Piše: Andrijana Popović
Foto: Pixabay
Eko umetnost, poznata i kao ekološka umetnost, predstavlja pristup koji kombinuje umetnost, nauku i ekologiju, koji podrazumeva više disciplina, a sve u cilju prepoznavanja ekoloških problema našeg vremena.
Ovaj pravac umetnosti nastoji da skrene pažnju na uništavanje životne sredine, promoviše održivost i inspiriše promene u ponašanju i percepciji javnosti prema prirodnim resursima.
Eko umetnici koriste različite medije i metode, uključujući skulpturu, instalacije, performanse, zemljanu umetnost i društvene projekte, kako bi stvorili radove koji ne samo da estetski privlače, već i imaju dubok ekološki značaj.
Istorijat i razvoj eko umetnosti
Koreni eko umetnosti mogu se pratiti do 1960-ih i 1970-ih godina, kada je svest o ekološkim pitanjima počela da raste.
Ovi decenijski prelomni trenuci su zabeleženi kroz radove umetnika poput Roberta Smitsona, čija poznata instalacija „Spirala Džeti” predstavlja simbolički dijalog između čoveka i prirode.
Smitsonova instalacija, izgrađena u Velikom slanom jezeru u Juti, koristi prirodne materijale kao što su kamen i zemlja, skrećući pažnju na dinamiku prirodnog pejzaža i njegovu krhkost.
Slični radovi iz tog perioda, kao što su „Dupli negativ” Majkla Hajzera i „Polje munje” Valtera De Marije, postavili su temelje za dalji razvoj zemljane umetnosti, gde su umetnici direktno stvarali u prirodnom ambijentu, često u udaljenim i divljim lokacijama.
OD ISTOG AUTORA:
Transformacija društva kroz telekomunikacije: Pogled na prošlost, sadašnjost i budućnost
Tokom narednih decenija, eko umetnost se razvijala i obuhvatala šire teme kao što su klimatske promene, zagađenje, gubitak biodiverziteta i održiva urbanizacija.
Savremeni eko umetnici poput Agnes Denes, koja je poznata po svom projektu „Polje pšenice – Konfrontacija” u kojem je zasadila polje pšenice na Menhetnu, te Kris Džordan, čiji fotografski radovi prikazuju zagađenje plastikom.
Inovacije i održivost u eko umetnosti
Eko umetnici često eksperimentišu sa inovativnim tehnikama i materijalima kako bi stvorili održive umetničke radove.
Koristeći reciklirane materijale, obnovljive izvore energije i ekološki prihvatljive procese, ovi umetnici ne samo da stvaraju radove koji podižu ekološku svest, već i postavljaju nove standarde za umetničku praksu.
Radovi umetnika kao što su Nils-Udo, koji koristi prirodne materijale za stvaranje privremenih skulptura, ističu prolaznost same prirode.
Takođe, Marjetica Potrč, kroz svoje projekte održivog dizajna, kao što je „Suvi toalet”, istražuje načine na koje umetnost može doprineti modernom životu.
Prakse u eko umetnosti ne odnose se samo na materijale, već i na sam proces stvaranja.
Foto: Pixabay
Umetnici kao što je Andrea Poli koriste obnovljive izvore energije za svoje instalacije, kao što je „Pad čestica”, gde je korišćen solarno napajan laser za prikazivanje nivoa zagađenja u realnom vremenu.
Slično tome, Sara Hol koristi solarne panele u svojim staklenim skulpturama, kombinujući umetnost i tehnologiju na način koji podstiče održivost.
Uloga eko umetnosti u podizanju svesti
Umetnički radovi imaju sposobnost da javnosti privuku pažnju na način na koji naučna istraživanja i članci često ne uspevaju.
Jedan od takvih radova je instalacija „Ice Watch” (nisam mogla da nađem prevod, neprirodan je bukvalni prevod) Olafura Elijasona.
Ona prikazuje otapanje glečera kroz postavljanje ogromnih blokova leda u urbanim sredinama, te na taj način omogućava gledaocima da direktno dožive posledice globalnog zagrevanja.
Eko umetnost se često koristi za skretanje pažnje na specifične ekološke krize i poticanje javne debate.
Radovi kao što su „Vodeni žig” Stejsi Livi, koji koriste vodu kao medij za stvaranje privremenih umetničkih dela, pokreću diskusije o pitanjima kao što su upravljanje vodnim resursima i zaštita vodenih ekosistema.
Eko umetnost ne samo da pruža estetsko zadovoljstvo, već i inspiriše ljude na razmišljanje o sopstvenom uticaju na životnu sredinu.
Kroz umetničke radove, ljudi mogu da se suoče sa ekološkim izazovima i razmisle o mogućim rešenjima za očuvanje prirodnih resursa.
Eko umetnost kao alat za edukaciju
Mnoge umetničke inicijative uključuju radionice, predavanja i interaktivne projekte koji angažuju zajednice u procesu stvaranja umetnosti.
Projekti poput „Urbanog polja” umetnice Iv Mošer, gde su građani pozvani da markiraju nivoe poplava u svojim lokalnim zajednicama, omogućavaju učesnicima da postanu svesniji klimatskih rizika i angažuju se u razgovorima o otpornosti na klimatske promene.
MOŽDA ĆE VAM SE DOPASTI:
Takvi projekti pomažu ljudima da bolje razumeju ekološke koncepte i razviju dublju povezanost sa prirodnim svetom.
Eko umetnost može takođe igrati ulogu u formalnom obrazovanju.
Umetnički programi u školama i na fakultetima koji uključuju komponente eko umetnosti pomažu studentima da povežu naučne i umetničke perspektive u rešavanju ekoloških problema.
Na primer, inicijativa „Saveza laboratorije zelene umetnosti” promoviše prakse u umetničkom obrazovanju kroz mnogobrojne radionice koje istražuju upotrebu ekološki prihvatljivih materijala i tehnika.
Kroz ove obrazovne programe, pojedinci imaju mogućnost da razviju veštine kritičkog mišljenja i kreativnog rešavanja problema, što je ključno za buduće generacije koje će se suočavati sa ekološkim izazovima.
Kreativni put ka svetlijoj budućnosti
Eko umetnost predstavlja više od estetske discipline. Ona je moćan medij za promenu perspektive i ponašanja u vezi sa planetom Zemljom.
Kroz kreativnost, inovaciju i saradnju, eko umetnici doprinose globalnoj raspravi o očuvanju životne sredine, ali imaju mogućnost i da pokrenu ljude na akciju.
U svetu suočenom sa ozbiljnim ekološkim izazovima, ova vrsta umetnosti igra ključnu ulogu u osnaživanju ljudi da prepoznaju i odgovore na te izazove.
Eko umetnost ne samo da obogaćuje kulturno nasleđe, već i aktivno učestvuje u oblikovanju ekološki odgovorne budućnosti.
