Razgovarala: Anđelija Vasović
Kako današnja omladina u Srbiji živi, da li živi ili preživljava, pitanje je koje stalno lebdi u vazduhu. Adekvatne odgovore na ovakva ili slična pitanja jedino možemo pronaći kod mladih koji se svakodnevno susreću sa ovakvim dilemama. Međutim, kao i u svemu, tako i u životu imamo dve strane medalje. Koju stranu medalje ćemo u svom životu okrenuti, zavisi samo od nas, koliko se trudimo i koliko stremimo ka cilju. Andrija je dečko koji svoju medalju pokazuje svima, i ne stidi se toga, jer nema ni razloga. Njegove obe strane su zlatne i to dokazuju brojna njegova dostignuća, brojna odricanja i zacrtan cilj.
Završio je Master akademske studije na Fakultetu zaštite na radu Univerziteta u Nišu. Pored visokog proseka nije zapostavio svoju ljubav prema sportu. Karateom se bavi još od malih nogu. Na svoje pobede gleda kao na dalju motivaciju. O porezima ne razmišlja, jer su mu oni još veći podstrek da bude još bolji.
Kakvu je poruku dao svojoj generaciji i zašto treba ostati i boriti se u svojoj matičnoj zemlji, čitajte u nastavku njegovog intervjua
Koji su bili razlozi kada si odlučio da upišeš prvu godinu fakulteta zaštite na radu?
Pre svega hteo sam da upišem DIF (Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja), ali peh koji sam doživeo sa povredom leđa me je sprečio u tome. S obzirom da mi je isticalo vreme za pripremu prijemnog ispita na ostalim fakultetima, jedino što me je zanimalo mimo sporta jeste upravo ekologija, tako da sam odlučio da spremim prijamni u brzom roku i uspeo sam u tome.
Kakvi te teški i naporni trenuci vezuju za fakultet?
Generalno nisam imao teških trenutaka. Možda prve dve godine, kada smo imali više osnovnih predmeta poput: fizike, hemije, matematike, sociologije, računarske tehnike… Međutim, rekao sam sebi „dobro“ i snašao sam se. Završavao sam skoro sve u roku. Naravno svi znamo da postoje par predmeta na svakom od fakulteta koji su takozvani „štihovi“ i koji važe za najteže. Kasnije, u 3. i 4. godini, predmeti su više bili stručni, koji su me jako zanimali, tako da mi je zaista bilo lako da učim i polažem sve ispite.
U kojoj meri su ti fakultetske i vannastavne aktivnosti uticale na privatan život? Da li je bilo potrebno odricati se bilo čega?
Još od malih nogu, tačnije iz perioda osnovne i srednje škole, navikao sam da usklađujem svoje obaveze. U školi i sa svojim treninzima kao i ostale aktivnostima. To se kasnije oslikalo i na fakultet. Većina profesora mi je izlazila u susret tako da nisam imao većih problema. Naravno potrebno je dosta odricanja ako želite da budete vrhunski u nečemu što radite. Odricanja poput kasnih izlazaka, dužeg podnevnog spavanja, brze hrane i još mnogo. Ja sam taj koji je odabrao “Bushido”- put samuraja. Ne samo u karateu već i kroz svoj život.
Poznat si po brojnim dostignućima u borilačkim veštinama, što dokazuju i tvoje zlatne medalje. Kada si se i kako odlučio na ovaj životni put?
Karateom sam počeo da se bavim od svog prvog razreda osnovne škole, gledajući „Moćne rendžere“ i crtani film „Zmajeva kugla“, u kome je glavni junak Goku. I dan danas pratim nove serijale Gokua i to me donekle vraća u detinjstvo, tj. u svoje početke bavljenja ovom veštinom.
Da li koristiš određene metode kojima dekoncentrišeš protivnika?
Ne. Fokusiram se na svoje izvedbe i svoje pokrete. Jer karate zapravo i jeste težnja ka savršenstvu pokreta i bezbroj ponavljanja istog, a opet naravno, nismo zadovoljni i uvek imamo prostora za nova napredovanja.
Kako podnosiš porez?
Poraz služi da bi učili, to je negativna karika u lancu ka savršenstvu! Poraz je prostor za napredak. Tako da ja odlično podnosim poraz. Naravno nije svima lako da se nose sa porazom, ali ako shvatite poraz iz gore navedenog, nema razloga nervirati se. Zapravo, i kada osvojim tu zlatnu medalju, budem prvi, u većini slučajeva nisam zadovoljan kako sam radio i uvek gledam da budem objektivan prema sebi. Uviđam finese i sitnice koje fale da se utreniraju za sledeće takmičenje.
