„Hladna kao led“ (Nina Bunjevac, „Omnibus“, 2011)
Piše: Vladimir Milošević
Moram priznati da nisam bio siguran da nisam sebi učinio medveđu uslugu kada sam pristao da napišem tekst o stripovima Nine Bunjevac sakupljenim u zbirku nazvanu „Hladna kao led“ („Heartless“ u orginalnom izdanju). S jedne strane, u pitanju su bili stripovi koji nikad nisam čitao i za koji sam gajio ozbiljne sumnje da mi se neće svideti jer sam o nekima od njih čuo dosta negativnih kritika od poznanika koji dele moju strast prema devetoj umetnosti. Kritika, koje su se, ako ih uopštimo, svodile na tezu da su stranice predmetnih stripova izmrcvarene autorkinim predrasudama prema muškom rodu i državi iz koje potiče. S druge, odavno sam tražio izgovor da nabavim i pročitam „Hladna kao led“ i lično se uverim da li sam u poslednjih desetak godina i ne znajući vreme provodio sa ultimativnim desničarima, fašistima i ženomrscima ili je ovde u pitanju još jedna potvrda stare narodne mudrosti o dimu koji upućuje da negde iza njega stvarno egzistira nekakva vatra.
Kako to često u životu biva, istina nije ni tamo ni ovamo, stvari nisu ni crne ni bele, gibanica je zakon i hladna i kad je tek izvađena iz rerne i tako dalje i tako bliže. Stripovsko stvaralaštvo Nine Bunjevac ima i dobrih i loših strana.
Nego, da se manemo preliminarnosti na koje sam već uspešno utrošio pola prostora namenjenog za ovaj članak i pređemo na stvar. Kao što rekoh, „Hladna kao led“ Nine Bunjevac je zbirka kratkih stripova. Usudio bih se precizirati tako što ću navesti da zbirku čine četiri kratka stripa, budući da ću ovom prilikom ciklus stripa o Zorki Petrović smatrati jedinstvenim delom (što u osnovi i jeste tačno, pa tu nema neke štete). Zbirku otvara „Pružila se prilika“, pripovest o munjevitom padu na dno mlade devojke sa ovih prostora koja je prihvatila poziv rođaka da se preseli u Kanadu ne bi li tamo pronašla bolji život. Onda nastavlja prateći zgode (kad bi se zezali) i nezgode depresivne emigrantkinje Zorke Petrović u njenim uzaludnim nastojanjima da ostvari svoje snove i čoveka za jednu noć s kojim ( s kojim se taman jednom i kresnula) pretvori u čoveka svog života – Ili bar nekako ponovo stupi s njim u kontakt. Nakon Zorke, na redu je junakinja „Prave stvari“, koja zbog (opravdanog) straha da je njen muž izgubio interesovanje za nju odlazi da potraži pomoć vračare. Na kraju, zbirku zatvara priča „Avgust, 1976“, u kojoj autorka pokušava da se obračuna kako sa ličnim demonima, tako i sa demonima koji decenijama muče nekadašnje jugoslovensko i današnje srpsko društvo.
Pa da batalimo tradiciju i krenemo od kraja, odnosno priče „Avgust, 1976“, jer se najveći deo problema krije u njoj. Da bi ostvario cilj koji pred njega postavlja ovakva priča, da bi njegova osuda postojećeg stanja i posledični vapaj za promenama bili legitimni, njen autor mora da poznaje dobro ne samo sebe, već i političke, socijalne i ekonomske prilike i kretanja društva o kome radi strip u vremenu o kome radi strip. Jasno je da niko bolje od Nine Bunjevac ne može poznavati košmare koji je progone i koji su je naterali da napiše ovu priču. Sve i da ne znamo da tragediju njene porodice nisu direktno uzrokovale političke prilike u SFRJ u drugoj polovini XX-og veka (o čemu je već dovoljno pisano, pa ću propustiti priliku da to i sam uradim i uputiti zainteresovane da detalje potraže u njenim intervjuima i predgovoru domaćeg izdanja ove zbirke), bilo bi očigledno da postoje duboko lični razlozi za stvaranje nečega poput ovog stripa. Poslovični đavo se ne krije na ovoj strani. Krije se, kao i obično, u detaljima, koji će svakom čitaocu koji baci pogled na stranice „Avgusta, 1976“ pokazati da je autorkino razumevanje društva koje pokušava da kritikuje još uvek sirovo i površno. A sa tako klimave tačke gledišta niko još uvek ne bi smeo biti opunomoćen da se baca kamenom, ni prvi ni poslednji.
