Rimtutituki
Tipičan turistički obilazak Dablina bi verovatno započeo u južnom delu grada, od centralnog gradskog parka Stivens Grin (Stepehen’s Green), pa odatle duž pešačke ulice Grafton, ka reci Lifi, sa čuvenim dablinskim univerzitetom Triniti koledž (Trinity College) desno (osnovan 1592, a nazvan tako po jednom od koledža Univerziteta u Kembridžu), a turističkom četvrti Templ Bar (Temple Bar) levo. Zatim, preko istoimenog mosta dalje, duž glavne ulice O’Konel, nakrcane spomenicima slavnim ličnostima irske borbe za nezavisnost od Londona; među ostalima: Danijelu O’Konelu (Daniel O’Connell), advokatu koji je među najzaslužnijima za ukidanje vekovnih zabrana obavljanja javnih službi katolicima u Irskoj 1829, Čarlsu Stjuartu Parnelu (Charles Stewart Parnell), političaru koji se kao irski poslanik u Londonu tokom 1880ih zalagao za uspostavljanje irske samouprave (Home Rule) u okviru Ujedinjenog Kraljevstva, Džejmsu „Big Džim“ Larkinu (James Larkin), čuvenom sindikalnom vođi pred Prvi svetski rat, i drugima. Velika zgrada pošte je sa zapadne, ili gledano od reke, s leve strane ulice; tokom Uskršnjeg ustanka (Easter Rising) aprila 1916, u ovoj zgradi se nalazio štab ustanika. Nakon petodnevnog artiljerijskog bombardovanja od strane britanske vojske, od zgrade je ostala samo ljuštura, a ustanički štab se povukao u Moore Street, odmah iza pošte, gde su se sledećeg dana predali. Između Moore Street i zgrade pošte počinje pešačka Henry Street, glavna šoping zona sa severne strane reke. Na sred O’Konela, preko puta ulice Henri, nalazi se najbesmisleniji ulični spomenik, The Spire, jedan dosadni, nemaštoviti šiljak visok preko sto metara, koji ne budi nikakve emocije, ne simbolizuje ništa i ne služi ničemu. Verovatno su se gradske vlasti odlučile baš za ovaj predlog na konkursu početkom milenijuma, u želji da i Dablin dobije neki spektakularan, monumentalan i nezaboravan urbani orijentir u centru, poput Ajfelove kule, Big Bena, ili TV tornja u Berlinu. Čime god su se vodili pri odlučivanju, potpuno su omašili, tim pre što Dablin već ima svoj prepoznatljiv orijentir koji krasi većinu razglednica i akvarela uličnih slikara – električnu centralu Pulbeg (Poolbag), na samom ušću Lifija u more, sa svoja dva ogromna dimnjaka visine po 207 metara. Ali tako to izgleda kada se zanemaruju vrednosti koje već postoje, da bi se po svaku cenu imitirale istinske svetske metropole. Zanimljiva priča vezana je za mesto na kome je 2003. posađen Šiljak (ja ću ga ovako zvati): tu je ranije, duže od veka i po, stajao spomenik admiralu Horaciju Nelsonu na visokom postolju, sličan onom na Trafalgar skveru u Londonu i zapravo još stariji, podignut 1809; nakon mnogo kontroverzi, srušen je u kontrolisanoj eksploziji 1966.
Pogled na ulicu O’Konel (O’Connell Street), sa Šiljkom (The Spire).
Statua Ane Livije u parku Kropis (Croppies Memorial Park)
Prostor gde je nekada ponosno stajao dinamitom razneseni Nelson, a pre nego što se digao Šiljak, gradski oci su najpre pokušali da popune jednom drugom statuom. Godine 1988, povodom proslave navodne hiljadugodišnjice osnivanja grada (što su istoričari uzalud pokušavali da ospore), uz veliku pompu svečano je otkrivena statua Ane Livije, junakinje Džojsovog Fineganovog bdenja (koliko mi je poznato i dalje neprevedenog na srpsko-hrvatski), u književnikovoj mašti – personifikacije reke Lifi. Statua nežne, blede žene duge kose koja joj prekriva nago telo, ležala je u duguljastom kamenom bazenu i bila blago oslonjena leđima na kameno postolje, dok su joj se niz glavu slivali mlazovi vode. Ana Livija je odmah postala jedan od urbanih toponima Dablina i mesto gde su mladi Dablinci najčešće dogovarali sastanke (nešto poput „Konja“ na Trgu republike u Beogradu). Na žalost, scena gole žene u plitkom izduženom bazenu u isto vreme je bila i kao stvorena za – što bi rekli Leskovčani – teranje cirkusa, pa je jadna Ana ubrzo dobila podrugljiv nadimak Floozie in the Jacuzzi („Fufa u kadi“). Ali to nije bilo najgore što je moglo da joj se dogodi. Horde dablinskih adolescenata su tokom narednih 13 godina vandalizovali nesrećnu Džojsovu heroinu čime god i kako god su stigli; čin koji je vremenom postao neka vrsta urbane inicijacije – ulaska u svet noćnih provoda, izlazaka i žurki. Praznili bi u vodu bazena šampone za tuširanje, prskali je farbom u spreju, pljuvali, pijani povraćali u bazen u kome je ležala, bacali dopola pojedenu brzu hranu posle noćnog provoda… dok su u zelenkastoj, smrdljivoj i sluzavoj vodi koja je neprekidno cirkulisala sistemom i polivala pramenove kovrdžave kose plutale prazne flaše, limenke i ostaci hrane (za ovaj vrlo plastičan opis zahvaljujem svojoj supruzi, koja se prilično verno priseća tih dana iz svoje mladosti).
Najzad je i Ani i gradskim očevima situacija dozlogrdila, pa je 2001, pod izgovorom restauracije ulice, statua sa bazenom uklonjena, a na njihovo mesto dve godine kasnije podignut već pomenuti Šiljak. Tako je grad Dablin poklekao, te simbol ženske nežnosti i antropomorfno oličenje svoje reke zamenio nečim što, nameravao to umetnik ili ne, pre podseća na simbol muškosti i sa svojih 121 metara dužine (pardon: visine) penetrira nebo iznad grada. Dablinska mladost, koja nikako nije mogla da preboli odlazak svoje Fufice, mu to nikada nije oprostila, pa je Šiljak ubrzo dobio pogrdne nadimke poput Erection at the Intersection („Dignut na raskrsnici“), Stiffy at the Liffey („Stvrdnut na Lifiju“), Metal Mickey („Metalni Đoka“) i slične. Ovde vidimo na delu lakoću izražavanja i moć jezičkog egzibicionizma mladih Iraca, koji se naročito manifestuje pri davanju nadimaka slavnim likovima irske prošlosti ovekovečenima uličnim statuama po gradu, koristeći cinične rime. U pitanju je ništa drugo do podsmeh lokalne mlađarije strastvenim nastojanjima gradskih elitista da nakite ulice prestonice spomenicima, od kojih su neki – ne svi – u najboljoj tradiciji, da tako kažem ‘turističkog’ stila. Tipičan primer ovih nastojanja je statua irske revolucionarke i sufražetkinje Kon Markievic (Constance Markievicz) sa svojim psom, u Townsend Street u centru, za koju kritičari kažu da, ne da ne liči na groficu, već više podseća na jeftinu skulpturu iz prodavnice suvenira.
Drugi, mnogo poznatiji primer turističkog stila je statua lokalne heroine Moli Maloun, koja na stotinak metara od ulice Grafton krasi mali plato ispred crkve Svetog Andrije (Saint Andrew’s), a koju su mladi Dablinci odmah krstili nadimcima poput Dolly with the Trolley („Lutka sa kolicima“), Flirt with the Skirt („Namiguša u suknji“), Tart with the Cart („Drolja sa zapregom“), itd. Moli Maloun je lik iz popularne gradske pesmice:
In Dublin fair city, where the girls are so pretty, I first set my eyes on sweet Molly Malone
Bila je mlada, lepa, i čini se da pesma sugeriše, uveče posle posla pomalo promiskuitetna (na šta je umetnik ukazao raskopčanom bluzom sa bujnim poprsjem), a svakoga dana prodavala je ribu sa svoje pokretne tezge u centru grada; ali se razbolela od groznice i niko više nije mogao ništa da uradi za jadnu Moli Maloun, čiji duh i dalje luta ulicama Dablina. Najzanimljivija stvar u vezi nje, osim što znamo da se ne radi o istorijskoj ličnosti, je ta da je pesma izgleda prvi put zapravo ispevana u Edinburgu tek krajem 19. veka, za potrebe jednog kabarea. Ipak, čim je ubrzo nakon nastanka stigla kući, postala je tako popularna, da je već generaciju, dve kasnije bila neraskidiv deo istorije Dablina. Da završim sa još par lokalnih nadimaka statuama poznatih koje krase grad, a i da ne ispadne da su mladi Dablinci rodno pristrasni pa se podsmevaju uglavnom ženskim figurama. Naprotiv, u jednoj tako gruboj subkulturi nema mesta ni za nacionalne sentimente, niti za političku korektnost. Tako je statua najvećeg irskog pisca, Džejmsa Džojsa (James Joyce), na samo 20ak metara od Šiljka u North Earl Street, poznata pod nadimkom Prick with the Stick („Drkadžija sa štapom“), a najgore je čini se prošao drugi veliki irski pisac Oskar Vajld (Oscar Wilde), čija kitnjasta statua u parku na Merion Skveru (Merrion Square) nosi čitav niz podrugljivih nadimaka u rimama koje kombinuju sve moguće slengove za homoseksualca na engleskom: Poof, Queer, Fag, itd.
Statua Moli Maloun u Suffolk Street.
Statua Džejmsa Džojsa u North Earl Street.
Statua Oskara Vajlda u parku na Merion Skveru (Merrion Square)
Da se vratimo tužnoj sudbini Ane Livije. Nakon što je početkom milenijuma uklonjena iz centra, narednih deset godina je provela u nekom skladištu van grada i tek 2011. ponovo izložena, ovaj put bez svoje kade u kojoj je ležala i podalje od glavne ulice, malo niže niz reku, u parku Kropis (Croppies). Tako sada Džojsova Ana kao da lebdi nad nekim patetičnim, plitkim bazenčićem smandrljanim na brzinu u uglu parka i nadgleda svoju reku Lifi, te čitav niz bitnih zgradurina sa suprotne, južne strane reke: Ginisovu pivaru, bolnicu Sent Patrik (osnovanu u 18. veku kao jedna od prvih psihijatrijskih ustanova u svetu, novcem zaveštanim u te svrhe od strane Džonatana Svifta) i jednu od dve centralne železničke stanice, Hjuston (nazvanu tako po jednom od vođa Uskršnjeg ustanka, Šonu Hjustonu, Sean Heuston). Odmah do njenog trenutnog prebivališta nalazi se spomen park istog imena, Croppies Acre Memorial Park, posvećen žrtvama jednog ranijeg neuspelog ustanka protiv britanske vlasti, iz 1798. Park je tako nazvan po ustanicima i njihovim frizurama (croppy haircut), a odmah po slamanju ustanka, u Dablinu je ispevana pesma The Croppy Boy:
It was early, early in the spring
The birds did whistle and sweetly sing,
Changing their notes from tree to tree
And the song they sang was Old Ireland free…
It was in Dungannon this young man died
And in Dungannon his body lies
And you good people that do pass by
Oh shed a tear for the Croppy Boy
Pre nego što je uređena kao park pre dvadesetak godina, ograđena livada je služila za vežbanje vojnicima iz obližnje kasarne. Puna dva veka dablinska javnost je bila ubeđena da je na mestu sadašnjeg parka zapravo nalazi groblje pogubljenih ustanika, koje su Britanci navodno tajno pokopali. Kao što često biva u sličnim situacijama, nedavno je savremenim naučnim metodama (poznatijim kao kopanje) popularni mit razbijen – na mestu parka nije pronađen nijedan ljudski zemni ostatak. Kasarna u pozadini (nekada Kraljevska kasarna, a danas Kolinsova, po kome drugom nego revolucionaru Majklu Kolinsu, Michael Collins) je verovatno jedna od najlepših zgrada u neo-klasičnom stilu namenjenih u vojne svrhe u ovom delu Evrope (inače, rad istog arhitekte koji je zaslužan za dizajn stare biblioteke Triniti koledža). Danas je deo Nacionalnog muzeja Irske, a u njoj se nalaze odeljenja za istoriju i umetnost.
Spomen park Kropis (Croppis Acre Memorial Park); u pozadini zgrada Nacionalnog muzeja Irske, bivša Kolinsova kasarna (Collins Barracks)
Najimpresivniji deo Dablina sa severne strane reke je svakako ogromni park Finiks (Phoenix Park), koji se prostire na preko 700 hektara i kao takav je najveći gradski park u Evropi. Iako to prvo pada na pamet, ime mu zapravo nije Feniks, po mitskoj ptici koja se uvek iznova rađa iz svog pepela, već transkripcija na engleski irskih reči fionn uisce, fin-iška, što je bio lokalni naziv tog mesta i znači „bistra voda“. Finiks je mnogo toga u jednom: velika zelena oaza usred grada za rekreaciju i porodično uživanje Dablinaca vikendima; dom rezidencije irskih predsednika i divno osmišljenog Dablinskog zoološkog vrta; mesto održavanja koncerata i muzičkih festivala; kao i pogodno mesto da se na ogromnom prostoru kad god zatreba udene novi spomenik u čast kojeg god prigodnog događaja ili ličnosti – na primer veliki krst povodom posete Jovana Pavla II 1979. Park je prvobitno osnovan kao zatvoreni rezervat za lov engleske vlastele sredinom 17. veka. Stotinak godina kasnije, otvoren je za javnost i dobio sadašnju namenu. Kada je 1876. Džon Čerčil (John Churchill) postao namesnik Irske, poveo je sa sobom i sina Randolfa, kao ličnog sekretara, sa njegovom porodicom. Kako se Randolfov stariji sin Vinston rodio samo dve godine ranije, i tu ostao do svoje šeste godine, kasnije je pričao da su mu prva sećanja u životu vezana upravo za Finiks. U parku danas živi oko 600 jelena, uglavnom potomci prvobitnog krda puštenog tu zbog lova u 17. veku.
