Slučajnosti koje ne izbijaju iz glave
Režija: Žil Mimuni
Uloge: Vinsent Kasel, Monika Beluči, Roman Borinže
Piše: Jelena Ilić
„L’Appartment”, na engleskom „The Apartment” jeste francuski igrani film snimljen 1996. u režiji Žila Mimunija. U pitanju su žanrovi ljubavne drame i misterije, a protagonista, čiji lik tumači Vinsent Kasel, pisac je koji nakon slučajnog susreta pokušava ponovno stupiti u kontakt s bivšom devojkom, koju tumači poznata italijanska glumica Monika Beluči. Ovaj film nominovan je za najbolji film na stranom jeziku i nagrađen „BAFTA” nagradom 1998. godine.
Maks Majer, koji je već veren za Murijel, u slučajnom susretu sa svojom bivšom devojkom Lizom odluči da sve ostavi za sobom i obnovi staru romansu, koja se bez ikakvog objašnjenja ugasila i nestala pred njegovim očima. U prvom delu filma može se steći utisak da je Liza poprilično misteriozna devojka sklona slamanju srca, s obzirom na to da je nestala bez traga. Kasnije, ti tragovi će izluđivati Maksa, a klatno sudbine mu neće biti naklonjeno jer će svakim pronalaskom novog traga gubiti prethodni. Takva dinamika začiniće već postojeću misterioznost i zagonetnost filma. Ključnu ulogu u ovom zapletu imaće Alisa, devojka Maksovog najboljeg druga Lusijena i Lizina bliska prijateljica. Želeći da bude replika Lize, učiniće sve da to i postigne, čak i ono što je izvan njenih karakternih crta. Pismo koje je Liza ostavila Maksu neće stići do njega i to će stvoriti dubok jaz među njima, kako je Alisa i želela.
Pitanja koja su već postavljena obmotaće se poput klupka, vraćajući se u Maksovu i Lizinu prošlost, kada je njihov odnos bio u cvatu. Setno nostalgična muzika u pozadini će još više nagoniti na napetu radoznalost, dok svako novo dešavanje objašnjava zbog čega se određeni lik u nekoj situaciji, u očima gledalaca, jako čudno poneo. Motivi crvene boje i vatre predstavljaće se u izvesnoj metafori koja je prepuštena slobodnoj interpretaciji gledalaca. Osim tih motiva, prisutan je i voajerizam koji doprinosi misterioznosti. Priča je zapanjujuće realizovana, nudi poglede na isti događaj iz više perspektiva i zahteva učešće gledalaca u celosti.
Brojni su trenuci u ovom filmu koji gledaoce navode da se zamisle o tome šta se moglo dogoditi samo da je sudbina dozvolila. Na primer, likovi se samo okrenu, sagnu ili nesvesno prođu jedni pored drugih i tako propuste trenutak u kom su se mogli sresti. Sekunde su te koje mogu presuditi, odlučiti hoće li se oni sudariti ili mimoići. Priča se kreće nizom slučajnih događaja koji su značajniji nego što se čini, ali i vrlo kratki. Ako se i na tren odvoji pogled od ekrana, može se propustiti nešto ključno, a to bi kasnije doprinelo nerazumevanju obrta. Radnja u nekim trenucima pokazuje kako sudbina može „umešati prste” na terenu gde bi trebalo da se desi nešto očekivano, poput pomenutih susreta, ali nas provocira na taj način da se ti susreti ipak ne dogode, što čini da se neke druge, neočekivane stvari dese.
Scene i kadrovi su estetski i sofisticirano prikazani, te dovode do boljeg umetničkog iskustva. Kasel svojim prepoznatljivim šarmom, magnetizmom, kao i facijalnim ekpresijama, uspeva da se utopi u melanholiju atmosfere i u ceo proganjajući koncept priče. U tome mu pomaže Beluči svojom mističnošću, budeći u nama pravi koktel osećanja.
„Apartman iz pakla” je film tokom kojeg ne možete da odete do kuhinje da biste nešto pregrizli, jer biste u tom slučaju propustili neki bitan detalj. A čak i da ste ga pomno pratili, vrlo verovatno ćete želeti da ga odgledate ponovo od početka da biste shvatili šta se zapravo desilo. Mnogi poistovećuju uzbuđenje i misteriju u ovoj priči sa Hičkokovim filmovima. Apartman, čekanje na određenom mestu u određeno vreme, i drugi ljudi glavni su pokretači strepnje pred još misterioznijim epilogom. On ostavlja jak utisak koji produbljuje osećanja čineći ih dužim, kao da film nije završen, već se nastavlja unazad.