Ipak, daleko od toga da zastupam tezu kako bi trebalo zbog jednog pucnja u prazno Ninu Bunjevac trebalo proglasiti za personu non grata međ domaćim čitaocima stripova. Da je tako, zar ne bi „Sarajevo Tango“ bio dovoljan razlog da Hermana Ipena zauvek prognamo iz ovdašnjih knjižara i striparnica (što naravno nije slučaj)? Ne, Nina Bunjevac ne bi bila autor vredan naše pažnje samo ako ni u njenim ostalim stripovima nema ničega zbog čega bi ih bilo zanimljivo čitati – a to kada je u pitanju ostatak zbirke „Hladna kao led“ definitivno nije slučaj.
Kada junaci njenih priča umesto bezličnih masa i promašenih parola postanu detaljno profilisani muškarci i žene, a istorijske istine i zablude ustupe mesto svakodnevnim problemima, razočarenjima i neuspesima, tada Nina Bunjevac postaje autor koji nije samo (na dobar način) poseban, već i potreban savremenoj strip sceni. Ninini likovi su tipični ljudi s greškom, klasičan talog društva, pojedinci nesposobni da se izbore sa svojim brojnim manama, nedostacima i strahovima koji ih večito sprečavaju da se popnu koju prečagu više na društvenoj lestvici, da ugrabe još koji prstohvat sreće od života. Naivne i neobrazovane emigrantkinje, matori perverznjaci i mladi zavidljivci, slatkorečive propalice lišene moralnih obzira, depresivne sanjalice svesne svoje žalosne nesposobnosti da se izbore za svoje snove, bračni parovi koji opstaju zahvaljujući blaženom međusobnom nerazumevanju – u suštini, ljudi kakve ste možda sretali na poslu, upoznali preko prijatelja, kakvima možda živote okruženi u vašoj ulici ili sokaku… Kakvi ste možda i vi sami. Zastrašujući, realni, životni ljudi, samo nacrtani u stripu. Osuđeni da na njegovim stranicama proživljavaju jednu po jednu zastrašujuću, realnu, životnu priču kakvu ste verovatno juče čuli u kafani, prisustvovali joj na ulici ili bili jedan od njenih učesnika. O kratkoj potrazi za srećom i dugom životu bez sreće. O seksu bez ljubavi i ljubavi bez seksa. O neželjenoj deci koja se definitivno neće roditi. O danima, mesecima i godinama koje provodimo s pogrešnim ljudima bez želje da bilo šta promenimo. O prelakom odustajanju i mirenju sa sudbinom. U suštini, Ninini stripovi govore o promašenim životima koji još nisu završeni. O ljudima koje je život porazio, ali koji još dišu… Koji su još živi, jer za bolje ne znaju.
A šta bi s onim predrasudama s početka priče? Pa, istina je da su protagonisti, odnosno protagonistkinje priča Nine Bunjevac mahom žene. I da je njena omiljena tema nesposobnost došljaka, tačnije došljakinja poreklom iz određene ratom razorene države locirane na Balkanskom poluostrvu u Jugoistočnoj Evropi da se snađu u novoj društvenoj sredini nakon preseljenja u jednu od dve visokorazvijene države sa Severnoameričkog kontinenta, jelte. Ali to je ne čini ekstremnom feministkinjom, ili ropkinjom predrasuda prema muškom rodu, ako tako hoćete, ništa više nego što insistiranje da njegove pripovesti budu ispričane kroz vizuru pripadnika muškog roda čini Čarlsa Bukovskog muškim šovinistom. Ili ga ipak čini takvim? Praštajte mi ako nisam dovoljno u toku sa savremenom književnom teorijom…
Bilo kako bilo, nadam se da mi je ostalo na raspolaganju nekoliko redaka za utiske o crtežu, jer se plašim da sam se previše raspričao o načinu na koji Nina pripoveda rečima, pa će nepravedno biti zapostavljene njene crtačke veštine. Nepravedno je baš pravi izraz, jer Nina ne pripoveda ništa manje crtežom nego rečima. Njen stil je savršeni, nemogući spoj realističnog i grotesknog, koji je nemoguće dočarati pukom elokvencijom, to morate videti svojim očima. Njenim tablama preovlađuje crnilo. Tama je integralni sastojak svake vinjete, svetlost je nepoželjan gost, sunce nigde nećete videti. Savršeno u skladu sa atmosferom mraka i beznađa koja se obično provlači kroz njene priče, od prve do poslednje stranice, savršeno u skladu sa utiskom da okviri njenih crteža zapravo predstavljaju neprobojni zatvor unutar koga je autorka zatočila svu tugu, čemer i jad koji pripadaju njenim junakinjama i junacima – zatočila da ne pobegne. Sami crteži likova će posmatraču možda ponegde izgledati statično, ali kod njih akciju prvenstveno treba tražiti na njihovim licima, koja mimikom savršeno otkrivaju njihove unutrašnje aktivnosti, svaku unutrašnju turbulenciju i emotivni krah sa kojim se součavaju dok žive svoje papirnate, a zastrašujuće realistične živote.
Projekat “Afirmacija ženskog strip stvaralaštva” podržan je od strane Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije
