Jedan drugi materijalni spomenik irske prošlosti, samo par stotina metara dalje, je takođe dugo vremena izazivao podjednako veliku nelagodu – zatvor Kilmejnam (Kilmainham Gaol).
Izgrađen 1796, kapacitet mu je nakon samo dve godine i ustanka iz 1798. popunjen do maksimuma. Otada, pa sve do završetka rata za nezavisnot 1919-1921, bio je konačno odredište vođa i učesnika svih irskih ustanaka protiv britanske vlasti, od kojih su mnogi završili vešani u malom dvorištu iza ulaza.
Naravno, zatvor nije napravljen specijalno za njih; mnogim običnim kriminalcima je bio poslednje što su videli od domovine, pre nego što bi ih otposlali brodovima u Australiju. Uslovi koji su vladali u ćelijama teško se mogu opisati kao humani, podjednako u muškim i u ženskim odajama.
Nakon nezavisnosti, zatvoren je već 1924. i neko vreme bio predviđen za rušenje. Jednostavno, ovaj kompleks je samim svojim postojanjem bio stalno podsećanje na bolnu prošlost Iraca, a prve generacije koje su doživele nezavisnost su još uvek bile isuviše emotivne prema onome što je tamnica simbolizovala. Visoki troškovi rušenja su jedino što je sačuvalo ovaj objekat tokom 1930ih.
Istočno od stanice Hjuston, nazad ka centru, pruža se trendi Libertis, najdablinskiji deo Dablina, bar za osobu mog senzibiliteta (odrasloj na grandžu 1990ih), u isto vreme dom ogromne Ginisove pivare, prestižnog Nacionalnog koledža za umetnost i dizajn (National College of Art and Design), uličnih marketa, etno-prodavnica, alternativnih kafića i hipsterskih barova, kao i nekoliko ultra novih destilerija irskog viskija.
Deo pravog, tradicionalnog inner city Dablina, Libertis je zanimljiva mešavina old-school radničke klase, i nadolazećeg kreativnog mladalačkog talasa. Ime je dobio po poveljama Henrija II nadbiskupu Dablina i opatiji Svetog Tome, koja je nekad stajala na mestu današnje Thomas Street, a koja je ovima davala određene slobode (liberties) u regulisanju sopstvenih poslova.
Ginisova pivara je počela sa radom sredinom 18. veka, na mestu gde se nekada nalazila kapija St. James, u isto vreme i carinarnica za robu koja je sa zapada ulazila u grad. Pivo su tada pili svi, jer je bakteriološki bilo ispravnije od relativno zagađene vode iz bunara. Na tom mestu se u tom trenutku pivo proizvodilo već preko sto godina, a Artur Ginis (Arthur Guinness) je zemljište zakupio od grada na 9.000 godina.
Ginisi, takođe protestantska anglo-irska porodica, su vremenom pokupovali hektare okolnog zemljišta (preciznije: 26 hektara), stvorivši do kraja 19. veka najveću pivaru na svetu, koja je posedovala sopstvenu luku na Lifiju. Tokom „Nevolja“ (The Troubles), kada su sukobi protestanata i katolika u Severnoj Irskoj dostigli vrhunac, porodica se premišljala da rebrendira Ginis kao engleski proizvod, uglavnom zbog ogorčenja koje je u Britaniji, ali i šire, raslo prema Irskoj i irskim proizvodima nakon spektakularnih terorističkih akcija IRA-e, poput ubistva Mauntbatena, ujaka Princa Filipa 1979. i bombaškog napada u Hajd parku u Londonu 1982.
Do toga naravno nije došlo i Ginis će uvek biti deo imidža Dablina, a 2015, Ginisova pivara je proglašena najznačajnijom turističkom atrakcijom u Evropi za tu godinu. Danas je međutim deo britanske kompanije Diageo sa sedištem u Londonu i nijedan član porodice više ne sedi u upravnom odboru. Elem, često je veliko bogatstvo praćeno i ekstremnim siromaštvom. Ulice iza i oko Ginisove pivare bile su u 19. veku najgora geta u kojima se živelo po zbijenim, malim, prizemnim kućicama, iz kojih su čitave porodice odlazile na rad u pivari i po okolnim destilerijama.
Jer Ginis nije jedini čuveni alkoholni napitak iz Dablina. Krajem 19. veka, najveće dablinske destilerije su ukupno proizvodile više viskija nego sve destilerije u Škotskoj zajedno.
Nakon nezavisnosti međutim ovaj biznis je zapao u krizu, što zaostajanjem u praćenju novih tehnologija proizvodnje, što usled velike ekonomske slabosti nove države. Džejmison (Jameson), sinonim za irski viski, je poslednji zatvorio svoj pogon 1970ih i izmestio proizvodnju iz Dablina. Džon Džejmison, poreklom naravno Škot, je počeo proizvodnju 1780, u Bow Street u Smitfildu (Smithfield), preko puta reke, na istom mestu gde danas stoji bivša fabrika pretvorena u muzej, neka vrsta spomenika dablinskom viskiju.
Zaboravite na turističke muzeje dole u centru; istorijsko iskustvo pravljenja viskija u Dablinu nećete nigde osetiti kao u ulici Bou. Ali u poslednjih nekoliko godina, Dablin doživljava pravu malu renesansu u proizvodnji viskija. Počev od 2015. redom su otvorene četiri nove destilerije, sve u Libertis, sve smeštene u istorijskim zgradama sa lepim fasadama od cigle, i sve kombinuju tradicionalne metode sa najnovijim state of the art tehnologijama.
Takođe, sve su na isti fazon otvorene za posetioce: na jednom mestu je smeštena proizvodnja, barovi za degustaciju i prodavnice sa suvenirima. To su: Teeling Whiskey, Dublin Liberties Distillery, Pearse Lyons Distillery i Roe & Co. Za razliku od ranijih destilerija iz 18. i 19. veka koje su uglavnom bile porodični biznisi, ove nove su pravi multinacionalni projekti, neki inicirani od strane bogatijih Dablinaca, ali sa novcem uloženim sa svih strana sveta; Roe & Co. je recimo projekat britanske kompanije Diageo, koja je kako sam već pomenuo vlasnik Ginisa.
Zajedničko je to da ih vode ljudi koji podjednako dobro razumeju industriju alkohola, moderni turizam i istoriju ovog komšiluka, a pritom vode računa i o estetsko-arhitektonskoj strani, pa razumeju obavezu da njihovi projekti na posetioce ostave upečatljiv vizuelan utisak.
A kad smo već u Libetis, za ljubitelje istorije alkohola, preporuka za posetu pabu The Brazen Head, u ulici Lower Bridge, navodno najstarijem u Irskoj. Počeo je kao neka vrsta hotela još u prvim godinama po anglo-normanskom osvajanju Dablina, dok se kao pab pominje prvi put 1653.