Piše: Jovan Manojlović
Foto: Printscreen YouTube Ministarstvo odbrane i vojske Srbije
Tamo daleko, gde cveta beli krin…
,,Albanska golgota“ predstavlja termin za povalačenje srpske vojske i naroda preko crnogorskih i albanskih planina i predstavlja jedno od najvećih stradanja srpskog naroda u 20. veku. Ova dešavanja su Srbiju koštala 240.000 života.
Posle velikih pobeda Srbije na Ceru i Kolubari, zavladalo je zatišje na frontu, a u međuvremenu se u Srbiji desila epidemija pegavog tifusa koja je odnela mnoge živote.
Austro-Ugarska monarhija i Nemačka su čekale povoljan trenutak i na jesen 1915. godine sa 800.000 vojnika krenule u veliku ofanzivu na malu balkansku kraljevinu.
Iako je Vojska Srbije uložila velike napore u odbranu, dve velike monarhije su ipak odlučno počele da bombarduju gradove južnije od Save i Dunava i prodiru ka jugu, zauzimajući važne strateške položaje.
Ubrzo, srpska vojska i narod su krenuli u povlačenje ka jugu. Tada u rat na strani Centralnih sila ulazi i Bugarska, koja napada sa istoka, tako otvarajući front dug preko hiljadu kilometara koji Srbija jednostavno nije mogla da brani.
OD ISTOG AUTORA:
Srednjovekovna muzika – crkvena melodija između antike i renesanse
Posle poraza sila Atante severno od Soluna od strane Bugara, srpska vojska se našla na Kosovu i Metohiji, jedinoj slobodnoj teritoriji koja je ostala.
Vrhovna komanda donosi odluku da se preko planina Crne Gore i Albanije, srpska vojska povuče ka Jadranskoj obali, gde bi vojska dobila pomoć od strane saveznika.
Vladalo je neslaganje u Vrhovnoj komandi iz razloga što je general Živojin Mišić, pošto je Nemačka već proglasila pobedu, želeo da Srbija krene u kontraofanzivu.
Međutim, većina vrhovne komande se nije složila sa ovim predlogom iz razloga što je to bilo nerealno, jer je u srpskoj vojsci vladalo rasulo i sama se nalazila u veoma teškom položaju.
Foto: Printscreen YouTube Ministarstvo odbrane i vojske Srbije
Dana 24. novembra 1915. godine Vrhovna komanda donosi najtežu odluku – 25. novembra 1915. godine počinje Albanska golgota.
Mnogi dokumenti i artiljerija su spaljeni, oružje napušteno, dosta vojnika je dezertiralo, želeći da se vrati svojim kućama, međutim, mnogi od njih su umirali na putu i padali u zarobljeništvo, dok je kruna bila sakrivena u Prizrenu.
Iznemogao narod, oko 400.000 ljudi, se po snegom zavejanim planinama uputio u nepoznato.
Postojale su kolone koje su se kretale u tri pravca – prvi pravac se kretao od Peći, preko prevoja Čakor, na Prokletijama i Bjelasici, Andrijevice, Podgorice, pa do Skadra.
U prvoj ruti se kretala Prva, Druga i Treća armija, kao i trupa odbrane Beograda sa kojom se kretalo najviše izbeglica.
Posle masovnog umiranja po planinama Crne Gore, nakon kretanja od mesec dana, vojska i narod će početi da stižu u Skadar, međutim, u Skadru umesto hrane i odeće, sačekali su ih zatvoreni prozori, glad i masovno umiranje po ulicama.
Foto: Printscreen YouTube Ministarstvo odbrane i vojske Srbije
U pomoći Srbima po crnogorskim planinama se istakao serdar Janko Vukotić, koji je sa malobrojnom crnogorskim vojskom uspeo da na Božić 1916. godine na kratko zaustavi napredovanje Austro-ugarske vojske u Boju na Mojkovcu.
Druga grupa se kretala najkraćom, ali vrlo nezgodnom rutom, koja se prostirala od Đakovice, preko Vezirovog mosta sa koga su mnogi padali zbog njegove klizave površine, potom Ljum Kule do Skadra i Lješa.
U ovoj grupi su se nalazile grupe Novih oblasti, Vrhovna komanda, kao i sam kralj Petar Prvi. Sa sobom su nosili Miroslavljevo jevanđelje, starog i bolesnog vojvodu Radomira Putnika, kao i mošti kralja Stefana Prvovenčanog.
Treća grupa se kretala rutom iz Prizrena preko Piškopeje, Debra, Struge ka Elbasanu. Ovu grupu su činili Timočka vojska, mladi regruti koji su imali 17-19 godina i ratni zarobljenici.
Kretali su se po nezgodnom terenu i često su bili napadani od strane albanskih plemena. U ovoj komplikovanoj situaciji po srpski narod, za pomoć se istakao zapovednik albanske vojske Esad-paša Toptani.
Foto: Printscreen YouTube Ministarstvo odbrane i vojske Srbije
Od 400.000 ljudi, na Jadransku obalu je stiglo samo 180.000, Srbi su prvi put ugledali more u luci Sveti Jovan Medovski (albanski – Šenđin).
Savezničke pomoći jednostavno nije bilo, brodovi nisu mogli uploviti u luku Medova zbog previše plitkog prilaza, a i zbog opasnosti koja se sve više nadirala sa severa.
Iako je Francuska slala na stotine tona brašna u luku Brindizi na jugu Italije, Italija se uopšte prema Srbima nije ponašala prijateljski, uz nalaženje raznih izgovora, problem je bio sudar interesa ove dve države na Balkanu.
Srbija je na poslednjem izdisaju, regent Aleksandar Krađorđević u poslednji čas urgira i šalje telegram caru Nikolaju Drugom Romanovom (caru Rusije) koji i te kako imao efekta.
Ruska delegacija je ovo shvatila ozbiljno i zapretila da će njihovo savezništvo sa silama Antante biti dovedeno u pitanje.
Foto: Printscreen YouTube Ministarstvo odbrane i vojske Srbije
Sile Antante su odmah reagovale i počele su da pomažu srpskoj vojsci, međutim zbog sve češćih napada sa severa, vojska i narod su morali da se povlače ka jugu, ka Draču i Valoni.
Sada nije problem bio planinski teren, već močvarni. Često su se ljudi davili, čak morali da gaze preko leševa umrlih da bi mogli da nastave dalje.
Jedan deo Srba su Francuzi evakuisali u Bizertu, današnjem Tunisu, međutim, trebalo je čak nekoliko meseci da se svi evakuišu.
Zato Francuzi zaposedaju ostrvo Krf u Grčkoj, iako se grčki kralj protivio jer je bio germanofil. U međuvremenu, 21. januara, Crna Gora je kapitulirala.
MOŽDA ĆE VAM SE DOPASTI:
Vidovdan i srpska istorija: Svi znani i neznani događaji koji su se odigrali na ovaj dan
Treća grupa koja se povlačila je već stigla kod Valone krajem decembra, Valonu su zauzeli Italijani kojima je bilo naređeno da ukoliko pređu reku Vojušu pucaju na srpske vojnike kojih je od 33.000 ostalo oko 4.000 hiljade pod izgovorom da imaju koleru (ne postoje dokazi za ovako nešto).
Krajem januara je vojska konačno stigla u Drač koji je srećom bio pod kontrolom srpskog saveznika Esada-paše.
Odlaskom Nikole Pašića u Italiju i sastankom sa italijanskim kraljem Vitorijom Emanueleom, konačno dolazi do dogovora i popravka odnosa između Srbije i Italije.
Italijani su dozvolili da srpski vojnici uđu u Valonu. Evakuisanje u Draču je postajalo sve opasnije zbog sve većeg napadanja austro-ugarskih hidro aviona, pa je srpski narod morao da se povuče još južnije u Valoni koja je ostala jedino bezbedno mesto za evakuaciju.
Foto: Printscreen YouTube Ministarstvo odbrane i vojske Srbije
Od sredine januara pa sve do kraja februara većina vojnika je evakuisano na Krf. Po procenama 148 hiljada je evakuisano na Krf, 10.000 u Bizertu, a oko 2.000 ljudi je bilo smešteno po francuskim bolnicama zahvaljujući 81 brodu.
Vojska je konačno bila bezbedna. Između 140.000 i 160.000 su svoje kosti ostavili u gudurama. Umiranje nije stajalo, pa su zbog nedostatka mesta na ostrva Krf i Vido, mnogi ljudi sahranjivani u ,,plavu grobnicu“.
Sve spomenike i kosturnice za ovu golgotu srpskog naroda po Albaniji su nestale. Srpska vojska se ubrzo oporavila i nastavila borbe na Solunskom frontu.
O, zar je morala doć’ ta tužna nesretna noć, kada si dragane moj otiš’o u krvavi boj? – deo iz narodne pesme ,,Tamo daleko”
