bilo za vreme predstave „Višnjik“ bugarskog teatra iz Plevena. Ova predstava je izvedena na maloj sceni za samo osamdesetoro ljudi u publici, od kojih je većina bila iz žirija i pozorišta. O ovome publika nije bila adekvatno (ili čak uopšte nije) obaveštena, pa je jedan broj posetilaca ostao ispred vrata sale.
To nije jedini propust organizatora, jer su falile i informacije o tačnom vremenu i mestu izvođenja, što je naročito bilo važno za dan kada je su izvedene dve predstave u nestandardnom terminu – jedna u Narodnom pozorištu, druga u Pozorištu lutaka. A baš u Pozorištu lutaka je publika još jednom pokazala svoj nivo preskakanjem i veranjem po sedištima. Malo je falilo da ta sedišta polome, i to mesec dana nakon što su postavljena nova. Čisto da ne ostanu dužni, na sličnom nivou su bili i pojedini radnici pozorišta u ophođenju sa publikom i novinarima („AJDE IDEMO, POMERITE SE, IDEMO AJDE“), kao i izostankom bilo kakvog izvinjenja i objašnjenja za svoje propuste.
Oko nekih stvari kao da ni sami organizatori nisu bili baš sigurni, poput toga da li premijera „Putujućeg pozorišta Šopalović“ sopstvenog teatra spada u program festivala ili ne. Takođe, prateće aktivnosti festivala kao što su promocije monografija i časopisa su neadekvatno i stidljivo promovisane, pa ostaje utisak da su želeli da to ostane za mali krug posetilaca poput predstave „Višnjik“.
Nakon svega i pored svih zamerki, festival je obilovao kvalitetnim predstavama, što je i najbitnije. Nadamo se da će sve to biti ispravljeno i poboljšano naredne godine. Odnosno, kao što je Spasoje Milovanović, direktor Narodnog pozorišta Niš, rekao na zatvaranju: „prvi pozorišni festival „Teatar na raskršću“ je mrtav, živeo drugi festival“.
