STRIP JE MELEM ZA DUŠU
Razgovarao: Marko Stojanović
Kad vam sagovornica kaže da je intervju koji ste upravo završili najzanimljiviji koji je ikada uradila, kao meni splitska strip-autorka Mihaela Erceg, to ne mora da znači da će intervju biti zanimljiv i čitaocu – ali su, prema mojim dosadašnjim iskustvima, izgledi dobri da tako i bude. Ne verujete mi na reč, proverite sami…
Zašto baš strip?
Okušala sam se u svačemu. Slikanju, pisanju, animiranju… Ali na kraju, strip mi je nekako najveći melem za dušu. On je sinteza mojih dvaju najvećih ljubavi – pisanja i crtanja. Jedno nadopunjuje drugo.
Na koju način konkretno taj melem deluje na tvoju dušu?
Strip mi dopušta da se izrazim. Da na papir stavim svoje misli i osjećaje. Ne valja ih držati zatvorenima u sebi.
Kakvu je ulogu tvoj profesor Darko Kreč imao u tvom stripovskom, a kakvu u umetničkom razvoju?
Veliku. Imam mu mnogo za zahvaliti. Bio je sjajan mentor, ne samo na mojim stripovima već i na moja dva animirana diplomska filma. Na fakultetu sam animirala svoj prvi film u animacijskoj prostoriji, sa onim starim light table-ovima za crtanje… Donijela bih laptop i tamo radila, da nisam stalno u sobi. Onda bi došao Kreč, koji je tamo držao predavanja, pa bi sjeo kraj mene. Uglavnom smo pričali o stripovima, a ja sam se žalila na animaciju.
Kako konkretno priča o stripu pomaže u razvoju?
Što se više diskutira, to se više zna. Kroz razgovor se dolazi do novih saznanja, procesa, načina rada… Bitno je imati ljude s kojima možete razgovarati, koji će vam preporučiti stripove i skrenuti vam pozornost na bitne stvari.
Šta te je to u animaciji nagonilo da se žališ?
Volim ja i animaciju, ali ona je puno dugotrajniji proces od izrade stripa. Nakon šest mjeseci animacije možete imati tri minute crtića, a nakon šest mjeseci crtanja stripa možete imati kompletnu grafičku novelu.
Da li je Kreč bio jedini professor koji ti je pružao podšku u bavljenju stripom, ili je bilo I drugih?
On najviše; pogotovo na studiju animacije. Drugi profesor, veliki stripaš, je bio Milan Trenc koji je isto podržavao moje bavljenje stripom. Ostali profesori nisu bili veliki ljubitelji stripa, što mi je čudno, s obzirom da se radi o tako dvije bliske grane. Velika „faca” na akademiji je i Ines Krasić koja je organizirala izbornu nastavu stripa, iako se ja i dalje nadam da će strip jednog dana biti obvezni predmet na akademiji, pogotovo za animatore. Predaje ga Irena Jukić Pranjić. U prošlosti je tu bio i Dubravko Mataković, ali je to ,nažalost, bilo prije mog vremena.
Zašto misliš da bi animatori trebali da imaju strip kao obavezan predmet?
Strip i animacija su dvije usko povezane grane. Strip pogotovo pomaže pri režiji. Ljudi dođu i ne znaju režirati ili kadrirati filmove, a uz strip se to puno brže nauči jer moraš znati crtati razne planove i perspektive. Ja sam bila najbrža kad govorimo o izradi storyboard-a jer dolazim sa stripovskog polja. Već sam bila vična stavljanju stvari u planove. Kolege koji nisu imali doticaj sa stripom su se slabije snalazili.
Koliko smatraš da te je umetničko školovanje pripremilo za ono čime se danas baviš – odnosno, u čemu bi, šta misliš, tvoj stripovski rad bio drugačiji da nisi pohađala akademiju?
Pa imalo je velik utjecaj na mene. Manje oko toga kako crtam a puno više oko toga što crtam. Akademija mi je dala jednu širu perspektivu na svijet umjetnosti i to što je umjetnost. Radi nje, i doticaja sa raznim ljudima, sam se više usmjerila ka umjetničkom undergroundu. Bez nje bih ostala loša kopija Disneya.
Da li misliš da je tvoj humor specifično dalmatinski, ili misliš da humor ne podleže geografskim odrednicama – da je on prosto humor, ma odakle bio?
Pa mislim da geografija definitivno utiče na humor. Svako misto ima svoju specifičnu stranu humora. Naravno, smijeh i šala su nam zajednički svima, ali u mom iskustvu dalmatinski humor je upravo – dalmatinski. Naravno, svatko se može povezati s njim. Ali on je ispunjen jednom „neš’ ti toga”, „štaš’ ti meni reć”, „ajd odmori” britkom ironijom, sebi svojstvenom. Kroz njega se provlači jedan dišpet. Dalmatinski duh uvik kontrira svitu.
Kao pripadnik naroda koji je i sam dosta kontrirao svetu, imam utisak da tamo gde je kontra svetu, to zna ići i na svoju štetu. Da li bi se složila s tim?
Definitivno. To šta sam ja „kontra svita” je naišlo na određeno negodovanje u Zagrebu. Mnogima je to bilo simpatično; došla Splićanka pa se oće svađat, a nekima nije. Zagreb je lijep grad, ali jako drukčiji po mentalitetu. Ta naša otvorenost često zna izazvati probleme. Jednostavno – ne volim šutjeti. Kada stvari nisu dobre, volim to otvoreno reći.
Jesi li u školovanju imala problema zbog stoga što si direktna i iskrena?
Vrlo mnogo. Nisam tip koji može jednostavno „prešutjeti” stvari. Imala sam sukoba i s profesorima. Bila je jedna profesorica kojoj se pogotovo nije sviđalo što sam Splićanka. Često je na satovima znala spominjati Dalmatince koji skaču u vodu jer se boje vatre, pogotovo godine kada je čitav Jadran gorio od sjevera do juga a moji prijatelji spašavali kuće i gasili ih kantama vode. Prizori su te godine bili vrlo potresni, a požar je stigao i nadomak Splita, što me potreslo. Jedan drugi profesor mi je rekao „vi Splićani se samo znate svađati” kad sam nešto kritizirala. Jednostavno, to je bio takav mentalitet: kad si direktan, ti se „svađaš”. U Splitu je to normalan način razgovora.
Šta te je nagnalo da se baciš u samizdat, i koja su tvoja iskustva s njime?
Već smo samoizdali kalendar i to je poprilično teško – ali nekako imaš kontrolu nad svojim produktom. Teško je i naći izdavača. Ljudi vole igrati na sigurno i nisu spremni poduprijeti neke nove ideje na tržištu. Ne izdaje se više radi strasti ili ljubavi, većini je to samo posao. Kao klađenje na dobro uhodanog konja. Ove godine, za razliku od kalendara, udružili smo se s striparnicom „Columbo” u Splitu radi distribucije. Columbo je vrlo drag čovjek, pravi ljubitelj i entuzijast stripa. Možete posjetiti njegov website stripovicolumbo.com gdje možete nabaviti moju knjigu, a i druge fenomenalne stripove.
Svi izdavači koje bar ja znam kukaju kako u izdavanju stripova ovde nema para, da su svi na gubitku – a ovamo „većini je samo posao”. Ima li, dakle, para u domaćem stripu?
Bit ću iskrena – slabo. Budu te prijave za Ministarstvo kulture jednom godišnje i to je to. Samo od stripa se ne može živjeti. Svi se bave još nečim uz to. Sonja Gašparov još predaje na akademiji, Ivan Svaguša drži radionice, ja frilensujem i prijavljujem se za razne druge projekte. Najsretnija bih bila kad bi se u budućnosti zbilja moglo živjet samo od stripa.
Da li ti je taj poslovni deo samoizdavanja teško pao? Upoređujem beleške, zato pitam.
Pa definitivno je bilo teško. Hrpe mejlova, financije, zapisivanja imena, slanja na poštu… Velik je to posao. Zato mi je pogotovo drago što je ove godine to preuzeo Columbo.
Predstavi nam, molim te, „Strip Prefiks”.
„Strip Prefiks” je strip-časopis iz strasti kojeg smo pokrenuli ja, Marko Dješka, Saša Paprić i Korina Hunjak. Po uzoru na „Heavy Metal” želimo objavljivati sjajne stripove autora ne samo iz Hrvatske, već čitave regije. Dosad smo uspjeli izdati dva broja – odnosno, drugi upravo odlazi u tisak – jedan bolji od drugoga. Okupili smo fantastične umjetnike, svaki strip je potpun gušt za čitati i gledati. Nije nam ostalo još puno brojeva prvog izdanja pa požurite na našu stranicu „Strip Prefiks” na facebooku i naručite ga!
Kad kažeš sjajne stripove, već vidim jedan problem – šta je sjajan strip teško je naterati i dva čoveka da se slože – kako to uspevate vas četvoro? I šta se dešava kad neko od vas ne deli mišljenje ostalih da je neki strip sjajan?
A ljudi smo – dogovorimo se. Bilo je nekih stripova gdje smo morali glasati da li da ih uvrstimo ili ne. Netko je za, netko je protiv. Ovisi koliko su podijeljena mišljenja. Neke nesporazume propustimo, ali na nekima se inzistiralo. No bitno je da se možemo dogovoriti i da se, zapravo, ne svađamo. Kad su ljudi dobri, sve je lako. Zato sada i tiskamo drugi broj sa odličnim izborom, a već pripremamo i treći.
Kako izgleda uređivanje u 4 para ruku iz 3 ili 4 grada?
Marko je u Zagrebu, Saša u Osijeku, Korina u Rijeci, a ja u Splitu. Po čitavoj smo Hrvatskoj. Definitivno bi bilo lakše da smo svi na okupu, pa da se možemo i družiti i popiti koju skupa… ali eto, nismo. Ovako se vidimo na festivalima pa padamo u nesvist od sriće kad se vidimo. Komunikacija se uglavnom odvija preko fejsa uz video sastanke. Ide to dosta dobro; naši rezultati govore za sebe. Ovim načinom stojimo iza dva sjajna broja.
Može li crtač, scenarista… staralac bilo koje vrste, pa i uredni, sam reći za ono što je uradio „sjajno”?
Može. Imamo dovoljno znanja, pročitali smo dovoljno stripova i magazina da možemo reći: ovo što radimo je kvalitetno i može stati uz rame svjetskim izdanjima. A za individualnu osobu, ja mislim da može reći i za sebe da je nešto sjajno, po nekim svojim unutarnjim mjerilima. Možda je ta osoba zadovoljna crtežom, ili pričom, ili nečim drugim. Samo je bitno da osoba, kao što si može reći da je nešto sjajno, može reći i da je nešto loše. Mi imamo dovoljno vremena i šansi da pohvatamo greške i ispravimo ih prije objave. Ne prolazi svaki strip ni selekciju a autore zovemo individualno, umjesto sa natječajem.
Koji bi savet dala mladoj osobi koja kreće u bavljenje stripom? Usuđuješ li ikoga ičemu savetovati uopšte?
Ma ne usuđujem se. Možda je najveći savjet: budi svoj. Ovo zvuči kliše, ali kroz sve ove godine bavljenja stripom sam se uvjerila da to zaista tako jest. Ako te zanima fantasy, crtaj fantasy. Ako te zanimaju krimići, crtaj krimiće. Za sve što postoji, postoji i publika, koliko god ona malena bila. Pratim jako mnogo underground crtača koji rade vrlo čudne stvari i mislim se: ovo nikada ne bi prošlo! Ali ljudi ih prate, kupuju albume, podržavaju. Za svakoga postoji neko mjesto pod suncem.
Projekat “Afirmacija ženskog strip stvaralaštva” podržan je od strane Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije
