Kreator: Joseph Wiseberg
Uloge: Keri Russell, Mathhew Rhys, Holly Taylor, Keidrich Sellati, Noah Emmerich, Costa Ronin, Lev Gorn
Piše: Zoran Janković
Srećom, mada nas stvarnost (naša ali i ona planetarno shvaćena) uverava u suprotno, osećaj za meru i suštinsko dostojanstvo i dalje postoje, i dalje se ne daju podvesti pod darove nepovratnog plukvamperfekta. Tako su, u atmosferi sveopšte grabeži i sa njom čvrsto uvezane neumerenosti, kreatori i producenti serije Amerikanci (The Americans) blagovremeno rešili da je upokoje nakon šest sezona i 75 epizoda. Na vreme i uz dužno poštovanje prema svemu postignutog u tih šest berićetnih televizijskih leta.
Posebno zanimljivo je što nije bilo mnogo glasnog protesta ni među glumcima ni među brojnim poštovateljima, a, pritom, serija je sve do samog/zvaničnog joj kraja zadržala i veliku gledanost, i unisone pohvale kritičara i stručnjaka, te odanost civilnog gledateljstva. Kao da su svi shvatili da je u pitanju dobra procena, da treba stati u trenutku kada je pobeda neupitna, kada je ritam te zaigranosti mogućnostima i naknadno pristiglim plodovima u samom zametku odlično postavljene priče i sveukupnog idejnog koncepta. I upravo tako – i nakon završne sezone Amerikanci su opravdali velika očekivanja svojih poštovatelja, još jednom dokazavši da ekspresno zvanično uvrštavanje ove sezone u prestižni TV Hall of Fame, taj zabat za nacionalno/američko (pop-)kulturno blago, nakon samo dve sezone nije bio ishitren i ekstravagantan potez ushićenih mudrih glava.
Amerikanci su tu šestu sezonu dočekali u vrhunskom izdanju, a ona je samo dokazala istinsku jedinstvenost ove maestralne serije bez ijednog jedinog, pa najsitnijeg lošije aspekta. Vešto koncipirana kao misterija duboko ukorenjena u vazda potentno tle identitetskih nedorečenosti i složenosti, pa još zaodenuta pouzdano zavodljivim vizuelnim (a, ne ispuštajući iz vida ni briljantan odabir postojeće prateće muzike iz baštine pop i rok zvuka osamdesetih godina prošlog veka, i zvučnim) retro-štimungom, te efektno rabljenim paranoidnim hladnoratovskim ruhom, ova serija ostaje primer serije koja je imala sve i koja je gledaocima, koji su znali da cene pravu vrednost jednog takvog, zbilja retkog dara, dala sve. Jer, Amerikanci su plenili po mnogo raznoraznih osnova – serioznosti, koja, pak, u zasenak ni u jednom trenutku nije bacila pitkost, zaumnosti koja je još prvih minuta prvih epizoda prve sezone bila evidentna, pa i nesporiva, silnoj emotivnosti, ubedljivom tragizmu propošnih i preduzetnih junaka pod stalnom senkom propasti čak i potencijalno planetarnih razmera, junacima koji rade užasne stvari a koje je, međutim, tako lako razumeti i sa čijom se svekolikom sluđenošću (usled života pod bremenom tog neprestanog blefa) tako lako saosećati, savršenom glumom svih, naravno na čelu, sa bravuroznim dvojcem Keri Russell – Matthew Rhys u očito ulogama dosadašnjih im karijera i života, te lakoćom sa kojom su Amerikanci čitavim svojim tokom mudro korespondirali sa novom turom ideološko-nadideoloških opasnih trvenja i novim talasom rusofobije u čiji je mulj nanovo, kanda, i svesno i dragovoljno zaronila Amerika danas. Naravno, da u ovom rafalu pohvala, zastanemo i kod basnalno-trivijalnog, tu su i brojne perike kojima su se maskirali glavi junaci, a o kojima je čak napisano i par ozbiljnih socioloških rasprava u akademskim sferama.
Niko ne spori, bilo je i biće (pa čak i ponudi samog kanala FX, koji je tako opromišljeno istrajavao na podršci Amerikancima svih ovih godina) neporecivo kvalitenih, možda i prevratničkih serija koje će budućim generacijama služiti kao međaši za pravljenje najlogičnijih graničnika među nasleđima pojedinačnih era televizijskog stvaralaštva i izraza. Biće ih i mora da ih budi, ali teško da će se uskoro pojaviti serija koja će u sebi, pa još pod krinkom tišeg izraza i navodne jednostavnosti, ponuditi toliko toga oprečnog, a savršeno izbalansiranog i prekopotrebnog za brojne konzumente ambicioznijih sadržaja. Redak je primer televizijskih radova koji, poput Amerikanaca, ni jednog jedinog trena nisu pokazali zamor materijala, niti su s kliznuli put banalnosti, autoreciklaže, praznog hoda i/ili brzpooteznih rešenja i uvek zgodnih a suštinskih jalovih ukrasa. Amerikanci su očito plod brižljivog rada i inteligentnog krovnog koncepta, čiji su delovi očito anticipirani godinama unapred (to se ne odnosi samo na vanserijski vešto balansiranu i ritmički filigranski nijansiranu naraciju) čija je svaka minuta očitavala sveopštu decentnost i artikulisanost.
Sasvim dovoljno za graciozan put u legendu, sa usputnim stajališta u nekom posve zasluženom kolektivnom nezaboravu.
