Piše: David Petrović
Dejvid Finčer je svoju reputaciju učvrstio 90ih godina stvorivši jedan od najboljih trilera moderne kinematografije („Se7en”) i jedan od najprepoznatljivijih filmova svih vremena („Fight club”).
Od reditelja spotova za Rika Springfilda i Madonu do najupečatljvijeg triler naratora današnje filmske scene zaista je dugačak i težak put, ali na sreću svih ljubitelja sedme umetnosti Fičher je taj put naizgled pretrčao i isklesao sebi zvezdu na holivudskom nebu.
Umesto da prolazimo kroz njegovu filmografiju i nagrade pričaćemo o jednom, možda malo neopravdano skrajnutom filmu, „The Game. ”
Ovaj film svakako nije prva asocijacija kada se spomene ime Dejvid Finčer, ali to ni u jednom trenutku ne umanjuje njegovu vrednost i kvalitet.
Izašao je 1997. izmdju dva filma koji su bukvalno Finčerova lična karta (gore navedeni naslovi) i možda je baš zbog toga na neki način gurnut u drugi plan.
Žanrovski ovo je triler-misterija upakovana u nesvakidašnju formu, sa dobro proverenim narativom. Ako samo protrčimo kroz radnju, to je priča o bezobrazno bogatom bankaru kome brat za rođendan pokloni vaučer za jednu čudnovatu igru koja mu život okrene za 180 stepeni.
Kada se tako složi zvuči malo naivno, na prvu loptu možda čak i neozbiljno, ali pod dirigentskom palicom majstora ovo postaje prvorazredni triler, napet do poslednjeg trenutka.
Kako se organizatori igre poigravaju sa Nikolasom tako se i film poigrava sa našom percpecijom i našim saznanjima.
Da li je ovo stvarno, da li je sve velika prevara ili samo igra sve se to meša u našoj glavi a ni u jednom trenutku ne možemo da budemo sigurni šta je zapravo.
Foto: www.commonsensemedia.org
Muzika koja se koristi dodaje na sablasnosti, a mračni kolorit i zagušena atmosfera dodatno izazivaju jezu kod gledalaca.
Scenario je izašao iz pera Džon Brasanta i Mihael Ferisa (ujedno i glavne producente), a za vizuelni doživljaj se pobrinuo Haris Savides. Glavni kompozitor bio je Howard Shore.
Glumačku postavu nosi Majkl Daglas, u tom trenutku već priznata zvezda i oskarovac, koji se izveštio u igranju manipulativnih bogataša sa problematičnom prošlošću. Odlično je to izveo Kirkov sin, precizno, ubedljivo, kao da i sam do kraja nije znao šta ga čeka.
Njegovog brata odigrao je jedan od najpoznatijih glumaca tog perioda, Šon Pen. Čovek koji je pravi vulkan emocija i izražaja na ekranu, imao je malo scena ali je pokazao kako se rade stvari.
Ostatak postave je takođe respektabilan, Debora Kara Unger, James Rebhorn, Armin Mueller-Stahl kao i epizoda dive starog holivuda Carroll Baker.
Film je uprkos gore navedenom guranju u drugi plan prošao dobro na tržištu i ostvario lep komercijalni uspeh. Kritike su bile blagonaklone a i sasvim dobro je ostario.
Definitivno delo koga se nijedan autor ne bi postideo i svaki gledalac uživao i preporučio. Ostaće i upečatljiva premisa filma „There are no rules in The Game” (Ne postoje pravila u Igri).
