Фотографија генерисана вештачком интелигенцијом
Аутор: Јован Петровић
Одлична подлога за разумевање проблематике историографског термина Византија би била та да најпре објаснимо шта значи термин синоними. Овај термин означава речи које имају исто или блиско значење али им се облици разликују. Навешћемо их неколико:
1) змија или гуја
2) планина или гора
3) неверан или превртљив
4) богат или имућан
5) патриота или родољуб
Синоними постоје како у свакодневном речнику тако и у речнику науке, између осталог и историјске. Разлози због којих се користе варирају од случаја до случаја али сваки има своје објашњење утемељено на чињеницама.
У овом конкретном случају у питању су синоними Ромејско царство и Византија.
Ромејско царство је опет синоним за Источно римско царство, које је настало деобом јединствене римске државе у доба владавине цара Теодосија I Великог (владао 379-395. године).
Оно је опстало након што је Западно римско царство коначно срушено освајањем Рима од стране варварских најамничких снага 476. године и постојало је све до 1453. године када његову престоницу Константинопољ заузимају Турци Османлије.
Оснивање овог града на Босфору 11. маја 330. године је траг који нас води до тога да нађемо одговор на питање како је настао термин Византија.
Цар Константин Велики (владао 324-337. године) је основао овај град на бази простора старог грчког насеља Византиона.
Ово насеље су, успут речено, основали грчки колонисти из полиса Мегаре још у седмом веку пре нове ере.
Временом Константинопољ постаје Други Рим односно слободна престоница и симбол царства која је у себи спојила хеленистичку културу, хришћанску веру и римску државну форму.
Употреба грчког језика потискује употребу латинског па отуд се поред латинског назива Imperium Romanum јавља као доминантнији Βασιλεία Ῥωμαίων. Ова два термина су исто синоними и означавају Римско царство.
Крајем 13. и почетком 14. века појављују се културни покрети хуманизма и ренесансе, који су своју инспирацију црпели из културног наслеђа старе Грчке једнако, чак и више, као и из хришћанског.
MOŽDA ĆE VAM SE DOPASTI:
Упоредо са њима Imperium Romanum/Βασιλεία Ῥωμαίων улази у кризни период из кога ће изаћи као друго разредна сила и вазал исламске државе Турака Османлија.
Идеали на којима је почивала све више бледе и губе ослонац што отвара простор за утицаје поменутих културних покрета па и сами Грци, као главни интегративни фактор ромејске државе, се почињу идентификовати са својим античким наслеђем.
Јован VI Кантакузин средином 14. века у својој четворотомној Историји користи стари назив Византион за Константинопољ.
У међувремену Константинопољ и остатак хришћанског Балкана пада под Османлије.
Након битке код Мохача 1526. године од њих непосредније је угрожена и Средња Европа. Реформација унутар римске цркве коју је 1517. године покренуо рад Мартина Лутера створиће нову верску, културну и политичку стварност у Европи.
Један баварски хуманиста, присталица реформације унутар католичке цркве и љубитељ грчке античке културе Хијероним Вулф (живео 1516-1580) је уочио већ постојеће различите нијансе у историји Источног римског царства и одлучио да преведена дела Јована Зонаре, Никите Хонијата и Нићифора Григоре и да их 1557. године смести у Корпус византијске историје односно Corpus historiae byzantinae.
Од тада је термин Византија присутан у историографији и временом је постао општеприхваћен.
Поједини псеудоисторијски и лаички кругови ову проблематику дижу на један ниво у коме доминира теза да је историјска наука намерно измислила термин Византија да би прикрила постојање Источног римског царства.
На страну то што је немогуће прикрити историју вишевековне државе увођењем једног термина, овде је очигледно у питању и непознавање детаља у историографији. Георгије Острогорски у својој Историји Византије пише:
,,Првобитно, византијска историја је само продужетак римске историје. Назив ,,Византија” потиче из доцнијег времена, сами ,,Византинци” га нису користили. Они су себе називали Римљанима/Ромејима, њихови владари се сматрали римским царевима, наследницима старих римских императора.”
Ово није усамљен случај у историографији да се историјски процеси и појаве накнадно или упоредо називају другим именом које је опет са првобитним синоним.
Тако је Карађорђев рат временом постао Први српски устанак и део Српске револуције, а исто тако је спајањем Архидамовог рата, Сицилијанске експедиције и Декелејског рата у једну развојну линију настао Пелопонески рат.
Слично је Велики рат постао Први светски рат.
Питање постојања Византије је одлична прилика да се помене да је термин Пропаст римског царства први увео у историографију Едвард Гибон у делу Опадање и пропаст Римског царства из 1776. године.
Наравно Гибон овде мисли на пропаст Западног римског царства 476. године. А да је и ова историјска одредница флексибилна за историјску науку нам потврђује поново Острогорски:
,,Међутим, у првим вековима своје историје Византија је стварно још увек римска држава и сав њен живот прожет је римским елементима. Ово доба, које се може назвати како ранивизантијским тако и касно римским, припада подједнако и римској и византијској прошлости, обухватајући прва три века византијске односно последња три века римске историје. То је једно типично прелазно доба, које води од Римске империје ја средњевековној Византији, доба у коме римски елементи постепено изумиру а нови, византијски елементи долазе до све јачег изражаја.“
