Razgovarala: Ganja Nikolić
Svetsko prvenstvo u fudbalu donelo je neizbrisive i noponovljive trenutke i, iako je već odavno iza nas, nastavlja da živi kao deo istorije. I dok je milijarde gledalaca prenos pratilo putem malih ekrana, Ivan Cvetković, novinar redakcije Sportske.net, ostvario je svoj dečački san. Svetsko prvenstvo gledao je u Kataru.
Poreklom je iz Niša gde je završio Osnovne akademske studije novinarstva na Filozofskom fakultetu, a potom upisao Master akademske studije komunikologije.
Kako si odlučio da odeš u Katar?
Ideju da odem u Katar pokrenuo sam ja, jer se niko iz redakcije nije javio da želi da ide. Jednog dana sam se probudio i palo mi je na pamet da mogu da odem kao sportski novinar preko sajta za koji radim, jer je taj sajt imao svog novinara na Svetskom prvenstvu pre četiri godine. Shvatio sam da, ako je on mogao, vrlo verovatno postoji mogućnost da idem i ja. To mi je bila prva misao. Onda sam video da je naš sajt akreditovan od strane FIFE. Tako sam došao do ideje da pokrenem celu tu priču.
Kako izgleda proces akreditacije?
Proces akreditacije je vrlo jednostavan. Sve se vrši preko sajta FIFE, koja ima poseban deo za novinarske akreditacije za sva svoja takmičenja. Treba da budeš član FIFE tog novinarskog dela za akreditacije, pošalješ sve podatke i oni odluče da li će da te prihvate ili ne. Postoji jedna zanimljiva priča zašto sam morao da čekam. Jedan moj kolega, takođe Ivan Cvetković, koji je stariji od mene, ima svoj nalog na platformi FIFE i oni su me usmerili na njegovu mejl-adresu, te sam morao da im kažem da sam drugi Ivan Cvetković i da to i dokažem. Tek su mi posle nekoliko dana javili da će mi napraviti nalog. Mimo toga je sve išlo vrlo jednostavno, dobio sam jasne instrukcije šta sve treba da radim da bih uopšte dobio tu akredtaciju. Moram da dodam da sam jako zahvalan redakciji na podršci u celoj ovoj avanturi.
Kakva su bila tvoja osećanja pre i nakon ulaska u avion?
Pre ulaska u avion nisam ni znao da li ću da idem, jer su se desile silne peripetije. Dok nisam video avionske karte i potvrdu o smeštaju, nisam mogao da računam da li idem ili ne. Kada sam to dobio, bio sam miran, znao sam da idem i to je bilo to. Pre ulaska u avion osećao sam zebnju, strepnju, neizvesnost, ushićenje, uzbuđenje, nevericu i mali šok, a kada sam ušao u avion – olakšanje, uzbuđenje, i još uvek nevericu i šok, ali olakšanje pre svega.
Kakav je bio osećaj kad si shvatio da se ostvaruje jedan tvoj san?
Neverovatan osećaj. Prvo zato što je fizički bio šok za mene gde sam sa deset ili pet stepeni, koliko je bilo u Beogradu, sleteo na 30 stepeni u četiri po podne po suncu u Dohi. Nekako mi se pred očima odigravalo sve ono što sam morao da prođem da bih došao dovde, šta sam sve morao da uradim, kako sam počeo. Sve mi je to bilo pred očima i, tek kad sam sleteo, bio sam polovično svestan gde sam stigao i zbog čega sam tu gde sam.
Šta su bila tvoja zaduženja na Svetskom prvenstvu?
Moje osnovno zaduženje, prema dogovoru sa urednikom redakcije, bilo je da pišem dnevnik svojih aktivnosti u toku dana. Dnevnik je prilično subjektivna forma i dosta drugačija od ostalih formi u novinarstvu. Mi smo hteli da se na neki način razlikujemo od konkurencije, jer smo znali da verovatno ne možemo da dobijemo mnogo informacija, kao što nijedna agencija nije ni dobijala mnogo informacija od reprezentacije, jer su bili zatvoreni u hotelu u karantinu. Zbog toga smo se fokusirali na dnevnik, na konferencije za medije i na treninge, jer sam mogao, kao novinar, da prisustvujem treninzima naše i bilo koje druge reprezentacije prvih 15 minuta.
Iz dnevnika koji si vodio proizašla je tvoja kolumna, šta možeš da kažeš o tome?
To su forme koje nisu previše čitane, za razliku od ekskluzive. Dnevnik se čita lakše, ja sam ga tempirao ujutru i vidim da se ljudima dopalo da to čitaju „uz jutarnju kafu”. Prema podacima koje ja imam, što se tiče analitike, čitan je tri puta više nego do tada subjektivne forme – dnevnik, blogovi, kolumne. Ja nisam robovao brojkama, nisam razmišljao šta je ono što će da se čita, šta je ono što će ljudi da prate, već sam se trudio da sve ono, što mi se dešavalo u toku dana, sublimiram i ukažem na neke stvari koje nisu striktno fudbalske, jer znam da postoje ljudi koji bi voleli da pročitaju nešto što nije vezano za fudbal. Katar je drugačija sredina od one u kojoj odrastamo i bio je neiscrpni izvor različitih dešavanja, koja su se i meni i drugim kolegama događale, tako da je bio vrlo inspirativna sredina za pisanje. Trudio sam se da u dnevnik uvrstim i nešto sa čime može da se poistoveti svaki običan čovek.
