Piše: Petra Nešić
Slušam Manjifika iz prvih redova i mislim na velike, žute kutije Rama margarina i pozamašne količine koje sam mazala na hleb kao dete. Motivacija mi je bila da mi tata što pre kupi novi, jer su uz Rama margarin u to doba delili diskove različitih nacionalnih muzika. Omiljena mi je bila kubanska. I tad mi postaje jasno šta je to nešto što čini da slušam varijaciju na temu hita Ramo, Ramo na Nišvilu i ne pomislim da mu tu nije mesto. Ritmovi tanga, šansone, bugi-vugija, isprepletani s njegovim umerenim, duhovitim komentarima između pesama, i stajling kojim me podseća na nekog mačka iz animiranog filma, obeležili su ovogodišnji Nišvil i potpuno razvedrili petak veče.
Čekala sam ovaj trenutak u subotu uveče, kada je Nataša Atlas nastupila sa Džambo Aguševi orkestrom, ali mi se nije dogodio. Ruku na srce, nisam čekala predugo.
“Će da idemo?”
“Stani, eno Dušan nije još otišao, možda vredi da se čuje.”
“Dobro, će da izdržimo još malo.”
Gledamo u Dušana, druga iz odeljenja. Ne bih mogla da kažem da su nam muzički senzibiliteti slični, ali njegov ukus poštujem. Ako je on tu, mora da će nešto da se kvalitetno da se desi u muzičkom smislu.
Ustaje Dušan sa stolice posle nekoliko pesama. Odustajemo.
Program na Museaum Youth stage-u već je gotov, nema svrhe vraćati se na ulaz. A rado bismo, slušajući impresije s nastupa Rojaze project benda (nastalog u okviru Roma Jazzing Europe projekta, koji je i otvorio festival na glavnoj bini). Museum Youth stage-u rado smo se vraćale još otkad nas Marko Luis sve onako srdačno na onoj spontanoj svirci kod konja 10. avgusta pozvao na nastup B#Art Mreže – Balkan Art Connection, gde smo imali prilike da čujemo dobro poznate melodije u interpretacije mladih muzičara. Ovaj nastup je takođe proistekao iz radioničarskog rada, na čelu sa Markom.
Na istoj bini čule smo i Leonard Cohen tribute u četvrtak, nakon čega nam je ostalo samo da se zapitamo zašto ne nastupaju češće u gradu. A oduševljeno se pričalo i o nastupu novosadskog Shaman Blues Band-a.
Ništa, idemo na nama drugi omiljeni besplatan stage ove godine – Midnight. Ali tamo je još Hip Hop, a Smoke Mardeljano je dohvatio mikrofon i ne pušta. Blago njegovim fanovima.
„Jao, zamisli neko kupio jednodnevnu ulaznicu za subotu.“
„Pa valjda se raspitao pre nego što je kupio.“
Otvaram sajt Nišvila. Ne nalazim informacije o izvođačima, samo satnicu. Možda se neko i prešao…
Ne mogu da poreknem da je jedan pravi retreat za moj sluh veče ranije omogućio Jungsu Choi Tiny Orchestra. Pravo osveženje posle bušenja, brušenja, kovanja, čangrtanja mog komšiluka prethodnih dana. Ipak, daleko mi lakše pada đuskanje na kiši od stanja mirovanja, tiskanja pod tendama i kapljica što se cede na nas.
Jedva sam dočekala da Funkie Junky puti neki disco, posle Mardeljana. Đuskam pod kabanicom „evo samo još deset minuta“ jer znam da ću propustiti poslednje veče, najavila sam i Mariji i uredniku a Anji obećala da ću da dođem na svadbu.
Pod zaklonima se razmenjuju utisci i zagralji.
~
Nedelja uveče. Menjam štikle za starke, iskačem iz taksija, jurim do ulaza i skapiram da je od moje press akreditacije ostala samo tračka. Već spremam story s Instagrama s Majom, s prepodnevnog intervjua, kao dokaz da izveštavam s festivala. Nailazi Bane, i pita šta je problem da uđem ako imam narukvicu. Puštaju me. Imam spreman story za još dva obezbeđenja koja treba da prođem za svaki slučaj.
Probijam se u prve redove do Marije. Džulijan je tek počeo.
“A nećeš da dođeš, nećeš…”, maše mi Maja od iza.
Gledam Džulijanove dredove kako se njišu na sceni kao neki veseli oktopod, kad nam se dvojica likova u trenerci, ravnodušno s pivom nacrtaše ispred. Miroljubivo se odmaknem, ne kažem da uvek treba tako…
A evo, i Džulijan sa scene podseća:
“DON’T GIVE UP THE FIGHT.”
Nadam se da su se i organizatori pronašli u numeri, i da su sve objave povodom preseljenja Nišvila samo apel za neodustajanjem.
„Je l’ znaš da je ovaj Al McKay što je nastupao prve večeri radio muziku za The Intouchables?”
“Stvarno? Nisam znala. A baš volim taj film.”
„A je l’ si bila poslednje dve večeri?“
„Jesam… Jaoj, još nisam poslala izveštaj sa festivala. Kad da stignem, počeo nam već Festival diplomskog filma u SKC-u… A ti je l’ si bio?“
„Nisam. Ukočila me leđa posle Manjifika, kolko smo đipali.“ (Moj sagovornik bolje da ostane anoniman.)
„O, mladosti, o, mladosti…“
Pomislim na divan nastup Beti Đorđević u čijim je rukama u punom sjaju zasijala nagrada za životno delo ove godine. A ovom gradu je Nišvil potreban i da devojčice s rančićima u njemu matore u otmene gospođe.
