Konj
Rođen sam u jednom malom selu na severu Bosne, nekad u vreme kad je ceo svet ratovao, klao, gladovao i silovao. Kažem „nekad“ jer je majka govorila da sam rođen 1941, matičar je zapisao 1942, a komšije govorile da sam možda i malo mlađi. Ja sam verovao majci, jer valjda ona zna kad me je donela na svet. Ipak, nisam uspeo tu informaciju da proverim jer je umrla pre nego što sam ja naučio da sastavim takvo pitanje. Oca nisam zapamtio uopšte, njega je odnela neka boleština odmah nakon mog rođenja. Bilo je tad mnogo bolesti, znam, pričaše mi stari, a sećam se i ja pomalo. Tifus je nosio i mlado i staro, a nije mnogo drugačije ni sa tuberkulozom bilo. Šta ćeš, preživeo je ko je mogao da potegne najjače i izdrži najviše batina, baš kao neki konj.
Otac mi je u zaostavštinu ostavio ime Ratko, mati koja me voli, stariju braću sa snahama, i imanje koje treba da se održava. Pred kraj rata u selo dođoše četnici sa popovima. Mnoštvo njih. Imao sam oko tri godine kad su stigli, a posle su mi pričali da je bilo 12.000 vojnika i preko 200 popova, uputili se negde na sever. Smešteni su bili odmah pored seoskog groblja na prostranoj livadi, u blizini škole. Pošto je rat trajao već nekoliko godina, bilo je mnogo nekrštene dece, a i crkva je bila spaljena. Dobili smo obaveštenje da oni koji žele da krste decu treba da dođu i da će ih popovi krstiti bez naknade. Sećam se malo tog događaja. Kum me drži u naručju a ja uporno pokušavam da se istrgnem i da ga ugrizem za ruku. Krštava mene pop i upita majku za ime, veli ona da se zovem Ratko. On poče da je kudi i galami.
‒ Kakav Ratko, ko mu dade takvo ime, ženska glavo? Dosta nam je rata. Kad je rođeno ovo čeljade? – ljutito pita pop majku.
‒ A rođen je krajem novembra nekad, na dan kad je bombardovan Doboj. Mi smo taj dan pokrivali kuću i volovima čekićali zube. Ratko se zove, pope, po đedu svom. Ocu mu je pokojnom to bilo lijepo ime pa mu ga je nadenuo.
‒ Doboj je bombardovan na Svetu Petku pre tri godine, biće da je tad. Bog sam mu je dao ime, pusti sad i oca i đeda. Jel’ vi to hoćete da prokunete dete tim imenom? Čuj, Ratko! Ratko biti neće. Od sad je Petko. Vodi ga kući i obriši mu to lice sav se uslinio!
I tako ja postadoh Petko. Mati umre ubrzo nakon toga, a ja ostadoh sa braćom i snahama da čuvam volove i jedem kuruzu. Već od pete, šeste godine sam krenuo da vodim krave na ispašu, vršem pšenicu sa starijima, i da idem u šumu po drva za ogrev. Imala su braća dobre mašine i alate, ali nismo zarađivali preterano. Hleba, kuruze i vode je uvek bilo, ali je moralo i da se radi. Po čitav dan. Povuci, potegni, izdrži, i ćuti. Volela su me braća, ali nema ljubavi kao majčine i očeve, a ja sam takvu osetio samo nakratko. Završio sam tri razreda škole i dalje mi nisu želeli plaćati knjige, a i trebala je radna snaga na njivi. Ja za drugo i nisam znao, ali sam jako voleo školu, druženje i učenje. Jedan me je seoski gazda puno voleo i obećao mi da će mi on platiti knjige i sveske, ali da mu to kasnije odradim na proleće. Tako je i bilo. Braća nisu bila baš presrećna zbog te pogodbe ali je meni bilo milo. U jednoj sam svesci pisao sve, pa posle u noć, nakon svih obaveza i poslova, pod svećom sam obnavljao sve to gradivo. I tako sam izgurao još tri razreda u školi koja se nalazi u drugom selu, sedam kilometara udaljenom. Naravno, išlo se peške, a po povratku iz škole odmah na posao. Tako je to kad ste odmalena upregnuti, baš kao neki konj.
Radilo se puno, odmaralo se malo, išlo se na igranke, i pevalo iz grla kad sam malo stasao u dečkića. Ja sam uglavnom radio sa volovima i zbog toga su me svi poznavali, što u selu, što u okolnim mestima. Nije bilo posebno plaćeno, ali nam je to bio jedan od glavnih prihoda u kući, tako da je sva odgovornost bila na meni da to radim kako treba, ma koliko bilo teško. Povuci, potegni, izdrži i ćuti.
Ubrzo je trebalo da idem da služim vojni rok, kad sam u Derventi upoznao devojku po imenu Rubil Ljubica. Bila je Hrvatica prelepog, rumenog lica i vitkih nogu. Zaljubili smo se za tili čas i počeli da provodimo svaki slobodan trenutak skupa. Ja sam uglavnom preko nedelje radio, ali bih vikendom uspeo da izdvojim par sati da odem do Dervente da se vidim s njom, samo da se zagrlimo i poljubimo. Ljubica me je jednom takvom prilikom pozvala da idemo kod nje u selo da upoznam njenu baku s majčine strane. Rekla je da bi baka baš volela da me vidi, po priči joj se činim kao jako pošten mladić. Pristao sam. Obukao sam ono najnovije što sam imao, mada je i to bilo malo poderano ispod miške, sećam se. Otišli smo, upoznali se, bili posluženi lepo i onda me baba upita:
‒ Kak’ tebi ono bi ime, dobri moj mladiću?
‒ Zovem se Petko, bako – odgovorih ja uzbuđen što ću sad moći da se predstavim u najboljem svetlu. Imao sam veliku želju da ostavim dobar utisak.
‒ Aha, dobro, dobro – reče baba. ‒ Lip ti je ovaj mladić, Ljube moje, samo… konjsko mu je to ime.
Ljubica pocrvene i spusti pogled. Baba nastavi da pilji u mene nekako zloćudno, a ja ubrzo shvatih da opet moje ime ne valja nekom, i pored sveg mog truda.
Pa šta i da je konjsko? Jel’ su konji manje vredni?
Posle ovoga sam Ljubicu video samo još jednom, onda sam otišao u vojsku i nikad nisam dobio pismo od nje. Ne znam da li je bilo sramota ili jednostavno nije želela da ima konja za muža, ali u redu. Povuci, potegni, izdrži i ćuti.
U vojsci sam bio vozač, ali sam pored toga radio i sve druge poslove. Nadređeni su odmah videli da sam voljan raditi i da mi lenstvovanje ne odgovara, pa sam zbog toga često utovarao džakove brašna, kosio, malterisao, i vukao kako za sebe tako i za druge. Mnogi su me poštovali zbog mog rada, ali su mnogi to i iskorišćavali. A ja, jadan, šta ću, za drugo nisam ni znao.
Po povratku iz vojske sam otišao za Srbiju i tu se zaposlio na železnici kao običan fizikalac. Radio sam na utovaru i istovaru, čistio tavane, izbacivao seno, i održavao higijenu u prostorijama. Sve što jedan… može da radi. Oženio sam se i kupio plac u jednom manjem mestu i tu sam počeo da zidam svoj dom. Tu je isto bilo puno posla. Radio sam u smenama, pa sam zidao kad god bih bio slobodan. U početku smo imali samo jednu malu prostoriju gde smo žena i ja ručavali i spavali. Polako, ciglu po ciglu, i nakon nekog vremena smo imali pristojan dom, sa dve spavaće sobe i kupatilom. Dobili smo i decu ubrzo, pa su i troškovi postali veći, morao sam da nađem bolji posao. Ponudili su mi sa železnice da završim kurs za mašinovođu, na šta sam naravno pristao. Bio je to kurs u vidu večernje škole. Preko dana bih išao na posao, a uveče pravo u Zemun na časove, pa poslednjim vozom nazad.
Ostatak radnog veka sam proveo kao mašinovođa, a u slobodno vreme sam se bavio građevinom, uglavnom bez nadoknade. Još uvek sam radio u smenama i često nisam bio kod kuće, žena i deca su bili sami, ali kako ona nije bila zaposlena, neko je morao da povuče malo jače da bude dovoljno za sve. Obišao sam celu bivšu državu uzduž i popreko i video sam svaki predeo našeg raja na zemlji. Mada, i tad sam na neki način radio sve što radi jedan… može se reći. Ja – mašinovođa u lokomotivi ložim i vučem vagone, baš kao što to rade i konji. Iz mesta u mesto. Dođem, parkiram, natovare me, i hajde vozi dalje. Povuci, potegni, izdrži i ćuti. Celog života me prati ta konjska energija, šta ću.
Prošlo je još nekih tridesetak godina i mnogo prevučenih tereta, što u vagonima, što preko leđa. Više nisam tako čvrst. I unuci su porasli i počeli da nas posećuju sa svojim devojkama i drugarima. Posmatram ih, ne znam da li mi je drago ili žao što u njima nema tog konjskog. Ne muče se. Oni bi radije da upravljaju kočijama. Nisam ljubomoran, ali vidim da im fali makar malo tog tereta da osete šta je disciplina i mukotrpan rad. Mada, kad ponovo razmislim, neka ih. Možda nešto nauče samo slušajući moje priče koje im uvek rado prepričavam.
I zato sam danas i zahvalan. Evo me, zašao sam u osamdesete, i postalo mi je jako teško da uzmem ašov u ruke i obradim baštu, da počistim lišće, i da se popnem na tavan da proverim sušeno meso. Trudim se, ali me izdaju kosti i snaga. Noge me bole, a noću ne mogu da spavam zbog muških problema. Jedan sam od onih koji veruju da je konjima snaga u grivi, pa mi je jasno zašto je moja proćelava glava klonula snagom. Zato mi sada često pada na um još jedna reč – odmor. I odmoriću se, samo da me Cigani zatrpaju. Taj je odmor neizbežan. Čudno, ali, čak počinjem da mu se radujem. Ja sam srećan konj.
Povuci, potegni, izdrži i ćuti… pa se onda večno odmaraj.
