Razgovarala: Andrijana Popović
Foto: Privatna arhiva
Uroš Dimitrijević je pisac i novinar koji svoje umetničko stvaralaštvo usmerava kroz različite medije, istražujući svet kroz spoj reči i slika.
Od prvih koraka u karijeri do danas, Dimitrijević se podjednako posvećuje pisanju, stripu i novinarstvu, pronalazeći u svakom od ovih izraza prostor za kreativnu slobodu i duboku refleksiju.
Svojim radom na više frontova, izgradio je raznovrsno stvaralačko polje koje ga definiše kao svestranog umetnika u stalnoj potrazi za novim pričama i uvidima.
Dimitrijević objašnjava kako su sve tri forme njegovog stvaralaštva isprepletane i neraskidive, te kako je novinarstvom krenuo da se bavi samo kako bi jednog dana pisao romane, i kako se nada, stripove.
Kroz novinarstvo sam prvo mogao da pišem svakog dana i vežbam na taj način, ali sam takođe mogao i da pišem o stvarima koje me interesuju, a književnost, film i strip me i te kako interesuju. Mogao sam da intervjuišem pisce, strip scenariste i crtače i saznajem kako oni rade, kako njihovi svetovi funkcionišu, što se ispotavilo kao dosta korisno, govori on.
Njegova iskustva u novinarstvu dala su mu disciplinu i širinu u pisanju, ali je prelazak u strip-scenu Pariza dodatno obogatio njegov rad. Vizuelna dinamika koju strip zahteva promenila je način na koji piše prozu, podstičući ga da pristupi pisanju romana sa svežim perspektivama.
Vizuelni aspekt je uvek imao veliku ulogu u mom pripovedanju, jer sve scene zamišljam pre svega kao filmske scene. Razmišljam o uglovima, o svetlu, lokaciji, pa čak i muzici koja bi išla u pozadini, pa tek onda to “adaptiram” za književnu formu. Ne znam od čega to polazi, verovatno od neverovatne želje da zapravo radim na filmu, ali kako nemam određene veštine, a ni sredstva, onda se zadovoljavam “samo” pisanjem romana, objašnjava Dimitrijević.
Kako dodaje, kada radi u strip izdavaštu, otvoren mu je prozor ka neverovatnoj količini stripova, s obzirom da radi sa više izdavačkih kuća, što svakako obogaćuje taj vizuelni aspekt pripovedanja.
OD ISTOG AUTORA:
Otkaz na velikom ekranu: Kako „kensel kultura” formira filmsku sliku
Iako su njegove književne priče prožete likovima, pričama i događajima iz stvarnog života, novinarstvo mu je, kako kaže, dalo temelje za objektivnost, disciplinu i dublje razumevanje ljudi iz različitih sfera društva.
Ipak, prelazak iz novinarstva u prozu zahtevao je i suptilnu veštinu balansiranja između objektivnosti i kreativne slobode.
Iskustvo novinara mi nenormalno pomaže pri pisanju proze i savetovao bih svakome ko želi da se bavi pisanjem da makar proba da radi kao novinar pre toga. Prvo, dobija se rutina u pisanju, koju ne možete lako dobiti na drugim poslovima. Drugo, imate priliku da pričate sa ljudima najrazličitijih profila, sa ljudima koje možda ne biste upoznali da niste novinar, jer ne dolaze u vaš kafić ili ne žive u vašem kraju. Postajete svesniji sveta oko sebe i problema koji u njemu postoje. I treće, možda i najvažnije, dobijate priliku da radite sa urednikom. Dobar urednik će se posvetiti vašem pisanju, pokazati vam da vaše reči nisu vaša deca i da nekada 500 reči funkcioniše mnogo bolje od 1000.
Dimitrijević takođe maglašava kako balans između objektivnosti slobode postoji, ali dve zavisi od forme. Tako novinarski tekstovi odišu objektivnošću, a romani imaju prednost slobode i mašte.
Likovi i priče iz njegovih romana često se oslanjaju na sećanja iz detinjstva i mladosti, a nostalgija, ističe, postaje alatka kojom evocira emocije i gradi most ka univerzalnim temama odrastanja.
Poslednjih nekoliko godina sam dosta bežao u nostalgiju. Znam da to nije najzdravija praksa, ali nakon pandemije na koju su se nadovezali veliki ratovi, video igre koje sam voleo i filmovi koje sam gledao kada sam bio klinac pojavili su se kao nekakav “safe space”. I baš je taj beg u nostalgiju postao most ka nekim univerzalnim temama. “Daske” sam pisao dok sam u Francuskoj, po završetku mastera, tražio posao, pitao se da li ću uspeti da ostanem i šta ću da radim sa životom.
To me je, očigledno, u tom trenutku najviše okupiralo. Ali kako bi bilo jako dosadno pisati o tome, zapitao sam se kada sam se poslednji put osetio tako i shvatio da je to bilo na prelasku između srednje škole i fakulteta, period u koji su smeštene “Daske”. Taj roman je potpuna fikcija, ali neminovno je prošaran nekim ličnim pričama koje su me očigledno obeležile, inače ih se ne bih ovako jako sećao, pojašnjava Uroš
Kako govori, Uroš želi da misli da bi njegovo prvo književno delo, “Siroti mali ratovi”, funkcionisali kao strip.
Najviše bih voleo da vidim scene koje imaju malo više akcije, poput proslave Nove godine na Kopaoniku. Tu čak glavni junak baca podmetače poput šurikena. To bi u stripu izgledalo sjajno. Kao neka manga!
Njegov kreativni proces dodatno osvetljava ljubav prema skejtbordingu, motivu koji se provlači kroz roman „Daske“.
Za njega, skejt predstavlja simbol strasti i slobode, a kroz taj sportni motiv prikazuje svakodnevicu mladih i način na koji strast utiče na sve aspekte života.
Skejt će uvek biti deo mog života. Postojao je period kada mi je vožnja skejta bila sve na svetu, kada sam jedva čekao da izađem na ulicu i vozim sa drugarima. Danas ne mogu da vozim svakog dana, i nema više tih drugara, barem ne u gradu u kojem trenutno živim, ali trudim se da vozim svake nedelje. I ne prođe dan a da mi moj najbolji drug (sada već kum) ne pošalje neki skejt snimak, ili ja njemu.
Tako da je ljubav prema skejtu neiskoreniva. A kada je već tu, što ne bih pisao o tome. Ima ona scena u filmu “La La Land” kada Mia kaže nešto poput “Lepo je kada ljudi imaju strast prema nečemu, a i ljudi vole da gledaju druge koji su tako strastveni”. Nadam se da je moja strast prema skejtu nekako skočila i na druge ljude dok su čitali “Daske”, vozili oni skejt ili ne, objašnjava on.
Dimitrijević strastveno istražuje nove načine pripovedanja kroz književnost, interaktivne priče i digitalne formate.
Njegov rad pokazuje kako se tradicionalna književnost može spojiti s modernom tehnologijom, otvarajući vrata uzbudljivim mogućnostima za buduće generacije čitalaca.
Mladi već uveliko čitaju na telefonu i čitaju formate, poput “Webtoon” stripova, koji su pravljeni posebno za telefon i skrolovanje. Ako su telefoni već toliki deo naše svakodnevnice, i u njima možemo da nađemo sve, logično je da se i knjige tu nekako uglave. Uostalom, najvažnije je početi sa čitanjem. Da li čitate na telefonu, kompjuteru ili u štampanom izdanju, svejedno je, barem meni.
Kroz pisanje se, kako priznaje, trudi da svojoj publici donese zabavu i da ostavi trag u njihovom sećanju, sa željom da njegov književni opus bude prepoznat po strasti prema pričama koje pričaju o filmu, video igrama i svakodnevnim situacijama u kojima junaci pronalaze male, ali važne pobede.
MOŽDA ĆE VAM SE DOPASTI:
U zaključku, kada govori o književnosti, deli misao koja sumira njegovu posvećenost čitaocima i strast prema pisanju.
Voleo bih da su se ljudi dobro proveli čitajući moje prethodne romane. Da nisu zažalili mnogo. A nadam se da će budući biti bolji od prethodnih, govori Dimitrijević.
Uroš otkriva da je njegov stil i teme koje istražuje oblikovao njegov kasni susret s književnošću, koji je prethodio ljubavi prema video igricama, filmovima i stripovima.
Moji junaci pričaju o filmovima, gledaju filmove, prave paralele sa sopstvenim životom i životima filmskih junaka. I igraju video igre, jer su to retka mesta i situacije gde moji junaci pobeđuju. U prva dva romana sam, iz nekakvog straha, išao na siguricu i pisao o temama koje dobro poznajem. U novim rukopisima na kojima trenutno radim pokušavam da se dotaknem nekih stvari o kojima možda i ne znam baš puno.
Uroš svoje kreativne rutine opisuje kao ključno sredstvo za hvatanje inspiracije koja mu često dolazi u trenucima svakodnevnog života.
Kako kaže, najvažnija mu je praksa da zapiše sve ideje koje mu padnu na pamet tokom dana, bilo na poslu ili u prevozu, jer je svestan da bi u suprotnom lako mogao da ih zaboravi.
Kada se odluči da piše, obično bira noć, a kada se oseća inspirisano, voli da piše u svesci, a zatim sve svoje misli prekucava na računar. Ipak, postoje i teži trenuci kada se bori sa kreativnom blokadom.
Ako se mučim, onda samo blenem u ekran na kompjuteru, gledam gluposti i pitam se da li to što radim uopšte ima smisla.
Uroš želi da njegovi čitaoci iz njegovih knjiga ponesu poruku koja možda nije odmah očigledna. Poziva ih da podele svoje utiske na mrežama i Goodreads-u, ističući koliko mu to znači.
Ovaj poziv na interakciju naglašava važnost zajednice i povezanosti između autora i čitatelja. U svetu gde su mišljenja i preporuke često deo svakodnevne diskusije, Uroš prepoznaje moć koju zajednica ima u oblikovanju književnog iskustva.
Na taj način, njegovo pisanje postaje ne samo lično putovanje, već i deo šireg narativa koji se razvija kroz dijalog s publikom.
U ovom svetu, gde se granice između čitatelja i autora sve više brišu, Urošova pozivnica čini njegov rad još pristupačnijim i značajnijim.
