O identitetu
Piše: Ivan Veljković
Godina 2021. je prva po redu nakon udarne prethodnice, kada je Milostiva Gospođica Corona-Chan rešila da pohara svetom i potpomogne u ubijanju kog miliona ljudi. Naravno, Visprenica iz Vuhana pokazala se kao veliki regulator, u tom smislu da nije birala koga će pokositi. Padalo je i staro i mlado, i bogato i siromašno, i razmaženo i ugnjeteno, i muško i žensko, i dobro i loše. Ukratko, godina koja je usledila je služila kao prva faza oporavka, a kako dolazi zima, stvari teško da deluju bolje. Potrebno je što je moguće više pozitivne energije i noviteta da se prethodni strahovi stave iza nas, da se gura napred i da se nastavi sa životom.
Ta energija je uspela da dođe i do stripa, i to na najpozitivniji mogući način. Sredinom oktobra, dobri ljudi iza „Strip Bloga” su nas počastili jednim pravim iznenađenjem. Nakon dva broja „Stripa s margine” i premijerno albumskog izdanja prve knjige „Ibrahima Kojla”, u štampu dolazi strip ,možda, najmlađe kompletne autorke u Srbiji, petnaestogodišnje Nađe Tiodorović. Naravno, nju je „Strip Blog” već upoznao sa stripadžijama i stripadžikama putem istaknute ilustracije, te je ovaj projekat samo jedna lepo dočekana nadgradnja vredna pažnje. Toliko vredna pažnje da je Živojin Tamburić, eminentno ime domaće strip-scene, postao jedan od njenih iskrenih fanova.
Dakle, o čemu se radi? Albumčić nosi naslov „Zveri u nama” i po stilu, ikonografiji i atmosferi neodoljivo podseća na mange. Samim tim, ovo bi bila druga po redu „zapadna manga” na domaćim prostorima (Đurićev i Šibujin strip „Predodređeni” je ipak prednjačio), a treća uslovno rečeno srpska manga na Balkanu („Last Hope” Srđana Vranješa i dalje bije sve u šesnaest; čekamo treći tom, Srđane!). A Vranješ bi prvi razumeo mladu Tiodorovićevu po pitanju unetog truda – naposletku, nije malo napisati i nacrtati ravno 178 tabli stripa, pogotovo ako ste tinejdžerka od 15 ljeta! Kako god se uzme, to je poduhvat i to svakako zahteva propisnu overu i medijsku ispraćenost. No, natrag na sam strip. „Zveri u nama” se, rečima same autorke, bavi zbunjenošću u adolescentnim godinama (čitaj: likovi su svi vršnjaci same Tiodorovićeve). Glavni protagonista je poluvampirka Džesika, a priča prati njene eskapade u školi i sa društvom nakon što, na svoj petnaesti rođendan, otvara poklon njene majke i stavlja misterioznu amajliju oko vrata. Šta je u toj amajliji i kako to utiče na malecku Džesi, to ostavljam na vama da saznate. Naposletku, želim da nabavite ovaj strip, a boljeg načina nema od potpuno bezobraznog skrivanja glavnog dela priče. Ništa manje od vašeg etabliranog kancera od strip-teoretičara.
„Zveri u nama” se na prilično očigledan način bavi krizom identiteta i nesigurnošću mladih u osetljivim godinama (gle čuda, ko o čemu – zumeri o identitetu). Samim tim, kroz strip će prodefilovati likovi svih boja i rasa (bukvalno – govorimo o latino vukodlacima, gorgonama sa hidžabom, transseksualnim vampirima, itd.), i premda ima akcije i nasilja – pogotovo u drugoj polovini stripa – fokus je i dalje na tinejdžerskoj drami. Džesika je neko ko mora da se nosi s tim da joj je majka bolesna, da kao poluvampir ne može sve da radi poput ostale dece (ex. da izađe na sunce bez amajlije; vidi se da su ona i Marvelov Blejd dve različite sorte poluvampira), a tu je i pitanje mlade ljubavi i koliko konfuzna ona može da bude. Hormoni vazda rade, i niti ona, niti drugi likovi u priči (Kai i Lukas, na primer) ne uspevaju da pobegnu svojim nagonima. Ako na to sve dodamo predrasude između različitih grupacija ljudi, kao i neizbežno makljanje zbog spoljnog elementa, možemo da pretpostavimo da Džesika neće izaći iz sopstvene priče nepromenjena.
Dotaknimo se malo tih predrasuda. Danas, pogotovo u zadnjih dvadesetak godina, je nenormalno lako govoriti o ovoj složenoj temi jednostrano i naivno, gde je samo jedna strana u taboru žrtve a samo jedna u taboru nasilnika (ta naivnost se našla i u ovom stripu na primeru mlade cure Parise sa hidžabom i jednog momka koji pokušava da joj ga povuče – ovo je za očekivati, ipak je Tiodorovićeva i dalje mlada, te poneta neiskustvom i pomalo apsolutnim idealima), ali „Zveri u nama” uspeva da barem u nekoj meri uveze i malo nijansi u priču. Poput „Zvjerinjaka” hrvatske autorke Korine Hunjak – maltene nije slučajnost što oba stripa imaju slična imena – vidimo da čak i naizgled ugnjetene rase (ovde vampiri i vukodlaci naspram normalnih ljudi) imaju sopstvene predrasude o drugima i da su sposobne za nečasna dela kada pogrešan trenutak dođe. Ukratko rečeno, ništa nije crno-belo, i iskreno mislim da će do tog zaključka na otvoreniji način i sama Tiodorovićeva doći u svojim kasnijim delima. Naravno, dotle će sazreti i do te tačke da joj dijalozi zvuče malo više u duhu srpskog jezika. Kao i svi mladi spisatelji, Tiodorovićeva koristi tzv. negativni transfer i izraze koji zvuče prirodno na engleskom maltene bukvalno prenosi u srpski, te zazvuče čudno i nekako rogobatno (primera radi, koristi reč „kafeterija“ – eng. „cafeteria” – da označi prostoriju u školi gde se jede ručak; „kafeterija” na srpskom označava restoran sa samoposluživanjem, dok je naša reč za ručavnu prostoriju u sklopu škole „trpezarija”). Ovo ne čudi, i pretpostaviću da kreatorka konzumira dosta medija sa Zapada, što je ne odvaja previše od njene generacije.
Dakle, pripovedački, mlada autorka stripa „Zveri u nama” ima jako dobru podlogu sa par štucanja koje valja pomalo brusiti. Po pitanju crteža je situacija malo drugačija. Ako bih Tiodorovićevu kao scenaristkinju i Tiodorovićevu kao ilustratorku rangirao procentualno po pitanju kvaliteta, rekao bih da je kao pisac negde 60% prema 40% u plusu. Kao crtač, taj procenat je viši, negde 70% prema 30%. U većem procentu definitivno nabrajam ekspresivnost njenih likova, kreativno korišćenje kadriranja, kao i činjenicu da nije prosto kopirala tuđi manga stil, već je uspela da donekle pronađe svoj. Što se ovih negativnih 30% tiče, to već odlazi na neke očite falinke. Primera radi, neretko bi se videle linije od postavke crteža čak i na gotovoj tabli. Uz to, akcione table počesto umeju da izgledaju zbrzano i pomešano, te je jako teško razaznati šta se na njima dešava. Pomalo zbunjuje i donekle arbitrarni odabir boja na tablama. Praksa sa mangama jeste da izvesna poglavlja imaju par uvodnih tabli u boji a da se sam strip nastavlja crno-belo. Kod Tiodorovićeve se neretko viđa da usred crno-bele table vidimo jarko obojen kadar, nekad da naglasi akciju, a nekad neobjašnjivo sam od sebe u mirnim situacijama. Pretpostavljam da je ovo stilska odluka same mlade autorke, no svakako bih i ovo sveo na minimum.
Kad se svede, „Zveri u nama” imaju puno toga da ponude, i nakon čitanja istih moram da se složim sa Tamburićem. Premda mene konkretno ne interesuju priče o silnim identitetima (naposletku, mediji su nam puni toga svakodnevno), i premda sam odavno prerastao tinejdž drame (a i tinejdž godine), svakako bih toplo preporučio svima da nabave strip-prvenac Nađe Tiodorović. Ne samo da je on odličan pokazatelj da Srbija i dalje ima mladih autora ornih da se kose sa nemogućim zadatkom i da ga pritom uspešno obave, već je i jako zrelo (uslovno rečeno) ispričano svedočanstvo jedne mlade osobe o svim potencijalnim boljkama koje nju i njene vršnjake redovno tište.
Projekat “Afirmacija ženskog strip stvaralaštva” podržan je od strane Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije
