Inspiracija ume dobro da se sakrije
Razgovarala: Jelena Ilić
Branislav Janković je pisac čiji se roman „Suze Svetog Nikole“ nalazi kao izborna lektira u nekoliko srednjih škola u Srbiji; roman „O vukovima i senkama“ izazvao je sablazan crkve, a „Vetrovi zla“ svađe između istoričara i pisaca. „Peta žica“ je čekala šest meseci da dobije dozvolu da bude predstavljena u ženskom zatvoru u Požarevcu… Da je stvarao nekoliko vekova ranije, Jankovićeva dela bi verovatno bila spaljivana na lomači. Ili on sam.
Ove godine ste objavili novi roman „Zidanje ambisa“. Koji je Vaš glavni izvor inspiracije za ovu knjigu?
Kao glavni izvor poslužio mi je tajanstveni potpis na kapitelu jednog stuba u manastiru Visoki Dečani – Srđ grešni. Neki umetnik se pre mnogo vekova, iako crkveni kanoni to zabranjuju, potpisao na sopstveno delo u slavu Boga. Počeo sam da istražujem daleku istoriju i napisao priču o grehu tog neimara. Mislim da tu inspiracija igra ponajmanju ulogu – mi pisci ćešće idemo za informacijom, idejom ili sopstvenom maštom. Ne treba čekati inspiraciju, ume dobro da se sakrije.
Čemu nas uči ova priča?
Da se sve može sagledati iz više uglova i da ne postoji samo jedno viđenje stvari – svako ima svoju istinu. Sa druge strane, mnogih istina više nema, te je ovo priča i o ljudskim vrednostima. Zidanje ambisa nas uči i da se u ovoj zemlji ništa neće promeniti i da će ljudi sa ovih prostora ostati isti – na svoju štetu. Ali, to je izgleda neki naš usud, neki naš ambis koji i dalje zidamo. Floskula „čast izuzecima“ je odavno izlizana i ne može se više upotrebiti. Izuzeci se ne čuju, pa kao da ih i nema. Ustalom, kada su izuzeci ikada išta promenili?
Koliko je teško uklopiti istorijske činjenice i fikciju u romanu?
Nekada poteškoću predstavlja upravo nedostatak istorijskih činjenica, kada pisac mora da upotrebi maštu kako bi popunio te svojevrsne praznine. Međutim, i to se može prevazići na osnovu dobro proučene istorijske građe. Naravno, jezik mora da bude verodostojan, bez upliva savremenih izraza. Radnja u Zidanju ambisa je pre Kosovskog boja, u vreme padanja pod vlast Osmanlija, te sam morao voditi računa i o turcizmima. I onda shvatite da ogroman broj reči u srpskom jeziku jesu turcizmi i da nema naših reči kojima bismo ih zamenili. Neko je ukrao naš lepi jezik. A krade ga i dalje.
Kakve osobine preferirate kod svojih junaka? I koje su one koje Vam se dopadaju, a koje ne podržavate?
Svoje junake volim, bez obzira na njihove dobre ili loše strane. Činjenica je da u mnogima od njih postoji i neka moja karakterna osobina – svesno ili nesvesno izašla iz mene u toku stvaranja. Naravno, mnogo toga ne podržavam kod svojih likova i to nisu moja nečela, nazori i mišljenja. Čitaoci vole moje junake, njihove mane ili vrline i mislim da i mene kao autora prepoznaju po takvom građenju likova. Ne opravdavam grehove i nepočinstva svojih junaka, ali ću uvek stati iza njihovih dela iz prostog razloga – verujem da se mogu promeniti. Uostalom, kakav je to roman bez negativaca?
Kako je novinarstvo uticalo na Vaš stil pisanja?
Po mom mišljenju, novinarstvo mi je pomoglo u sagledavanju ukupnog teksta, preciznosti i stila, a pre svega iskustvom u istraživačkom radu – znam gde da idem, šta da radim i koga da pitam. Prednost rada u novinarstvu je i to što se obraćam direktno čitaocima, ne rizikujući da se preterano upuštam u introspektivu. Uvek se primeti kod pisca da li se bavio novinarstvom. Od navika i pravila se teško može pobeći. To je u ovom slučaju dobro.
Koji je najznačajniji događaj koji biste izdvojili tokom svoje novinarske karijere?
Bilo ih je mnogo, demonstracije 97. protiv krađe izbora, svojevrsni ratni izveštaji sa KIM 99, reportaže iz Pekinga i Pariza. Ali pre svega susreti i intervjui sa poznatim, značajnim ličnostima – Vladeta Jerotić, Zoran Đinđić, vladika Irinej potonji patrijarh, Veljo Guberina, Momo Kapor, Želimir Žilnik, Aleksandar Popović… Ipak, najviše sam voleo one male, uglavnom bezimene ljude koji nisu ostavili trag u istoriji, ali jesu u mojim reportažama, sećanjima i duši.
Kako Vam se čini budućnost novinarstva u Srbiji?
Posmatrajući trenutno stanje u novinarstvu kako u Srbiji, tako i u svetu, očigledan je pad vrednosti i okretanje senzacionalizmu, rijaliti formatima itd. Često su vesti od vitalnog značaja mnogo niže rangirane od onih koje govore o estradi. Nezavisnost i čestitost u izveštavanju su najbitniji zahtevi od novinara, a svi znamo koliko je to teško postići u današnje vreme.
Gde sebe više vidite, u ulozi novinara ili ulozi pisca? Koju od tih profesija preferirate?
Teško je dati odgovor posle više od dvadeset godina u ulozi novinara, pa se onda presvući i u ulozi pisca objaviti osam romana. Smatram da se u meni susreću obe profesije. I da su se dobro uklopile. Tako barem misle čitaoci, a ko sam ja da im protivurečim. Da li bih se vratio novinarstvu? Ne. Nikad. Baš zbog odgovora na pitanje ispred.
Šta biste savetovali mlađim generacijama pisaca?
Savet koji mogu da dam mlađim piscima je da prvo naprave plan, da pomno istraže sve činjenice o odabranoj temi i da uvek slušaju svoj instinkt, bez obzira na trenutne trendove u književnosti. Jedino tako u ovakvoj književnoj hiperprodukciji mogu stvoriti nešto novo i autentično. I da pre svega veruju u sebe. Ne očekujte tapšanje po leđima – pre nož.
Šta nas očekuje od Vas u budućnosti što se književnih dela tiče?
Mislim da je vreme da se odvojim od tema iz istorije. Volim da menjam žanrove. Ponekad sam sebe iznenadim. Tako će verovatno biti i ovoga puta.
