Boris Stanić – Anahoreta i priče iz Starog Banat, Komiko, Novi Sad.
LJUDSKI DUH JE U ZAROBLJENIŠTVU
Piše: Dejan Đorđević
„Slabostima smo zemlji privezani ništava je, ali čvrsta veza“ („Gorski vijenac“)
Adaptacija priča u stripu Mileta Jakšića, sinovca našeg poznatog pesnika Đure Jakšića, urađena od strane Borisa Stanića, još jedan je od primera da likovno-narativnim delom književnost može proširiti horizonte očekivanja, da može da nastavi svoj život i kroz strip.
Anahoret je reč grčkog porekla i znači, uzmicati, povući se. Anahoreti su pustinjaci, isposnici, usamljenici ,koji žive sami. Pored priče koja stoji u samom naslovu ove knjige , nalazimo još tri priče iz starog Banata „Daća“ „Litija“ i „Demon“.
Specifična čamotinja, tuga, melanholija, euforija i ljubav sublimirano u više žanrova provlači se kroz tekstove ovog autora. Ovde je reč o književnom predlošku za nastanak stripa ali je obrađen i prilagođen za potrebe stripske naracije. Vojvođanska ravnica, večita i neiscrpna tema za autore sa ovog podneblja.
Jedno od osnovnih stanja koje u svojim pripovetkama Jakšić opisuje, je strah- Bojazan u različitim stepenima, od slobode uznemirenosti i nespokojstva, preko neobjašnjive, nerazumljive teskobe i potištenosti, do velikog, gotovo parališućeg straha. Ponekad će se njegovi junaci plašiti zlih, mističnih, onostranih sila – đavola i veštica – ponekad mnogo realnih opasnosti – razbojnika i bolesti, različitih društvenih situacija. A upravo, ta do kraja nedokučiva duševna uznemirenost, proizvod otuđenosti, predstavlja osnovno osećanje modernog čoveka.
Nesporno je da je Mileta Jakšić bio vrstan poznavalac naše tradicionalne kulture i usmene književnosti, te je zahvaljujući veštini transponovanja raznorodnih folklornih motiva u znatnoj meri obogatio svoj pripovedački opus, koji je upravo zbog značajnog udela folklorne fantastike i danas zanimljiv i podsticajan za proučavanje. Konkretni primeri, tradicionalno pogrebni običaji u pripoveci „Daća“ ili način izvođenja „krstonoša“ , koje predstvavljaju hristijanizovani oblik nekada mnogo rasprostanjenog dodolskog obreda za prizivanje kiše u pripoveci „Litija“.
U tim mukama, nedaćama života mistifikovanim tradicionalnim strahovima čoveku nije bilo lako. Međutim, taj isti čovek izgubio je osećaj pripadnosti, solidarnost sa bližnjima zamenio je cinično-ravnodušnim stavom . Na ostale pojedince čovek je gledao kao na „objekte“ („Daća“). Sa naglašavanjem individualnosti i snage čovek je ispoljavao nesigurnost i očaj. Ostao je sam sa svojim pitanjima. I ne slučajno, glavni lik pripovetke „Litija“ Petar-najstariji pojac, čovek nove vere, novog vremena, reče žalostivo: „Šta sam ja Bogu skrivio?“, i stade tražiti po pameti i sećati se svojih bezakonja…
Čovek teži slobodi jer „Čovek je biće slobode“-Sartr, ali ga strah od neizvesnosti povlači nazad. Čovek „skače“ iz nevinosti u svoje stvarno ljudsko biće. Od sada on živi u suprotnostima a strah i strepnja postaju još jači. Duh sada zna za sebe ali zna i za svoju suprotnost. Ovde nije dobro ali tamo je nepoznato!?
„Došao mu jednog dana nepoznat, stran čovek. Izvadio iz džepa nekakvu knjižicu s izlizanim crnim koricama, počeo prevrtati po njoj, iščitavati iz nje, čudnim i tronutim glasom i naglaskom, reči od kojih ga je prolazila jeza…I ustaće otac na sina…I ustaće sin na oca…Stranac beše propovednik nove vere. („Demon“).
Znači, mi nemamo definisan put – čovek nije ono što jeste i jeste ono što nije, dakle, on je uvek u nekom raskoraku sa sobom. Nedefinisan, čovek je biće mogućnosti, on bira, kakav će mu biti izbor zavisi od njegove snage, od ljubavi, vere, nade. Zarobljen u tom „mraku“ on pokušava, ali „zviždanjem u mraku ne stvara se svetlost.“
Ranije je čovek živeo u zajednici, nije bio usamljen i izdvojen, nije imao tu potrebu. Čovek se poistovećivao sa svojom ulogom u zajednici, društvu, osećao se prirodno. Život je imao značenje u kome nije bilo mesta ni razloga za sumnju, za strahove. Onda se razvija čovekova svest o ličnom ja, o drugima i uopšte o svetu kao posebnim bićima i zato taj moderan čovek beži od tog istog sveta u svoj svet i fizički i duhovno („Anahoreta“).
„Anahoreta“ je ispripovedana u duhu pripovedačke proze Milete Jakšića. Priča pod ovim imenom, ne slučajno, nalazi se na kraju knjige, kao poslednja ilustrovana priča, prikazana mnogo više kroz crtež nego kroz narativ.
Naravno da strip iziskuje malo drugačiji pristup i nudi bogatiju i širu percepciju dela. Na prvom mestu su slike te koje stvaraju dinamiku, pa je upravo zbog njegove forme mehaničko čitanje otežano. Međutim, uz sve te razloge bilo mi je zadovoljstvo iščitati ovo delo. Mišljenja sam, a nisam ni prvi ni poslednji, da bi strip izdanja obavezne lektire mogla da podstaknu učenike. Stripovana dela književnosti inače nisu nepoznanica u Srbiji. Da budemo jasni! Strip nije vrsta književnosti već sasvim samostalni medij u kome je moguće ostvariti umetnički efekat usporediv sa književnošću, filmom pa i slikarstvom. „Anahoreta i priče iz Starog banata” Borisa Stanića, zasigurno to i potvrđuju.
