Arch Enemy – Will To Power (Century Media, 2017.)
Piše: Ivana I. Božić
Već sa prethodnim albumom War Eternal, mogao se naslutiti drugačiji, energičniji put benda Arch Enemy. Posebnu dozu različitosti od svega dotadašnjeg donela je i nova pevačica Alissa White-Gluz, koja je na mestu frontmenke zamenila legendarnu Angelu Gossow (što mnogi fanovi nikako da prežale i prihvate). Ipak, Angela se nije sasvim oprostila od Arch Enemyja jer je ona Alissina menadžerka ali i mentorka. Iako Alissa ima svoj stil, njena modulacija glasa slična je Angelinom.
Najnovije ostvarenje benda Will To Power korak je napred sa ponovo izmenjenom postavom jer se Arch Enemy ekipi priključio i gitarista Jeff Loomis (ex-Nevermore). Loomis se odlično uklopio sa Michael Amottom, srcem benda i njihove gitare prosto čine instrumentalni kostur na koji se svi ostali, poput tetiva i spleta krvnih sudova, uklapaju u moćnu celinu. To se oseća u skoro svakoj pesmi na albumu. I Loomis i Amott stvaraju nesvakidašnje melodije ukalupljene u brutalne ritmove, a sve to zajedno zvuči prilično zarazno. Ništa manji doprinos sveukupnom adrenalinu benda daju i bubnjar Daniel Erlandsson i basista Sharlee D’Angelo.
I sama Alissa kao da se nekako opustila na ovom albumu, te sada zvuči daleko uverljivije i snažnije. Kao da je konačno pronašla onu pravu dozu u nimalo lakom zadatku − biti dostojna vokalna naslednica. A to nimalo nije jednostavno, posebno zbog same tehnike pevanja – growl, tako netipične za žene, ali i danas, uprkos mnoštvu bendova, retke u metal žanru (bar kada je kvalitet u pitanju). Već na prethodnom albumu War Eternal, osetilo se da je Alissa dostojna zamena. Mada, izgleda da je bilo samo isuviše rano da se uši naviknu na nešto drugačiji stil od Angelinog, po kome je i sam bend bio prepoznatljiv.
Album Will To Power otvara zarazna ”Set Flame To The Night” nakon koje se potpuno menja energija sa “The Race” i na trenutak vraća u stare dane benda. Kada krenu nemilosrdni bubnjevi ispresecani talasima suvih rifova i dopadljive melodije, oštri grleni zvuk prodorno zagospodari nad muzikom. Nakon treperavog gitarskog sola započinje ”Blood In The Water”, čiji ritam dopušta Alissi da njen glas dođe do izražaja.
Kada su tekstovi u pitanju, teme variraju od političkih do ličnih, sa dozom poetičnosti. Pojedini čak na trenutke deluju jako hipnotički, potpomognuti muzikom koja ih prati. Možda jedna od najjačih pesama na albumu je ”The Eagle Flies Alone”, da li zbog dodatnog, vizuelnog osećaja koji pruža video-spot za ovu numeru, ili nečeg drugog, ova pesma spada u kategoriju onih koje ćete vrteti i vrteti nebrojeno puta dok ne krenete da je čujete u svojoj glavi odmah nakon buđenja. Pesmu otvara zvuk klavira i gitare koja se čuje negde u pozadini, dok sve polako ne preraste u pravu grmljavinu rifova koja prati stihove poput: ”This world is full of lies and deceit/ I have felt betrayal, cut so deep/ Suffered defeat, only to rise again”, koji pogađaju pravo u centar.
”Murder Scene” oslikavaju bas groove i divlje udaranje bubnja sa kojima se bore gitare, i sve to podseća na onaj klasični Arch Enemy zvuk. Nabijena energijom i adrenalinom, gotovo da predstavlja najvišu tačku albuma. ”First Day In Hell” spušta tempo i donosi pomalo militantni zvuk.
Posmatran kao celina, Will To Power zanimljiviji je od prethodnog ostvarenja benda, ali, uprkos pojedinim muzičkim momentima, potpuno drugačiji od ranijih radova benda. Sa dozom prepoznatljive moći i energije, svakako korak dalje u muzičkoj evoluciji benda.
