Očevi i njihovi sinovi
Pišamo uz iste tarabe
mačke već dugo nema ‒
kažu da one odlaze negde
daleko kada je vreme da uginu.
Ne treba menjati početak ‒
otac me nije učio kako da se brijem,
kako da stavim prezervativ
ni kako da bez besa volim.
Učio me je kako se pije
da dovoljno dugo ostaneš trezan,
kako da pušiš a da doživiš šezdesete,
kako se seče stara hrastovina,
„kao kada odrubljuješ čoveku glavu“,
govorio je dok je zamahivao sekirom,
istom jačinom zamahujem rečima
koje seku svaku nežnost u korenu.
On je išao u vojsku
ali noga mu nije ranjena u ratu
i nema čime da se pred nama ponosi,
a ja samo umem da pišem ‒
ali se čini ni da posle toliko godina
nisam naučio da volim bez besa ‒
zar sinovi zauvek liče na svoje očeve
i kada odrastu stalno su u ratu sa njima.
