Priče iz majstorske radionice: Bojan Kovačević
Razgovarao: Marko Stojanović
PRIČA JE NAJVAŽNIJA, SVE OSTALO JE PAKOVANJE
Bojan Kovačević rođen 1957. godine u Inđiji. Stripskom umetnošću se bavi od 1979. godine, kada je osvojio nagradu na konkursu za strip koji su organizovale „Dečje novine“ iz Gornjeg Milanovca. Objavljivao je u „Heavy Metal Magazine“-u, i kolorisao stripove Džoa Kjuberta, Branislava Kerca i drugih. Sarađivao je sa belgijskom izdavačkom kućom „ Le Lombard”, a objavio je dvadesetak strip albuma za francusku izdavačku kuću „Delcourt“ među kojima su „Arcanes“, „Arctica“ i „Jour J“. U Srbiji je objavio albume “Aron” i, s Petrom Meseldžijom, “Kano”. Radovno sarađuje na serijalu “Vekovnici”. Trenutno koloriše serijal “La Croix Sanglante” Marka Stojanovića i Dražena Kovačevića za francuski “Delcourt”
Bojan Kovačević je, ukratko, jedan od najcenjenijih srpskih strip profesionalaca kako u zemlji tako i u inostranstvu. Za duže objašnjenje ćete morati da pročitate intervju koji sledi…
U jednom svom intervjuu, izjavili ste da radite 12 sati dnevno. Kako izgleda jedan Vaš radni dan?
Jeste. Sada radim i više. Kada si mlađi, želiš da se dokazuješ. Kada si mator, želiš to još više jer misliš da si bolji od onog mlađeg. Moj radni dan počinje, naravno, sa kafom, doručkom, odlaskom u prodavnicu. Onda opet kafa na početku rada. Do pauze za ručak, još jedna kafa. Onda opet rad uz novu kafu do večere. Posle večere još jedna kafa i tako do ujutro – ili ujutru, nemam pojma. Dakle, ništa zanimljivo – i tako prođe život u avanturi bez avanture. Preživljavaš avanture svojih likova i pitaš se da li je to sve vredelo. Ali, postoji to prokletstvo koje te tera da svaki dan ne prođe bez ijedne crte, ideje, istraživanja, grešenja, učenja – otkrivanja novih svetova za koje nisi ni znao da ih imaš u glavi. A onda sutra sve ispočetka, sve isto a tako drugačije.
Do kog ste odgovora Vi lično došli sa, ako ne grešim, više od četrdeset godina u stripu? Da li je vredelo, i ako jeste, zašto?
Pa…Vredelo je, i te kako. Shvatio sam da je posao strip crtača verovatno najlepši na svetu. Ako želite da budete neki umetnik, ali ne možete baš da se odlučite kakav, postanite strip crtač. U strip crtaču su sjedinjene sve grane umetnosti. Stripadžija je istovremeno slikar, pisac, glumac, dramaturg, režiser, scenograf, etnograf, fotograf, pa čak i psihoterapeut.Ako volite mir i spokojstvo, odlučite se za crtanje. Sve što možete izgubiti baveći se takvim poslom je druženje sa svojom porodicom… Pa čak i prijatelje koji više nemaju razumevanja za čoveka koji živi u svetu mašte i fantazije.
Da li je teško biti prijatelj strip crtaču, ako se neko bavi nečim sasvim drugim? Koliko prosečan čoveku Srbiji danas uopšte razume čime se mi bavimo? Da li je to što se obojica bavite stripom a živite u istom gradu jedan od razloga zašto se družite sa Živoradom Radivojevićem?
Pa, nije teško ako ti sam, kao crtač, zaboraviš da si uopšte crtač pa pokušaš da budeš kao oni. Na primer, pričaš o svinjokolju, o slavama, pa vičeš na političare, kritikuješ žene, ili ih hvališ u situacijama kada one prolaze gradom u letnjim haljinicama, i tako dalje… Ustvari, ljudi vas ne shvataju ozbiljno i misle da si ti u osnovi danguba i lenština – ipak je onaj koji radi u fabrici ili kancelariji mnogo ozbiljniji i odgovorniji stanovnik Srbije. Sa Živoradom se družim već nekih četrdeset godina, sa prekidima. Iako je on stariji od mene, lepo se slažemo. Mnogo sam naučio od njega… (Smeh!)
Koji je Vaš proces rada otkada dobijete scenario pa dok ne predate gotovu tablu uredniku?
Na početku mog bavljenja stripom, to je bio malo duži proces. Naime, tada nije postojao komp, internet, Sintik itd. Sve se radilo pomoću štapa i kanapa. Dokumentacija se tražila po bibliotekama i novinama. Sećam se dugih šetnji po Beogradu u potrazi za kvalitetnim papirom i ostalim alatom. Sada je druga priča. Uključiš komp i grafičku tablu – i crtaš. Moram istaći: najvažnije je prvo čitanje scenarija. Ono što tada vidite u glavi teško da ćete posle drugačije uraditi, tojest, nacrtati. Posle čitanja se radi mali storibord. Neko radi detaljno a neko ne. Ja inače crtam čiča gliše. Posle toga kreiram strane u pravoj veličini, i krećem sa ubacivanjem teksta u balone. Storibord ubacim u drugi lejer. Onda radim na pozadini dodavajući fotke ili 3D objekte, ako je potrebno. Kada se sve to složi, nacrtam likove i detaljišem pozadinu. I to je to. Sačekaš malo sa slanjem tabli uredniku da bi ti isparila sva subjektivnost iz glave, pa ako je sve u redu i onaj tvoj drugi objektivni pogled kaže da je to to, šalješ.
Znam puno crtača koji rade za francuske izdavače koji se pribojavaju da otvore svoj odštampani album – jer ne znaju kako je ispao u štampi. Da li vi imate takve bojazni?
Ne. Ja sam jedva čekao da otvorim moje prve albume. A sada… Sada mi je takoreći svejedno. Ne osećam više to uzbuđenje kao nekad. Da budemo iskreni, sada me više uzbuđuje izveštaj o uplati na mom računu. (Smeh!)
Imam neki utisak, možda pogrešan, da ste izraziti individualac – što pokazuju i Vaši stripovi iz prvog dela Vaše karijere, čiji ste kompletan autor. Ipak, poznate su neke Vaše saradnje s drugim autorima – kolorisali ste, između ostalog, stripove Džoa Kjuberta i Branislava Kerca, pisali scenario stripa „Kanu“ za Petra Meseldžiju, a tuširao vam je u jednom peridu, ako se ne varam, Živorad Radivojević. Kako izraziti individualac postaje timski igrač?
Jeste, sve je tačno. Pa, kad uđeš u mašinu komercijalizacije, shvatiš neophodnost timskog rada. Timovi bolje oblikuju konačni proizvod. Manje se luta i svako vidi greške onog drugog. U neku ruku je lakše.
U koju ruku nije? Šta se dešava kad je neka karika (vidno) slabija od drugih, a nema joj, iz nekog razloga promene?
Kao perfekcionista, ranije sam imao problem sa koloristima koji olako shvataju svoj posao. Isprva sam ispravljao njihove greške i učio ih likovnim osnova. Međutim, tu sam gubio dosta vremena i moj posao je trpeo zbog toga. Naposletku sam digao ruke jer su svi u lancu bili zadovoljni takvim kolorima. Pošto imam slobodu da korigujem scenario, to sam činio na obostrano zadovoljstvo. U stvari, shvatio sam na kraju da strip prodaje prvenstveno dobra priča, dok je sve ostalo samo pakovanje.
Prvi deo karijere ste proveli isključivo pišući sopstvene secenarije, a ovaj drugi isključivo radeći po tuđem scenariju. Kako ste se prilagodili radu po tuđem scenariju? Zasvrbe li Vas ponekad prsti kad Vam stigne scenario jer biste Vi to drugačije napisali?
Pa, nema tu nekog posebnog prilagođavanja. Dobiješ scenario, pročitaš ga i vidiš sve te scene u glavi. Kao što već rekoh, vrlo je važno prvo čitanje jer tada oblikuješ mizanscen. U tom trenutku, u stvari, postaješ reditelj svog stripa. Da citiram: “Mizanscen utvrđuje reditelj i on određuje izgled scene, raspored i kretanje glumaca, njihov položaj u prostoru i scenografji. Kada bolje razmislite, i logično je da se reditelj bavi mizanscenom, jer od svih tih pobrojanih elemenata scene ili kadra, zavisi i opšti utisak gledaoca o predstavi, to jest, zavisi da li će reditelj uspeti da na gledaoca prenese impresiju koju pisani komad ima dok se čita.” Ako to ne vidiš na početku, bićeš u problemu. Kada radiš sam, prvo priču moraš uobličiti u glavi, pa onda napisati. Dakle, obrnuto. Kada sam pišeš, postoji šansa da upadneš u grešku koju prave mnogi samopišući crtači, da ne kažem samocrtajući scenaristi – kao Herman, na primer. Dok je tu bio Greg, bilo je fantastično. Posle je… Mnogi crtači kada sami pišu crtaju samo ono što znaju, dok kod rada sa tuđim scenarijem imaš šansu da nacrtaš nešto i što ne znaš. Onda napreduješ i daješ najbolje od sebe. Što se tiče svrabeža prstiju, uvek sam radio najbolje što mogu tako da su mi date odrešene ruke u korigovanju scenarija. Koliko se sećam, do sada sam imao svega par ispravki mojih crteža, i tada se to odnosilo na banalne strvari kao što su položaj balona ili tako nešto. Sada pričam napamet jer se zaista ne sećam crtačkih ispravki.
Budući da ste iskusan scenarista i već godinama korigujete scenarije koje dobijete, da li ste razmišljali da probate da u francuskom stripu nastupite kao scenarista i pišete priče za druge crtače?
Ne. Za druge crtače ne. Za sebe da, ali još čekam pravu ideju. Imam mnogo ideja ali trenutno nemam vremena zbog tekućih poslova. Sem toga, ima toliko dobrih scenarista. Na primer taj Marko Stojanović koji piše za Francuze…
Uh… Hvala. U jednom intervjuu koji ste dali za Strip Vesti 1999. na pitanje „Šta mislite o upotrebi računara u izradi stripa?“ odgovorili ste: „Kada budem mogao da crtam pomoću kompjutera strip verovatno neće više ni postojati.“ Ipak, već neko vreme radite digitalno. Kako i zašto je došlo do promene?
Ne sećam se te rečenice. Pogrešio sam što se tiče vremenskog roka moje prognoze o umiranju stripa. Tiraži stalno padaju pa su čak i izdavači zadovoljni ako prodaju preko pet hiljada primeraka. Kada dostignu deset ili dvadeset hiljada, presrećni su. A kako se nekad dobro čitalo… Inače, do moje računarske evolucije je došlo slučajno – jednog lepog dana u Beogradu kada mi je Milan Jovanović pokazao šta i kako crta na svom prenosivom tabletu. Iako sam u početku bio pomalo skeptik, uspeo sam mic po mic i ja da postanem neki mali digitalni stručnjak (Smeh). Sada mi je obrnuti problem nastao. Kada mi neko naruči crtež u tušu, jednostavno mi olovka beži iz ruke. Mnogo više vremena i strpljenja mi treba da nešto smisleno uobličim. Pa i taj prokleti Ctrl+z me nervira – a koji koristim i kada crtam na papiru, što bi rekli, uživo.
Kako neko ko je klasičnim crtačkim alatom savršeno ovladao, koliko vam je bilo teško da počnete ispočetka?
Potrebno je dosta truda i učenja ako želiš da napreduješ, da se razvijaš i budeš zadovoljan svojim radom. I nikad ne odustaj.
Naši autori rado gostuju po strip festivalima u Francuskoj i Belgiji. Ipak, nekome sa strane, kao sto sam ja, deluje mi da tu ima zaista puno rada za gostujućeg crtača, bez nekih pravih benefita. Slažete li se sa ovom procenom? Koliko se Vi često odazivate pozivima za koje znam da ih imate, i zašto?
U pravu si. Nema tu neke koristi osim da vidiš malo sveta i probaš razne kulinarske đakonije. Ali pošto ja uvek idem sa ženom i sve mi dođe besplatno, onda hajde, što da ne. Veruj mi da ja nikad ne bih išao da mi žena ne pravi društvo. Ona mi sve to putešestvije organizuje da ja često i ne znam gde idemo. Naporno je tamo sedeti danima i crtati do iznemoglosti. Inače, slabo se odazivam, osim u slučajevima kada mi žena kaže da želi tamo i tamo da ide. Bezveze.
Pomenuli ste kako se, baveći se stripom, može izgubiti druženje sa sopstvenom porodicom. Koliko je važno imati podršku i razumevanje parnera kad se čovek bavi nečim tako netipičnim kao što je strip?
To je, u stvari, najvažnije. Ako imaš svoju muzu, ti si na konju. Sem toga, partneri kao laici su mnogo iskreniji od svih drugih koji nešto znaju o stripu.
Da možete sve od početka, da li biste nešto promenili – i šta?
Promenio bih možda žanr. Radio bih manje realizma, jer je realizam u stvari dosadan i preozbiljan, pun patosa, melodrame, jada i bede, krvi i suza! (Smeh) Šalim se… Malo. Nešto kao ona jedna strana Arčibeda koju sam stavio na fejsbuk – karikaturalna sarkazma. Ženski rod mi se više sviđa. Sarkazma.
Iz onoga što ste uradili u karikaturi vidi se da su rezultati podjednako vrhunski kao i u realizmu. Treba li se „prešaltovati“ mentalno s jednog na drugo, ili se može „skakati“, po potrebi s jednog na drugo – da li Vam je prilikom rada pristup realizmu različit u odnosnu na pristup karikaturi?
Nije. Po meni mnogo je lakše crtati karikaturalni strip jer nema realizma pa sve što nacrtate i kako nacrtate može da potpada pod tvoj stil, manir. Imaš više slobode.U realizmu, ako ne znaš nacrtati šaku, ne znaš verovatno i druge stvari. Mnogi loši crtači se sakrivaju iza karikature i manirizma.
Pre nekoliko godina, grupa domaćih crtača razmenjivala je svoje novije radove redovno grupnim mejlovima. U jednom trenutku ste uskočili Vi i detaljno i objektivno izanalizirali radove jednog od njih, ponudivši rešenja za probleme koje ste registrovali. Očigledno je da je to nešto što umete da radite – koliko Vas privlači ideja o pedagoškom radu sa mladim autorima? Da li biste se toga prihvatili, ukoliko bi Vam bilo ponuđeno, i zašto?
U osnovi, volim da analiziram tuđe radove i da ukazujem na greške. Možda jednog dana kada olovka više ne bude slušala. Evo sada se setih da dam jedan savet mladim crtačima: Nikada nemojte gledati loše nacrtane stripove. Oni vas mogu više unazaditi nego što vas lepo nacrtani stripovi mogu unaprediti.
Koji biste savet dali, da možete, mladom Bojanu Kovačeviću koji tek ulazi u stripu?
Pa, nešto je slično je već rečeno. Ne crtaj, mladi Bojane, samo ono što znaš, i nikad nemoj ići linijom manjeg otpora… Jer ćeš, ipak, ceo život živeti životom svojih dvodimezionalnih likova. Uozbilji se!
