OSNOVNA MOTIVACIJA JE EFEKTNA PRIČA
Razgovarao: Marko Stojanović
Kakva je veza između arhitekture i stripa?
Arhitektura je bila moj drugi izbor, tamo sam otišla zato što me nisu primili na likovnu akademiju. Mislila sam da je dobar spoj umetnosti i tehničkih nauka, koje su mi ležale. Pomaže pri crtanju prespektive, ukoliko niste kao ja, pa vas to mrzi da radite. Kad otvorim strip I vidim da je neko proveo nedelju dana crtajući perspektivu, odmah bacim. Meni se više dopadaju crtači koji su to sveli na minimum, kao Hugo Pratt. Par crtica, i to je to, ostaje više vremena da se uradi scenario kako treba.
Verovatno ti u trenutku odbijanja na Likovnoj akademiji nije bilo ni malo lako. Kako danas gledaš na to, da li ti je još uvek žao što nisi pošla tim putem?
Da sam se u trecoj godini prebacila, a to je moglo da se uradi, onda ne bih imala diplomu arhitekture za odlazak u Kanadu. Ko zna, o tome sada ne vredi razmišljati.
Na ovim prostorima si prevashodno zapamćena po objavljivanju serijala „Visoka moda“ u Tronu. Kako je nastala „Visoka moda“, šta je za tebe predstavljao taj strip?
Predpostavljam da je to zato je Tron imao najveći tiraž od svih strip časopisa u kojima sam objavljivala. Moj najviše objavljivan strip je u stvari Uvertira, moj prvi strip u Tronu, koji je posle izašao u par drugih časopisa kod nas I u Belgiji. Visoka moda je moj drugi strip. I dan-danas ne mogu da verujem koliko je tim Trona imao poverenja u mene. I dalje sam neizmerno zahvalna Draganu Saviću i Vladi Vesoviću na podršci i pomoći. Mislim da nisam bila baš crtački zrela za takav poduhvat. Od kako sam počela da čitam stripove, kao malo dete, kad je tata počeo da donosi kući stripove Zlatne Serije koje je konfiskovao radnicima u noćnoj smeni, nerviralo me je kako su žene portretirane u stripovima: uglavnom kao dekoracija, seksi igračka napućenih usana i trćaste guze, što mlađa, to bolje, i nikad glavni lik koji ima nešto suvislo da kaže. I dalje se ženski likovi golite koliko se to maksimalno može, pa izgleda kao da sve mi idemo na posao samo sa lakim ogrtačem preko izazovnog donjeg veša, koji smo spremne da smaknemo prvom prilikom, i da se pojavimo u svom naturističkom izdanju. Visoka moda je strip-reakcija na te frustracije, i u njemu žena koja neprekidno menja garderobu kreće na jednu ubilačku, sociopatsku, impulsivnu misiju, skoro neprepoznatiljiva sa svakom presvlakom. Menjanje garderobe je dodatno bila reakcija na sve te stripovske likove koji nemaju ništa da obuku, samo jedno te isto odelo. Moda tj. garderoba, je jedan on načina ljudskog izražavanja, I ne treba je olako shvatiti. U stripu je naravno lakše da se crta junak ili junakinja u istom odelu, pomaže prepoznavanju lika, tako da sam sa zadovoljstvom subverzirala žanr.
Da li ti je to i danas bitna stavka? Uraditi nešto nekočekivano, subverzirati žanr?
Jeste, ali mi nije osnovna motivacija. Osnovna motivacija mi je efektna priča.
Kakva su tvoja sećanja na period objavljivanja u Tronu?
Činilo se da je rat daleko i da će možda od stripova biti nešto. Ja sam sebi dala godinu dana da živim od ušteđevine i samo crtam stripove i napravila sam veliki pomak u vizuelnom i narativnom kvalitetu, ali se na žalost od zarađenog novca nije moglo živeti, morala sam da se vratim arhitekturi i urbanizmu.
Uglavnom si pisala svoje stripove. Da li grešim ako kažem da je crtanje došlo kao posledica želje da se pričaju priče koje si već imala u glavi i htela da ih prikažeš?
Ja ne razdvajam te dve strane autorskog stripa, a priča za mene uvek nastaje od neke slike, mentalne fotografije koje imam u glavi. Naročito počinje od lika, kakva je to osoba, šta ta osoba ima da kaže i da li je to vredno da se silno vreme tome posveti. Znaš i sam kako je strip zahtevan, i koliko vremena treba da se provede na svakoj strani stripa. Scenario ne volim potpuno da razradim pre crtanja, volim da ga menjam do poslednjeg trenutka.
Jesi li ikada imala utisak da te u objavljivanju, izlaganju itd drugačije tretiraju zbog toga što si ženskog pola?
Nemam nikakvih primedbi, svi su me uvek tretirali veoma prijateljski i profesionalno. Beogradski krug je odmah otvorio sva vrata, pozivi za izložbe i festivale su stizali sa svih stana, osećala sam se kao da sam u momentu dobila gomilu braće. I kad sam dobijala kritike, nisu bile zlonamerne, a i sama sam svesna svojih nedostataka. Najviše sam se dvoumila da li da objavim stripove u zbirci „Ženski strip na Balkanu“ („Fibra“ – urednik izdanja Irena Jukić-Pranić), pošto nisam htela da se delim od muškaraca, ali je taj projekat ispao jako dobro, i srećna sam da sam se ipak odlučila da učestvujem. Danilo Milošev Wostok i ja smo i sarađivali, na političkom stripu „Vadičep protiv droge“, objavljenom u „Strip Bureku“. On je to fenomenalno odradio i unapredio moj scenario svojom vizuelnom obradom. Nas dvoje možda izgledamo kao da smo na suprotnim stranama stripa, ali smo se jako lepo složili i združili. U lepom sećanju mi je ostala i saradnja sa „Striperom“ i tadašnjim urednikom Radovanom Popovićem, koji je uz to genijalni strip umetnik. Književni časopis „Reč“ je objavio kao prvi strip moj rad „Istinita priča“, i posle toga otvorio vrata i za druge strip umetnike.
Postoji li „žensko pismo“ u stripu? Ima li nečeg po čemu se izdvajaju stripovi koje rade žene od onih koji rade muškarci, a da ti to vidiš?
Svaka osoba ima svoju individualnu sliku sveta i svoj izraz, bez obzira na pol. Meni nije bitno da li čitam muškarce ili žene, bitan je kvalitet. U prošlosti su ženske teme u umetnosti bile isključivo vezane za kućni život, to je mislim i dalje jedna od karakteristika ženskog stripa, ali ne i jedina. Ne jurim unaokolo ženske stripove da ih čitam, a kvalitet je i dalje teško naći na obe strane. Ženska frustracija je ponovo isplivala na površinu u zadnjih par godina, mi se sada opet glasno bunimo, nećemo da nas maltretiraju, kalupe u zavodnice, prodaju nam pantalone bez džepova, oblače u Dizni pidžame kao malu decu, vrednuju samo ako smo majke, i tako dalje. Isto tako nećemo da nas klasifikuju samo kao „ženski strip“. Žene i te kako mogu da daju doprinos takozvanim muškim temama. S druge strane, zato što nas je i dalje malo, treba nam podrška da se razvijamo i publikujemo. Prvenstveno me zanima autorski strip, kao što su stripovi Nika Drnasoa (Nick Drnaso). Njegovi stripovi su izraz savremenog sveta, u kojima se i žene odlično opisuju. Od žena mi se jako svidela saradnja Džilijan Tamaki (Jillian Tamaki) i Mariko Mamaki (Mariko Mamaki). A i ne čitam stripove previše, pa scenu i ne poznajem dobro.
Zašto ne čitaš stripove „previše“? Jer nemaš vremena, naviku, ili ne nalaziš dovoljno stripova za sebe?
Ne nalazim stripove koji su mi u ovom trenutku dovoljno interesantni. Ovde je teško doći do stripova iz Evrope, koji mi više leže. A drugo, mislim da su i kritičari krivi. Njima je sada sve dobro, pa se ne može lako utvrditi šta je stvarno dobro da se pročita. Isti je problem i sa literaturom. O tom problemu se dosta piše ovde, kako prava kritika više ne postoji. Dešava mi se često da uzmem sjajno ocenjenu knjigu iz biblioteke, pročitam 20 strana i vidim da je u pitanju đubre. Ovde se strani pisci slabo izdaju i čitaju, sve je usmereno na Severnu Ameriku. Biblioteke su pune šunda, tu ima samo jedna uska polica, dužine lakta, sa nazivom „literatura“.
Zašto si na jedan duži vremenski period prestala da se baviš stripom?
Godinama sam čekala na kanadsku vizu i dobila je pred sam početak bombardovanja. Napustila sam zemlju zadnjim vozom za Budimpeštu. Mislila sam da je možda bolje na Zapadu, i zgranula sam se kad sam čula da strip autori u Severnoj Americi veoma malo zarađuju, a uz to rade i gomilu drugih poslova da bi preživeli. Svi su na granici siromaštva, a tretirani su kao roblje – niko ih ne smatra umetnicima. Ja sam se odmah prebacila na web dizajn, videla sam da od stripova nema ništa. Nisam htela da ratno gladovanje nastavim u Kanadi, bila sam željna svega i svačega. Imala sam veoma uspešnu karijeru u edukacionim medijima, bila sam dizajner, producent, art direktor, sa svetskim nagradama, uključujući i UN, UNESCO,Klub umetničkih direktora Kanade (Art Directors Club of Canada)… Sad se polako vraćam stripovima, dosta me je progonilo to što niti pišem niti crtam nešto za sebe. Uvek su mi se vrtele ideje po glavi, i na kraju sam morala nešto da počnem ponovo da radim.
Koliko se tvoj pristup stripu i radu na njemu promenio za tih gotovo dvadesetak godina pauze u bavljenu stripom?
Moram da nađem način da ubrzam crtačku stranu posla, a ostalo se nije promenilo uopšte. Stripove radim za sebe, a ko hoće da objavi, može. Na sreću, ne moram da radim kao unajmljena radna snaga, pa sama biram šta mi je interesantno.
A šta je sa navedenom karijerom diznanera, producenta, umetničkog direktora…? Ako se devedesetih nije moglo živeti od stripa, iskreno sumnjam da se to može danas…
Da, sada je još mnogo gore, nema ni časopisa u kojima bi nešto moglo da se objavi. Ni ovde niko ništa ne plaća, a skoro svi hoće da im se pošalje originalni rad, koji nije drugde objavljen ili ponudjen. Za to nemam vremena, pa ću se verovatno preorjentisati na samopublikovanje ovde. Kris Ver (Chris Ware), na primer, isto sam publikuje, a „Fantagrafiks“ („Fantagraphics“) mu je samo distributer. Mada se on za to odlučio zbog kreativne kontrole, ali je sada to postala norma ovde.
Pričaš o razočarenju tretmanom strip umetnika u Kanadi, koji nije bio ono što si očekivala. U čemu te je Kanada još iznenadila spram onoga čemu si se u Srbiji nadala?
Ovaj deo Kanade je veoma britanski po kulturi, nikad ne znaš šta ti ljudi misle, tako da je za naše ljudi, pa i za ostatak Evropljana, teško da se uklope. Vankuver nema pravu strip scenu, svi su obaška – kontakti se ne dele, niko ti neće reći da ima neki konkurs, niti će te preporučiti svom izdavaču ili za izložbu. Da mu, zaboga, ti ne otmeš posao. Svako samo sebe gleda. Ima dobrih ljudi, ali treba puno vremena da se do njih nekako dođe, i sa njima uspostavi iskrena profesionalna veza. S obzirom kako je teško u našoj industriji, to je besmisleno. Mnogo više se postiže udruženim snagama.
Kakva je veza između stripa i fotografije?
Strip ima veze sa svim vizuelnim umetnostima, pa tako i sa fotografijom. Ko zna da komponuje kadrove stripa, znaće da napravi i dobru fotografiju. Ja se dosta bavim fotografijom, držim i kurseve za komunikatore na Univerzitetu.
Pomenula si, sem ovih kurseva za komunikatore, i karijeru u edukacionim medijima. Odakle ti u tome? Znam da Arhitektura, ta razliku od Likovne akademije, ne nudi nikakvu pripremu za pedagoški rad. Kako si se snašla u tome kad si ušla u obrazovanje, i zašto si u njemu ostala?
Ja sam uglavnom radila porodične kuće kao arhitekta u Srbiji. Kad sam stigla u Vankuver, prošetala sam gradom, i videla da se to radi od drveta, sa heftalicom, pa se sačeka da se potpuno natopi kišom, i onda se stavi omot i krov. Odlučila sam da se ne smaram sa arhitekturom i preškolovavanjem, nego da se oprobam kao dizajner. Web dizajn je bio u velikom usponu, relativno brzo sam počela da radim kao dizajner i digitalni ilustrator. Na fakultetu je postojala jedinica za medijski i edukacioni rad, gde sam provela dosta godina, i bila i direktor. Imali smo mnogo uspeha. Kanadski edukacioni fondovi su nas obasipali parama, morala sam da odbijam. Par puta je bilo smešno: hoćete 200,000 dolara za projekat, samo se prijatvite – neću, ne mogu. 300,000 dolara za projekat – neću, ne mogu. A 500,000 dolara? A onda se jedne godine, kad sam od te jedinice napravila fenomenalan svetski uspeh, neki administrator dosetio da nas prebaci u komunikacije i marketing. Jednog dana o vama naučne radove pišu u MIT Leonado publikaciji, a sutra ne znate da li ćete imati posao. Mediokriteti svuda vladaju, ne može čovek sa njima da se izbori. Mnogo ih ima, kao pacova. Sada radim kao analitičar i istraživač za komunikacije, pošto mi matematika nije strana. O socijalnim medijuma znam više nego što hoću. Čekam odlazak u prevremenu penziju, pa da onda radim kao umetnik. Moram još malo da se strpim… I Petričić je ovde odrobijao 20 godina.
Šta bi posavetovala mladog autora ili autorku koji danas ulazi u strip?
Strip počinje od scenarija, ako niste sposobni da pišete ili da sarađujete sa dobrim scenaristom i da prepoznate dobar scenario, bolje ne počinjite. Čitajte najbolju svetsku literaturu, i samo probrane stripove. Sada umetnici moraju sve da rade, tako da vam treba i plan za komunikaciju i marketing – to je jako korisno i treba da se nauči. Ovde je to prvo pitanje koje se postavlja: ko vam je target publika? Kako izgleda ta osoba koja čita vaše stripove, koje su im osobine, da li kupuju stipove, kako i gde? I stalno stvarajte sve veći krug strip autora oko sebe, oni će vam biti I podrška i izvor informacija – a možda i dobri savetnici. Budite im od pomoći, i oni će biti od pomoći vama. Scena je sve. Ako toga ima, ima i dobrih stripova, a to sledi i publika.
Projekat “Afirmacija ženskog strip stvaralaštva” podržan je od strane Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije
