Pišu: Emilija Andrejević, Katarina Aleksandrović, Milena Živanović, Jovan Živković i redakcija
Foto: Privatna arhiva
Danica Cvetković, članica Akademske inkluzivne asocijacije (AIA), ističe da je položaj studenata sa hendikepom u Srbiji u poslednji godinama znatno poboljšan zahvaljujući kontinuiranim naporima za zagovaranje njihovih prava.
Međutim, prema njenim rečima, „i dalje postoji mnogo prostora za poboljšanje“.
Cvetković objašnjava da broj studenata sa hendikepom na visokoškolskim ustanovama raste, dok su afirmativne mere koje su uvedene pomogle da se izjednače uslovi i mogućnosti ovih studenata.
„Postoje afirmativne mere koje služe za izjednačavanje uslova i mogućnosti studenata sa hendikepom, kako bi ravnopravnije bili uključeni u studijske programe i kako bi fakulteti bili u stanju da pruže odgovarajuće vidove podrške studentima kojima je to potrebno“, napomenula je Cvetković.
Ona podseća da afirmativne mere omogućavaju studentima sa hendikepom da, na primer, budu na budžetu sa osvojenih 36 ESPB poena, što je isto tako uslov za dobijanje stipendije, bez obzira na prosečnu ocenu.
PROČITAJTE NA ISTU TEMU:
Takođe, mnogi fakulteti oslobađaju studente sa hendikepom od školarine, bez obzira na status finansiranja, a AIA se zalaže i za umanjenje cena stanarina za studente koji nisu ostvarili pravo na finansiranje iz budžeta Republike Srbije.
„Akademska Inkluzivna Asocijacija se zalaže za umanjenje ekonomske cene stanarina studentima sa hendikepom koji nisu ostvarili pravo na finansiranje iz budžeta Republike Srbije i time im u značajnoj meri pomaže već više godina“, dodala je ona.
Međutim, Cvetković ukazuje da studenti sa hendikepom još uvek nisu dovoljno zastupljeni u studentskim parlamentima.
„Neki parlamenti čak ni nemaju članove koji su se izjasnili da imaju određeni hendikep, a ako ih i poseduju, ti studenti uglavnom prisustvuju samo nekolicini sastanaka na kojima se diskutuje o sličnim temama, ali ne i o temama od opšteg značaja za studente“, objašnjava Cvetković, naglašavajući potrebu za većim uključivanjem ove grupe u šire studentske diskusije.
Kada je reč o fizičkoj pristupačnosti objekata, Cvetković napominje da, iako većina fakultetskih zgrada, domova i menzi ima osnovne adaptacije kao što su liftovi, rampe i rukohvati, te prilagodbe često nisu dovoljno sveobuhvatne.
„Postoji rampa na ulazu u ustanovu, i lift ukoliko bi na primer, korisnik kolica želeo da se popne na viši sprat, ali postoje i delovi zgrade do kojih taj lift ne dopire ili i na samim spratovima postoji po par stepenika na ulazima u slušaonice, toalet i slično“, ukazuje ona.
U boljim studentskim domovima, situacija je nešto bolja, sa prilagođenim sobama i toaletima, dok su čitaonice opremljene računarima sa specijalizovanim hardverom i softverom.
Cvetković takođe napominje da je, iako se u menzama trudimo da se ispoštuju individualne potrebe studenata, „u malim menzama često nema dovoljno izbora“, te da je bezglutenska hrana, na primer, često nedostupna.
Kada je reč o daljim mogućnostima za prilagođavanje, Cvetković predlaže da se proširi upotreba ŠV obrasca prilikom upisa na fakultet, na kojem bi studenti mogli da se izjasne o potrebnoj podršci.
„Na ŠV obrascu prilikom upisa na visokoškolsku ustanovu, postoji prostor da se studenti izjasne koji vid podrške im je potreban, međutim, ne sme ostati samo na toj formalnosti, već bi trebalo da se radi na obezbeđivanju odgovarajuće podrške ukoliko ih je student naveo“, kaže Cvetković.
Takođe, AIA se zalaže za jačanje vršnjačke asistencije, koju vidi kao značajan faktor u procesu prilagođavanja, ali i za osnaživanje društva u celini, kako bi svi studenti bili ravnopravno uključeni.
„Popularizacija vršnjačke asistencije… bi takođe mogla biti značajan faktor prilagođavanja studentima sa hendikepom“, smatra ona.
Pomenula je i pozitivne primere iz drugih zemalja, posebno vezane za vršnjačku podršku.
MOŽDA ĆE VAM SE DOPASTI:
U nekim zemljama, vršnjačka asistencija je postala integrisani deo studentskog života, a studenti koji se angažuju u toj oblasti mogu čak da dobiju i dodatne bodove ili priznanja za svoj volontarizam.
„Vršnjačka podrška na fakultetu postojanija je, pa to studentima bude kao neki vid volontiranja, društveno-korisnog rada, možda čak i za neke dodatne poene“, ističe Cvetković, napominjući da se u tim zemljama, uz vršnjačku asistenciju, razvijaju i centri koji se bave prilagođavanjem literature za studente sa hendikepom, kroz skeniranje, audio konverziju i druge oblike pomoći.
Iako takve opcije postoje i u Srbiji, ona smatra da je potrebno raditi na njihovom unapređivanju i osavremenjivanju.
Na kraju, Cvetković se osvrnula na inicijative koje je AIA preduzela u cilju poboljšanja položaja studenata sa hendikepom.
Tako je na inicijativu AIA osnovan Univerzitetski centar za studente sa hendikepom, koji studentima pruža mogućnost prevoza do visokoškolskih ustanova, ali da trenutno nemaju dovoljno vozila.
Daničin primer je samo jedan od mnogih. U narednim tekstovima obradićemo razgovore sa drugim studentima sa invaliditetom kako bismo videli kakvo je njihovo iskustvo tokom studija.