Kakav je osećaj pre nego kreneš u meč?
Sam nastup i pritisak koji imate na takmičenju i u sali u kojoj vežbate nisu isti. Fokus mora, u profesionalnom bavljenju nekim sportom, biti isti kao i na treningu. Na šta se fokusirate na treningu, morate da preslikate i na takmičenju. Trema pred meč je uvek prisutna, makar ona blaga, kao da osećate leptiriće u stomaku. Kada stanete preko puta svog protivnika i počne meč da li radite katu ili borbu, taj osećaj mora da nestane. Glavni akter je glava, odnosno psiha. Umirite telo, udahnete duboko, kažete sebi zašto ste tu, izdahnete i prepustite se meču/duelu sa svojim protivnikom i predstavite svoj najbolji karate. U teoriji sve ovo lepo zvuči, ali praksa je savim nešto drugo. Trudim da iz dana u dan napredujem i doživim vrhunac svoje karijere, gde će ovo o čemu sam pričao, doći na svojih 100 % maksimuma.
Koji su tvoji trenutni prioriteti u životu?
Trenutno tražim posao u struci, i naravno to mi je prioritet. Uporedno sa tim, maksimalno koristim slobodno vreme za treninge i karate takmičenja.
Kako zamišljaš sebe u daljem periodu i da li imaš planove za budućnost?
S obzirom da sam završio Master akademske studije na Fakultetu zaštite na radu i postigao svoj obrazovni nivo, naravno slede i usavršavanja na poslu, poput polaganja stručnih/državnih ispita, licenci, itd. Fokus pored osnovnog zanimanja i nakon završetka takmičarske karijere, posvetio bi se učenju dece i uvod naših malih klinaca u karate svet.
Šta bi savetovao svojim mlađim kolegama, koji bi možda krenuli tvojim stopama?
Ljudi bavite se sportom, bavite se nekom fizičkom aktivnošću. Klonite se ulica i socijalnih/društvenih mreža. Dalje od poroka, nedozvoljenih supstanci, alkohola, tuča, i svega onoga što nudi svet danas. Družite se. Provodite vreme zajedno. Hajmo da nateramo u sebi da procveta ona stara iskonska ljubav koju smo osećali kad smo bili mali. Jer ljubav kao takva i ljubav prema Bogu su jedini način za spas danas.
Zašto si odlučio da nastaviš svoj život u Srbiji?
Ima li išta lepše no živeti u svojoj matičnoj srBskoj zemlji? Sa svojom porodicom i svojim narodom. Srbija je sveta, pravoslavna zemlja. Sa ovog podneblja su mnogi naši svetitelji, medju kojima je i Sveti Sava, koji su gradili svoje zadužbine i svetili ovu zemlju u kojoj sada živimo. Mnogi naši preci su se borili, davali živote za ovu teritoriju koju danas imamo, a mi to olako odbacujemo. Podložnost ljudi na satanistički sistem koji danas vlada, ne samo Srbijom vec i celim svetom, potraga za poslom, odnosno nemogućnost zapošljavanja, politički sistem, visoki troškovi, znam sve, teško je .
Svesni smo i vidimo da svi oko nas, naših generacija pa i čak i stariji sa svojim porodicama beže i napustaju našu zemlju, zbog „neadekvatnih“ životnih uslova. Požuda za velikom svotom novca za koji ljudi misle da je neminovnost za kvalitetan život. Zato postoji jedna linija koja deli dva sveta. Ako ostanete iza nje, to je svet običnih ljudi, ljudi koji svoje vreme provode u kancelarijama, ispijaju kafe, uzimaju pauze i takvim ljudima je svejedno. I drugu stranu linije, kojom ulazite u svet vitezova i samuraja. Svet ljudi koji su spremni svakim korakom da daju sve od sebe, svojih 100%. To je svet u kojima su ljudi svesni da za svoj tim, svoju ekipu, svoju zemlju treba ginuti. Kojima je čast da to urade na svom terenu. Mislim da je moj položaj u odnosu na tu liniju jasan.
Projekat “Diploma za zavičaj” podržan je od strane Ministarstva kulture i informisanja, Ministarstva Prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Grada Niša i Gradske opštine Pantelej.
