DOZVOLJAVAM SEBI DA SE IGRAM I ISTRAŽUJEM
Razgovarao: Marko Stojanović
Uz to što je jedna je od svega nekoliko autorki zastupljenih u kapitalnoj monografiji “60 godina domaćeg stripa u Srbiji” Slobodana Ivkova, Bojana Dimitrovski je jedna od strip autorki koja uživa neosporan ugled ne samo u nacionalnim, već I u evropskim stripskim I ilustratorskim krugovima. Pročitajte intervju koji sledi i saznajte zašto…
Možeš li našim čitaocima da otkriješ šta te je zainteresovalo za strip, a šta za ilustraciju? Ili je to bila ista stvar?
U suštini je interesovanje za oba umetnička izraza došlo iz jake potrebe da na papir prenesem slike koje su mi se rojile u glavi prilikom čitanja. Teško je to objasniti, ali recimo da ta moja potreba dolazi iz poriva da otelotvorim sliku, nisam tu imala mnogo izbora.
Kad kažeš da nisi imala mnogo izbora, na šta misliš? Šta se dešava ako ne zadovoljiš poriv, ako ne otelotvoriš sliku koja ti je došla?
Kada kažem izbor, mislim na urođene naklonosti (tj. talente), koji motivišu na neku akciju, i zato ih zovem porivima, bilo da se radi o porivu za crtanje, pisanje, matematiku ili vrtlarstvo. Ne desi se ništa strašno, samo budem malo nervozna dok ne realizujem ideju najbolje što znam. Ako je ignorišem, ili predugo odlažem, osećam se kao da izdajem sebe.
Koliko ti je akademija pomogla u bavljenju poslom kojim se danas baviš?
Recimo da mi je vreme provedeno na akademiji pomoglo da utvrdim neke činjenice o crtačkoj i slikarskoj tehnici, i što je najvažnije, podsetilo me je na to koliko je važno posvetiti ga istraživanju svog talenta. Možda mi je vreme na akademiji najviše pomoglo u smislu da me je naučilo da se “odvojim” od svog posla, u cilju stvaralačkog eksperimentisanja. Isti posao koji radim danas sam radila i pre akademije, tako da nije previše uticaja bilo na moj posao, već na moj pogled na posao i sve što posao zahteva.
Šta to posao zahteva?
Posao zahteva rokove, disciplinu i prilagođavanje. Naprimer, ako naručilac želi poster u bojama svog logotipa (npr. to su plava i siva), neće prihvatiti predlog da dodamo narandžastu u gornji levi ugao, iako bi kontrast bio fantastičan, i ja bih osetila da sam doprinela nečim ličnim. Rad sa narudžbinama uglavnom donosi neka ograničenja, a vreme za učenje i razvoj je vreme za slobodan kreativni izraz. Nisam bila sasvim svesna toga tokom studija, niti sam znala najbolje da iskoristim to vreme, ali sada se trudim da rekreiram sličan odnos prema svom radu kad god mogu… Znači, dozvoljavam sebi da se igram i da istražujem.
Kakvu važnost za tebe imao Tolkinov Hobit?
Hobit je bio moj prvi ozbiljan izlet u strip, a pošto jako volim ceo Tolkinov opus, bio je neverovatan izvor inspiracije. To je onaj osećaj kada se datom trenutku radi baš ono što se želi, na potpuno lični način. I sada mi je izuzetno dragocen, jer je rađen skroz iz ljubavi.
Koliko misliš da je važno raditi iz ljubavi? Može li se raditi iz ljubavi kad radiš kao surovi profesionalac, pod narudžbinama i rokovima?
Naravno da može, samo što je u profesionalnoj varijanti prisutna jedna druga vrsta ljubavi, ne preterano burna i duboka. To je kao poređenje ljubavi prema partneru/partnerki i recimo, prijateljima ili komšijama sa kojima se pije kafa. Ne voliš ih na isti način niti istom merom, a opet, sve ih voliš.
Šta te je navelo da odeš u Kanadu, a šta da se vratiš u Srbiju?
Razlozi za odlazak su bili i lični i očigledni. Zemlja u kojoj sam se rodila nije više bila “ta zemlja” u godini kada sam otišla, tj. 1995. i nisam videla svetlu budućnost za sebe u svojoj domovini. Povratak je usledio kada je izgledalo da će konačno moći da se ide napred, uz dobrobit za sve. Povratak je bio jako dragocen i prava odluka, jer sam premlada otišla vrlo daleko i trebalo mi je da ponovo osetim svoje korene i svoju zemlju. Te spoznaje me otad nisu napuštale.
