„MORE JE BILO MIRNO”
Piše: Dejan Đorđević
-Igliče venče nad vodu cveta; nad vodu cveta, nad vodu vene; nad vodu vene, nad vodu spada- narodna pesma.
Polustihovi koji pevaju o cvetanju i venjenju, ponavljaju se u ovoj pesmi, nimalo slučajno; voda se javlja neprestano, kao neizbežno ogledalo; tečan glas odjekuje u svakoj drugoj reči; ritmički udari nižu se u neumitnim razmacima, ukratko, sve doprinosi da glavna misao pesme, utisak opšte prolaznosti, dobija najskladniji izraz.
Nije nimalo čudno kad roman počne smrću oca. Stvarno upoznavanje sa ocem počinje tek posle njegove smrti, koja se, ironijom sudbine, javlja kao jak razlog da se tajanstveni svet oca tek počne da otkriva i stvarno razume. Nije ovo jedini roman koji se time bavi; u pitanju je jedna od važnih tema u književnosti. I nije slučajno da jedan moderan grafički roman počinje dvema upečatjivim rečenicama „Otac je otišao s onu stranu. More je bilo mirno.” Sama priča romana prati paralelno dva gubitka: krah jedne ljubavne veze i sa druge strane ono što čini glavnu nit naracije – gubitak oca. Neko nekuda odlazi, ali ne znamo gde?! Odlazak u nepoznato koji nudi ova početna slika romana upotpunjena crtežom čoveka srednjih godina koji plovi čamcem i vesla na otvorenom i mirnom moru.
Izvesnu bojazan od smrti poseduje svaki pojedinac, a strepnje od smrti i opsednutost njom javlјaju se veoma rano. To dalјe vodi do toga da se istraže „poremećaji koje smrt izaziva u lјudskom životu.” Prema Morenu „psihološki gledano, svako od nas intenzivno oseća smrt svakog člana porodica, te da svaku od njih emotivno proživi kada o njoj čuje ili, u slučaju naše junakinje i prisustvuje. Osećanje straha, bojazni od smrti se gomila tokom života i pojačava svaki put kada osoba izgubi nekoga bližnjeg – onu nezamenlјivu osobu . To užasavanje obuhvata naizgled raznorodne realnosti: bol koji lјude obuzima na sahrani i posle sahrane. Ali, taj bol, taj strah i ta opsednutost imaju zajednički imenitelј – gublјenje individualnosti.”
Rastanci bole, uvek, ali polako, navikavajući se da puštamo sve ono što želi da ide od nas, navikavamo se i na to da će i život da jednog dana poželeti da nas napusti. Onda prolaznost nije muka, nego smisao koji postaje susret, i donosi tako divan i veličanstven mir.
Verno kopiranje bolnih stvari bez misli i neumetnički izaziva mučenje a ne uživanje. U ovom slučaju, dobro je, što su i jedna i druga autorka, ostale umetnice i tamo gde je bilo vrlo lako zalutati i postati rezoner.
Umetnost je i dalje područje gde se čovek najdelotvornije suprotstavlja ništavilu, gde i dalje slika i reč imaju čudesnu snagu da povežu nepovezivo, da imenuju neimenovano, da ukinu nepremostiv ponor između smrti i života.
Jedna od karakteristika ove knjige su i fenomenalni opisi, veoma slikoviti i poetični, smešteni u kratku formu-skoro pa crtice. To ovu knjigu uzdiže daleko iznad knjiga slične tematike, i iznosi je pred nas kao kao dokaz o ne manjoj važnosti oblika i forme u odnosu na tematiku kojom se knjiga bavi.
Što se samog žanra tiče, on je neodređen. Listajući stranice ovog grafičkog romana-strip romana, stiče se utisak da autorke dišu zajedničkim plućima. Stalno jedna drugu dopričavaju-dopunjuju. Tamo gde zakaže reč ili ne bude dovoljna kao izraz, dolazi slika-crtež, tamo gde crtež ne dosegne pravu misao, tu su reči.
U grafičkom romanu „More je bilo mirno” ne zna čitalac čemu da se više divi- da li bogatstvu stvaralačke fantazije ili bogatstvu stvaralačkog uma? Siguran sam, i jednom i drugom!
Projekat “Afirmacija ženskog strip stvaralaštva” podržan je od strane Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije
