Razgovarala: Anđelija Vasović
Đurđa Milanović započela je svoje akademsko obrazovanje na Filozofskom fakultetu u Nišu. Komunikologijom se bavi i van fakulteta i, kako i sama ističe, veza između nje i muzike je očigledna. Trenutno se usavršava na Akademiji Umetnosti u Novom Sadu na master programu Muzika i mediji.
U svoje slobodno vreme bavi se i drugim, srodnim, umetničkim pravcima. Voli fotografiju a ni filmska industrija joj nije strana. Sa svojim psom Pajom vreme joj brzo i zanimljivo prolazi. Ide korak po korak ka cilju, a sebe u budućnosti vidi kao osobu koja ne prestaje da uči i sanja.
Kako se rodila želja da osnovne studije upišeš na Filozofskom fakultetu u Nišu, na odseku komunikologije?
Đurđa: Pre svega me je privukla činjenica da su komunikološke teme bliske kulturološkim i da se prožimaju. Kada sam saznala koje se oblasti izučavaju na ovom smeru, postala sam svesna da mogu razviti sposobnost kritičkog promišljanja stvarnosti koja nas okružuje, a dopala mi se i mogućnost da se ta stvarnost medijski prezentuje. Dopala mi se i činjenica da ću steći znanja i veštine kao što je govorništvo, argumentacija, kritička analiza poruka medija…
Kako provodiš svoje slobodno vreme?
Đurđa: Svoje slobodno vreme koristim na najrazličitije moguće načine. Pre svega, ne mogu da zamislim dan u kome ne bih uz kafu i slušalice na ušima preslušala neke od omiljenih pesama. To mi je neka vrsta terapije. Nekad zasviram gitaru, mada sam dosta loša u tome, ali mi pričinjava zadovoljstvo jer tad obavezno i zapevam. Pokušavam da izučim fotografiju. Takođe sam filmofil. Obožavam da se igram sa svojim psom Pajom! Naravno, vreme provedeno sa dragim ljudima je nešto što mi je veoma bitno.
Nakon osnovnih studija u Nišu, upisala si Master studije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, smer Muzika i mediji. Sličnosti se privlače, ali koju vezu nalaziš između muzike i komunikologije?
Đurđa: Hans Kristijan Andersen je lepo rekao – gde reči ne vrede, muzika progovara. Ne postoji savršenija forma za komunikaciju od muzike, nju svako može da razume i oseti. Sa druge strane, komunikologija je nauka koja se bavi medijima, tako da sam stekla odličnu osnovu za dalje proučavanje medija, ali u ovom slučaju u oblasti muzike.
Pre nekoliko dana tvoja prva numera je doživela Youtube premijeru. Kako si se odlučila da snimiš pesmu „Budi tu“?
Đurđa: Imam tu sreću da sam okružena ljudima koji se bave muzikom. Pre svega mislim na svog starijeg brata Đorđa koji je violista. Odrasla sam slušajući njegovo sviranje, a on je uvek bio tu da me podrži kad je reč o mom pevanju. Nedavno nam se pružila šansa da napravimo zajedničku pesmu na predlog belgijskog producenta. Naravno, tu šansu smo sa zadovoljstvom prihvatili i iskoristili.
Da li planiraš da svoju karijeru usredsrediš na pevanje?
Đurđa: Kao i mnoga druga deca i ja sam kao mala sanjala da postanem pevačica. Naravno, ako bi se ubuduće otvarala vrata na tom polju, posvetila bih se maksimalno pevanju. Ali… korak po korak. Ovo je samo početak, a do sledećeg muzičkog izazova, master studije će mi biti prioritet.
Kakvo je tvoje mišljenje o domaćoj muzičkoj sceni danas?
Đurđa: Smatram da je stanje na domaćoj muzičkoj sceni, najblaže rečeno, haotično. Bombardovani smo svim i svačim, žanrovskim hibridima, previše prerađenim vokalima, itd. Međutim, ukoliko se malo potrudite, smatram da zaista možete da pronađete i nešto kvalitetnije. To bi bio još jedan od razloga zašto sam odabrala da se bavim muzikom i medijima… Želja da dam doprinos u borbi protiv šunda i kiča boljom promocijom i plasiranjem onoga čemu se ne posvećuje dovoljno pažnje – kvalitetnoj muzici.
U kom muzičkom žanru bi se najbolje snašla?
Verovatno bih se najbolje snašla u muzici koju najčešće i slušam, a to su indie rock, dream-pop, shoegaze.
Kako zamišljaš sebe u budućnosti?
Uh, teško pitanje. Nadam se da ću biti neko ko neće prestati da uči, neko ko neće prestati da sanja, neko ko ne gubi nadu, veruje u bolje sutra, a možda najvažnije jeste zapravo da budem neko ko ne bi razočarao petogodišnju mene.
Da li planiraš da život nastaviš u matičnoj zemlji ili van njenih granica?
Volela bih da iskusim život u inostranstvu, smatram da to može biti veoma korisno. Sa druge strane, uvek bih se vratila svojoj domovini bez obzira na nezadovoljstvo trenutnim stanjem. Možda bih u inostranstvu naučila nešto što bi mi bilo korisno za život u Srbiji.
Šta bi poručila mlađim kolegama koji kreću tvojom stazom?
Možda jeste kliše ali ukratko: budite svoji!
