Piše: Luka Stojanović
U vreme kada se pitanje ekologije neretko kvalitativno svodi na pojedinačno idolopoklonstvo ili prezir prema Greti Tanberg i njenom pokretu, a pitanje bontona kvantitativno svodi na nivo alkohola u krvi džentlmena koji dami namešta stolicu, mislim da je velika odgovornost istupiti sa naslovom „Ekološki bonton u stripu“ pred i kvantitativno i kvalitativno sve veću scenu stripa na našim prostorima. Svakako mi prvobitna namera nije da s cinizmom pristupam temi od takve važnosti, kakvu u normalnom društvu poseduje ekološka edukacija mladih. Avaj! Kakvo nam je društvo, takva je i adekvatnost mog uvoda… Korektan scenario Daniela Kuzmana, pretočen u strip zadovoljavajućom tehnikom Laure i Lorena Jakovljevića, ipak, uspeva da odoli navedenom iskušenju šireg prostorno-vremenskog konteksta u kome je nastao, obraćajući se, uz izuzetnu sposobnost držanja čitaočeve pažnje, upravo onoj publici u čiju edukaciju najviše energije i valja uložiti: mladima. Na stranu, dakle, i sva moja zaverenička skepsa prema dometima obrazovanja odraslih.
Struktura samog stripa „Ekološki bonton u stripu“ predstavlja mozaik u velikoj meri nezavisnih priča, koje redom adresiraju relevantne ekološke teme koje se tiču mladih – razvrstavanje otpada, problem lepljenja žvakaćih guma, racionalniju upotrebu električne energije, zagađivanje reka, pošumljavanje i brojne druge teme. Da ne bih rizikovao optužbu da spojlujem strip potencijalnim čitaocima, elegantno ću pokušati da se izvučem razlogom zašto sam pobrojao dobar deo tema. Stvar je, naime, u tome, da ovaj strip ima suptilnu moć da gađa pravo u podsvest onih kojima je namenjen jednim racionalnim i utemeljenim argumentom – ne bavi se apstraktnim pitanjima van domašaja onih za koje je pisan, nego upravo činjenicama na koje mladi u svakodnevnoj praksi mogu da utiču. Ako tražite apstraktne propovedi o kataklizmama u dovoljno nam dalekoj budućnosti, da povodom njih ništa ne preduzimamo, onda ovaj strip nije za vas. Ostavljam otvorenim pitanjem šta jeste. Ovaj strip je bez sumnje pisan za sve one koji veruju da pojedinac u svojoj sredini ima moć da pokrene promenu, ako radi doprinese u pogledu onoga što je u njegovoj moći. Izlizanih floskula o bivanju promene kakvu želimo da vidimo u svetu makar direktno nema, ali svakako ima afirmisanja plemenite ideje koja stoji iza toga. Da se podsetimo stare nemačke izreke: nema veće snage od ideje kad joj dođe vreme! Strip je izašao 2017, dakle, u vreme kada je ekologija već počela da kao društvena tema uzima maha po svojoj relevantnosti. Ekološka svest očigledno raste, i nema sumnje da je pokušaj da se ona valjano kanališe kod omladine hvale vredan. Dopuštam sebi da primetim, ne više naročito usamljen u toj oceni, da se praćenjem interpretativnog ključa gore navedene izreke lako može zaključiti živimo, između ostalog, i u vremenu ideje o ekološkoj svesti i odgovornosti svakog pojedinca. Da ta svest i odgovornost ne bi prerasla u patetično ’ništa nije do mene’ i ’šta ja da preduzmem a da može da promeni stvar’, korektno je baviti se konkretnim primerima na način na koji se to radi u „Ekološkom bontonu u stripu“.
Dužan sam da napomenem da ovaj strip, ipak, nije celina logički sasvim nezavisnih delova, u smislu obezličenog vodiča o tome kako da se ponašamo u našoj ekološkoj praksi. Naprotiv, ono što svakako doprinosi kvalitetu fabule jeste dosledno izvedena karakterizacija likova koji nose sam tok radnje, vodeći nas od ukazivanja na važnost jedne prakse do važnosti druge. Preterao bih, naravno, ako bih konstatovao kako se radi o živopisnim karakterima, ali to strip ove namene i ne traži. Ono što traži jesu glavni likovi sa kojima se mladi, kojima je strip namenjen, mogu identifikovati, a taj je deo posla po mom mišljenju urađen sasvim pristojno. Pošto tema ekologije već tri decenije dopire do nas iz tradicije umerene levice, za očekivati je i bilo da priču nose likovi nastali uz dosta brige o tome da sve na kraju bude izvedeno što je moguće više politički korektno. Tako nas kroz priču, kao neopterećujući omaž ravnopravnosti polova, vode brat i sestra, koje u korak prate, kao simpatični omaž borbi za veća prava životinja, njihova dva kućna ljubimca, psi Tina i Alegra. Ono što bi se svakako moglo zameriti kao nedorađeno u pogledu identiteta samih glavnih likova, jeste to da ni na jednom mestu ne saznajemo imena dečaka i devojčice koji nas kroz priču vode. No, takvoj se kritici može dati odgovor da se kroz taj detalj, između ostalog, ostavlja prostor mladim čitaocima da se lakše poistovete s tim likovima, neopterećeni nominalnim određenjima. Dublje ulaženje u argumente oko tog konkretnog pitanja pretvorilo bi se u sholastičko brojanje anđela na vrhu igle, što mi svakako nije namera da radim, pre svega jer se radi o jednom detalju preko koga se relativno lako može preći. Ono što je važno, a što proizilazi i iz bavljenja tim detaljom, jeste da valja imati na umu, pri kritičkom čitanju ovog teksta, da je on pisan s određenim, pre svega pedagoškim, svrhama i da su sva fabulativna stremljenja usmerena upravo ka tim svrhama, te da su zbog toga brojni elementi dela koje bismo mogli očekivati kao znatno slobodnije u uobičajnim stripovima, ovde morali da se sistematično ukalupe i usmere ka cilju edukacije mladih.
Ako se, na kraju, i ima neka zamerka prema „Ekološkom bontonu u stripu“, već sam napomenuo veći broj razloga zbog kojih bi se preko nje moglo preći, pre svega zahvaljujući izuzetnom pedagoškom potencijalu koji ovaj strip ima. Nije nezamislivo da bi se na ovu temu mogao napisati i razrađeniji strip, ali nema sumnje da bi, koliko god razrađen, on morao da u sebi sadrži nemali broj elemenata prisutnih u pravilnoj dozi i u ovom stripu. Ostaću, dakle, do kraja dosledan zamisli s kojom sam počeo da pišem ovaj osvrt – da se ni u pohvalama ni u zamerkama koje imam na strip ne pozivam na mladost njegovih autora, jer je to vrsta najnepristojnijeg argumenta ad hominem koju jedan ozbiljni kritičar sebi može da dopusti na putu k oceni dela koja pretenduje da bude što objektivnija. Iskusniji od mene primetili su kako pri stvaranju svako delo dođe na jedan nivo, posle koga svaka dalja dorada može da se svede na dekorativno doterivanje suštinski nevažnih detalja, jer je suština već pogođena i nema potrebe da se ona menja. U najkraćem, s punim pravom se može reći da je pedagoška suština „Ekološkog bontona u stripu“ korektno pogođena, i nema potrebe da se na samom kraju ovog osvrta apostrofira išta više od svega već navedenog. Lično se nisam susretao sa velikim brojem ovakvih stripova, ali mi se dosta intuitivno čini da je „Ekološki bonton u stripu“ reprezentativan predstavnik svoje vrste, i kao takav svakako i primer štiva koje valja preporučiti onima za koje je pisan.
Projekat “Afirmacija ženskog strip stvaralaštva” podržan je od strane Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije
