Razgovarala: Ganja Nikolić
Nikola Đukić (1992) radi kao novinar na portalu Južne Vesti, a sada je objavio i svoj roman prvenac, pod nazivom „Iskušenik”. Nikolin prvi roman istražuje temu dešavanja nakon smrti. Priča o radoznalom samoubici koji se susreće sa đavolom prožeta je humorom, a Nikola otkriva gde je našao inspiraciju da ovo delo napiše i šta očekuje u budućnosti.
Kada i kako se rodila ideja za roman? Koliko dugo si radio na romanu?
Ideja za roman javila se još 2017. Godine, nakon razgovora sa članom benda u kojem sam tada svirao. Kada sam se vratio sa probe, uzbuđen razgovorom koji smo vodili, shvatio sam da želim da napišem priču o pokojniku koji se sureće sa đavolom i mora da prođe niz iskušenja da bi se „iščupao” iz njegovih kandži.
Nakon inicijalnog naleta inspiracije, zaboravio sam na priču do 2020. godine, kada smo bili u karantinu. Kada sam ponovo pronašao tu priču, shvatio da sam da to ima potencijala za mnogo više od kratke priče. Na pamet mi je pao sam kraj romana, to sam napisao odmah i tada mi je bilo lako da priču navodim ka tom kraju, spontano i sa lakoćom. Verovatno je zbog toga rukopis bio završen nakon dve nedelje pisanja.
Foto: privatna arhiva
Ko ti je poslužio kao inspiracija za likove i koliko si sebe unosio u njih?
Nisam mislio na neke specifične ljude čije sam osobine prenosio na likove, ali sigurno je da sam u nekim trenucima verovatno malo pozajmljivao karakteristike nekih meni dragih, ali i manje dragih ljudi. Najviše ima mojih osobina. Prvenstveno sam svoj humor preneo đavolu i to kako ga percipira, s obzirom na to da često bliski ljudi kažu da je moj humor smešan samo meni.
To je bila inicijalna stvar koju sam želeo da prenesem na đavola. Loš humor i apsolutna nebriga da li će i kako će ljudi reagovati kada se našali. S druge strane, dosta je mojih osobina i kod iskušenika, neke svoje strahove sam definitivno projektovao na njega.
Na koji način si birao žrtve? Koju žrtvu ti je bilo najteže, a koju najlakše da ubiješ?
Žrtve su birane od najtežih ka najlakših. Možda i nisu, ali je (anti)junaku bilo sve lakše i lakše. Meni, kao i iskušeniku, najteža je bila prva žrtva, a tu je uključeno mnogo faktora. Priča tog čoveka je takva da već vidiš da je on duša od čoveka i to kvari planove. Nakon prijatelja iz detinjstva sve mu je postalo lakše, tada se i naš lik menja, ali da ne otkrivam previše.
Koju poruku si želeo da pošalješ ovim romanom?
Citirao bih Gordana Kičića iz „Kengura”: „Da smo mi ovde, a oni tamo, i zašto ne bismo pružili ruke prijateljstva jedni drugima”. Šalu na stranu, poruka je stvarno mnogo i voleo bih da ne pričam ja o njima, već ljudi koji pročitaju roman. Javljaju mi se ljudi koji su pročitali roman i retko ko je shvatio na isti način poruku. Meni je to divno, jer svi smo drugačiji.
Kako spajaš svoju primarnu profesiju i pisanje?
Vrlo lako, zato što ja pisanje ne odvajam na novinarstvo ili knjiženost, pisanje je pisanje. Dok sam na poslu, ja sam novinar i zanima me samo novinarska priča, jedina razlika je u tome koliko mogu da „opustim ruku”. U novinarstvu postoje forme koje moraš ispuniti da bi napisao novinarski članak, u književnosti je već sve dozvoljeno.
Foto: privatna arhiva
Kako čitaoci reaguju na roman?
Čitaoci se javljaju sa svih strana i to je nešto na šta sam baš ponosan. Posle skoro mesec dana polovina tiraža je prodata i bukvalno nisam, barem još uvek, dobio negativnu kritiku. Skoro se jedna devojka javila da mi kaže da od svog cimera nije mogla da dođe na red da pročita knjigu i da je on oduševljen, da ga dugo nije neka priča toliko zaintrigirala i da jednostavno nije mogao da se odvoji od nje. To je razlog zbog kojeg i pišemo. Još više budeš ponosan kada svakodnevno dobijaš pohvale sa raznih strana.
Gde vidiš sebe u budućnosti?
Nekako me je život naučio da ne planiram ništa predaleko, već da moja planiranja budućnosti budu kratkoročna. Uskoro počinjem da pišem drugi roman, tematika je slična ovoj iz „Iskušenika”. Što se neke dalje budućnosti tiče, nadam se da će do kraja sledeće godine roman biti napisan, tako da sve ono gde vidim sebe jeste, u stvari, pisanje.
