Razgovarala: Anđelija Vasović
Početak svakog radnog i dugotrajnog procesa je težak. Posebno naglašavajući početke u kojima podršku od strane kolega skoro i da nemate. Radeći sam na scenariju, kostimima, ulogama, produkciji i režiji, Stefan Mladenović je uspeo da sebi iskroji put do zvezda. Njegove zvezde predstavljaju svaku osmišljenu ulogu, svaki snimljeni film…
Stefan je završio Fakultetom umetnosti u Prištini i, kako i sam kaže, nije mu bilo bitno ni gde ni kako, bilo mu je važno da uči ono šta ga ispunjava.
Uspeh na fakultetu, u životu i svakodnevnim aktivnostima vidi kao dar. Voli da živi danas i sad i ništa ga ne može naterati da kvari jačinu Univerzuma.
Snimio je brojne kratkometražne filmove, zahvaljujući svojoj mašti i idejama, a kako je uspeo da ih realizuje, saznajte u odgovorima mladog glumca.
Kada počinješ da spoznaješ svoju ljubav prema glumi?
Spoznao sam je još u detinjstva, kratko i jasno – zahvaljujući Bárbari Mori. Međutim, upoznavajući rad ove meksičke glumice i mnogih velikana španske kinematografije, kao tinejdžer uvideo sam da samo kroz glumu mogu stvarati novi svet, unutar mog sveta. Danas glumu doživljavam kao umetnost koja me izvlači iz komforne zone. Pomaže mi da budem hrabriji, da sazrim kao čovek, a publici pruža pomoć, podršku, lekciju i lek.
Kako si odlučio da svoje obrazovanje i svoj život preseliš u Prištinu? Kako je izgledao tvoj odlazak?
Nisam mario gde i u kojim uslovima, samo sam želeo da studiram glumu po svaku cenu. Danas sa završenim Fakultetom umetnosti Priština – Zvečan, sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici, shvatam koliko nisam ni slutio da ću sa devetnaest godina otići tamo i, po subjektivnom osećaju, odslužiti četvorogodišnji vojni rok. Biti često bez vode i struje je u današnje vreme skoro pa nezamislivo. Taj odlazak doneo je veliko psihičko jačanje i osamostaljivanje, zbog toga sam beskrajno zahvalan tom životnom iskustvu.
U kojoj meri si uspevao da svoje obaveze na fakultetu i van njih obavljaš paralelno? Da li si morao bilo čega da se odričeš?
Osoba sam koja je veoma fokusirana i posvećena onome što radi. U periodu studiranja sam se bavio samo fakultetskim obavezama jer nisam želeo da me bilo šta distancira ili skrene pažnju. Odlazak na studiranje u Kosovsku Mitrovicu, doneo je ogromna odricanja ali i pregršt divnih poznanstava i iskustava. Jedno odricanje vredi deset novih šansi.
Svoj prvi kratkometražni film u saradnji sa produkcijom „MMD Studio“ praviš 2016. godine. Kako je došlo do saradnje sa njima i koji je bio motiv tvog filma?
Jedna vrlo zanimljiva činjenica je da sam se prvi put susreo sa kamerom kada sam imao sedamnaest godina, radeći kao novinar. Iza kamere se nalazio Miroslav Mitić, direktor produkcije „MMD Studio“. Skoro deset godina kasnije, kontaktirao sam Miroslava i pitao ga da li je raspoložan da napravimo film na španskom jeziku. Tako je došlo do nastanka našeg prvog nagrađivanog kratkometražnog filma „Quiero decirte“ koji za motiv ima da kroz LGBT tematiku i coming-out priču olakša svakoj osobi koja je u bilo kakvoj dilemi, koja je na bilo koji način izopštena, svakoj koja je „drugačija“.
Ubrzo nakon toga, stiže i tvoj drugi film, Lui Lack, tú no tienes la culpa. Zašto si se odlučio da ovaj film bude na španskom?
Lui Lack je na neki način omaž svim umetnicima i stvaraocima sa španskog govornog područija koji su me inspirisali i kojima sam neizmerno zahvalan na otkriću buntovne kreativnosti u sebi i besplatnim časovima španskog jezika. Svih sedam likova koje igram u pomenutom filmu nose imena meni veoma dragih umetnika, koji su mi uzori u filmskom svetu.
S obzirom da u filmu tumačiš sve likove, koliko ti je trebalo vremena da se psihički pripremiš? Da li se u nekima od njih pronalaziš?
Počev od scenarija, koji sam sam napisao, preko režije, glume, kostima, produkcije… I te kako se pronalazim u svakome od njih jer sam svakom liku dao određeni period iz mog života. Uz saradnju sa psihoterapeutkinjom Milicom Milkić psihički sam se pripremao i dolazio do rešenja kako da izgradim sedam različitih karaktera. Ceo taj proces je dosta dugo trajao, što je kasnije rezultirao odličnom transformacijom između likova.
Kako se boriš sa današnjom srpskom kinematogrfijom koja sve više promoviše nasilje? Da li si od onih koji pazljivo biraju svoje uloge?
Promocija nasilja ili skretanje pažnje na problem današnjeg društva? Neophodno je govoriti o bilo kom vidu nasilja. Problem je u tome što se mlađe generacije poistovećuju sa pričama i likovima, što je potpuni opozit onoga što film treba da prenese. Naše tržište je u deficitu sa kastinzima, što je veliki problem mladih glumaca. Pažljivo biranje uloga na pomenutom broju kastinga je kao biranje paprike za ajvar na pijaci sa kupusom. Zato je najbolje da s vremena na vreme kastujem samog sebe.
Da li trenutno radiš na nekom filmu i koji su tvoji prioriteti trenutno u životu?
Moj prioritet u životu je sreća, a srećan sam sve dok se bavim glumom i uopšte nečim kreativnim. I tako srećan trenutno razmišljam sa kojom od tri ideje, koje imam, da krenem u realizaciju.
Kako i gde zamišljaš sebe u budućnosti?
Živim danas i samo danas. A danas sebi želim zdravlje radeći nešto kreativno, npr. možda lik za novi film. Ipak ne bih da pravim planove pa da mi se Univerzum smeje.
Zašto si odlučio da, nakon završetka fakulteta, ostaneš u Srbiji?
Ostanak, odlazak ili povratak. Ostanak je sve ono za šta smo vezani porodica, prijatelji i navike. Odlazak su novi izazovi, nove avanture i novi početak. Povratak je nostalgija za životom koji ne može bez ostanka. Svako ima svoj ostanak, odlazak i povratak, a ja sam spreman za odlazak. U mom slučaju ne znam šta će biti sa povratkom.
Šta bi savetovao mlađim kolegama koji bi možda krenuli tvojim stopama?
Da neprestano rade, sanjaju, žele i maštaju. Da su ambiciozni. Da se raduju tuđem uspehu i da nikada ne zavide. Sujetu zatvorite i zaključajte u pandorinu kutiju.
Projekat “Diploma za zavičaj” podržan je od strane Ministarstva kulture i informisanja, Ministarstva Prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Grada Niša i Gradske opštine Pantelej.