Gde si nalazio inspiraciju za kolumne?
Inspiracija je svakodnevno bitisanje u Dohi. Od trenutka kada ustanem i izađem iz smeštaja – meni se nešto desi, bilo da je to vožnja sa taksistom koji me prevari ili odlazak na neku utakmicu. Put koji prelazim da bih došao na neko mesto je dešavanje, zatim razgovori sa kolegama i koleginicama iz drugih zemalja, njihovo novinarsko i životno iskustvo. Postoje neke neuobičajene stvari u njihovoj kulturi, koje su nama strane, a ja sam se trudio da mi sve to bude jedno iskustvo. Prvi put sam čuo hodžu za vreme krsne slave, to nije nešto što čuješ svakog dana i iz toga napraviš priču. Sve je priča.
Kakav je na tebe utisak ostavila katarska kultura?
Katarska kultura je vrlo živopisna i nije mlada kako mi mislimo. To je muslimanski narod koji svoju kulturu ima vekovima. Ono što je na mene ostavilo možda najjači utisak je bezbednost, to je najbezbednija zemlja u kojoj sam bio, imao sam osećaj da ništa ne može da mi se dogodi. Drugo, alkohol nije zabranjen, ali nije svuda dostupan i skup je, što čini sredinu malo drugačijom za vreme tih takmičenja. Katar nije nešto na šta smo mi navikli ovde. Vrlo su gostoprimljivi, prisutan je veliki uticaj indijske kuhinje, hrana je vrlo začinjena, a što se tiče arapske hrane, dominira libanska kuhinja, koja se meni naročito dopala. Izdvojio bih i arapsku kafu, koja po mom mišljenju više liči na čaj, ima boju mutnog Dunava. Katar je jedna od najbogatijih zemalja, što se vidi na svakom uglu.
Kakav je osećaj biti tamo u trenutku kad ide naša himna?
Mislim da ću do kraja života da pamtim prizor nekoliko zastava ispod svodova stadiona: Brazil, Katar, zastavu FIFE i Srbiju. Kad je krenula, tog prvog puta, bio sam prilično emotivan. Naježim se i sad dok pričam. Nisam mogao ni da zamislim da je tako, dok nisam osetio. Nisam želeo da snimam to, jer sam znao da neću moći da osetim tu emociju ako se koncentrišem na snimanje.
Kako su ljudi reagovali na tvoj odlazak?
Bilo je drago svima onima koji su mi bliski i dragi. Nigde nisam video skrivenu zavist i to me je oduševilo, jer je to znak da sam okružen dobrim ljudima. Trudio sam se da svakome pošaljem neki kadar, neku fotografiju. Radio sam i neke lajvove, želeo sam da ljudi vide kako to izgleda, jer nema mnogo ljudi prilike da bude deo svega toga.
Koliko ti je sve ovo značilo?
Za mene kao sportskog novinara, pre svega fudbalskog novinara, znači apsolutno sve. Ovo je nešto najviše što mogu da dosegnem u životu. A za mene, kao za čoveka, bilo je neverovatno iskustvo, ne samo fudbalsko nego i kulturološko. Ta kulturna razmena je na mene ostavila jak utisak. To će verovatno da obeleži ostatak mog života.
Šta je na tebe ostavilo najjači utisak od svega?
Finale svetskog prvenstva, ambijent na stadionu, prva naša utakmica Srbija−Brazil i prva utakmica na Svetskom prvenstvu Ekvador−Katar, gde smo dobili čak i poklone. I bezbednost.
Gde vidiš sebe u budućnosti?
Negde sam čuo da je čuveni sportski novinar Dobrivoje Janković bio na sedam svetskih prvenstava u toku svoje karijere. Računao sam da bih do te cifre stigao do svoje 54. godine, ako bih išao svake godine od sada. Ne jurim taj rekord, ali bih voleo da odem na još neko Svetsko prvenstvo, kao i na Evropsko.
Koji igrač te je osvojio na Svetskom prvenstvu?
Onaj koji je osvojio sve na kraju − Leo Mesi. Nalazio je neka rešenja koja ja nisam mogao da vidim sa tribina, koje su dosta visoko. Takođe Kilijan Mbape, koji se neverovatno brzo kreće, a uz to je tehnički perfektan. Oduševio me je i Luka Modrić, koji diriguje kao da vodi hor i svaki potez mu je planiran tri poteza unazad. Sergej Milinković Savić, kada mu se igra, to je lepota gledati, a kada mu se ne igra…
Za kog si navijao?
Navijao sam za Srbiju i Argentinu od početka, iako nisam bio siguran da će Argentina da osvoji. Navijao sam pre svega zbog Mesija, kog sam obožavao još kao klinac. Mislio sam da će Brazil da ide do kraja, očekivao sam da ih vidim u polufinalu.