Kako je došlo do selidbe u Sloveniju, a kako u ilustraciju knjiga za decu?
U Sloveniji su se za mene otvorile sasvim posebne mogucnosti, u smislu vrlo aktivne saradnje sa Mladinskom knjigom, njihovom najvećom izdavačkom kućom. Još u Kanadi sam sanjala da bih ilustrovala bajke i dečije priče, i taj san sam dugo nosila sa sobom. Nekoliko godina pre selidbe u Sloveniju sam imala sreću da učestvujem na seminaru ilustracije u malom italijanskom mestu Sarmede, pod mentorstvom češkog ilustratora Jindre Čapeka. Tada mi je postalo jasno da je to sledeći deo mog puta. Radila sam na toj reorijentaciji samoinicijativno, i igrom slučaja se otvorila prilika da se baš takvim poslom bavim u Sloveniji. Recimo da sam dala sve od sebe da realizujem svoje ilustratorskim zamisli, ne znajući gde će me sve to voditi…ispostavilo se da me vodi u Sloveniju. Tamo je sledilo 7 vrlo dobrih i bogatih godina, ali sada sam već u novoj migraciji: otišla sam još severnije, i spremam se za nove stvaralačke poduhvate.
Možeš li nam reći nešto više o toj još severnijoj lokaciji i tim novim stvaralačkim poduhvatima?
Preselila sam se u Švedsku, a što se tiče stvaralačkih poduhvata, ko želi neka pogleda moj Instagram ili internet stranicu, najbolje da slike govore.
Radila si ilustracije za modne časopise, realistične ilustracije I stripove, sada se pretežno baviš, ilustracijama knjigama za decu. Za tehniku i likovnost je jasno, ali koliko je način razmišljanja drugačiji kad pristupaš svakoj od ovih tema? Da li je ta evolucija prirodna, ili je možda do nje došlo silom prilika?
Pa rekla bih da je evolucija bila prirodna i vrlo željena, jer se tu radi o promeni pogleda na stvari. Možda bih mogla to ovako da okarakterišem: evolucija je počela kad sam naučila da čitam između redova. Ili, šta je to što mogu da ispričam slikom što nije rečeno tekstom, a dopunjuje ga? Modnoj/komercijalnoj ilustraciji to nije potrebno, niti u većini stripova (gde je uglavnom ključno ispratiti scenario).
Bila si uvrštena u knjigu “Ženski strip na Balkanu” koji je 2010. priredila Irena Jukić Pranjić. O fenomenu ženskog stripa čuju se u poslednje vreme različita mišljenja. Postoji li, po tvom mišljenju, ženski strip, i šta on podrazumeva?
Ja bih rekla da konačno postoji vidljiv ženski “glas” u stripu, i između ostalog, podrazumeva sve one lične izraze za koje dugo nije bilo mesta na širem tržištu. Pošto se ne bavim teorijom stripa, ne mogu da kažem više od toga, ali definitivno je jako dobro da su različiti glasovi prisutni na stripovskoj umetničkoj sceni.
Koliko sam upoznat, udaljila si se tokom poslednjih 7 godina od rada na stripu. Koji je razlog? Da li ti bavljenje stripom nedostaje?
Glavni razlog je to što kroz strip nisam našla način da istražim sve što me je zanimalo u likovnom i pripovedačkom smislu, barem do sada. Ne, ne fali mi previše, ali dok sam se bavila stripom, zaista sam uživala u tome.
Koji bi savet dala nekome ko upravo sada ulazi u svet ilustracije i stripa?
Čini mi se da je suštinski za svakog u ovom poslu da zadrži svoj lični pečat, svoj izraz. Jako je zavodljivo slediti trendove, ali treba postaviti neku granicu, makar to usporilo proboj na tržište. Znači, naći balans između ličnog zadovoljstva i onoga što diktira industrija. To je neophodno za dušu. Druga stvar, istrajnost i izdržljivost su odlični asistenti. Meni se čini da je inspiracija kritična samo pri oblikovanju ideje/storiborda/kadra/ilustracije… Posle toga, većina procesa se izvodi “na mišiće”, pogotovu pri većim projektima kao što su slikovnice, grafičke novele i ilustrovane knjige. U toj fazi rada dolaze najteži testovi, i ko ih uspešno prebrodi, ima šanse da manifestuje projekat, što je samo po sebi neka vrsta blagoslova. Znači, glavu gore i opraštati sebi greške, pogotovu one na papiru… Svi stalno nešto novo učimo, i uvek imamo šta da naučimo. U tome je jedna od čarolija kreativnog rada.
Projekat “Afirmacija ženskog strip stvaralaštva” podržan je od strane Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije
