Piše: Petra Nešić
Foto: Jelena Lazarević
„Hiperventiliram od sreće”, kažem Jeleni dok pakujem kofer u auto. Svi kompleti za Arsenal su rasprodati. Treće, Čolino veče još davno. U koferu su sve back-up varijante mojih odevnih kombinacija, jer prognoza obećava raznovrsni program – baš kao i Arsenal. Ulice Kragujevca ničim ne odaju da je njima juče opušteno šetao Kijanu Rivs. U kom džepu ovaj grad ga noćas sakrio? Kijanu je zvezda prve festivalske večeri.
Samo sat vremena kasnije, gledamo kroz prozor hotela kako se smrklo i lije, kao da nikad neće da prestane. Vadim navlake za patike…makar propustile konfete i svečano otvaranje, moraćemo da se strpimo.
Asian Dub foundation je otvorio Main. Jedan žanrovski koktel – kao najava celog festivala. Znamo ih s Nišvila. Solidan početak večeri. Nakon toga, službeno ispratimo Partibrejkerse i Caneta u njegovoj standardnoj pozi. Je l’ još neko zapazio da sa onako podignutim ramenom i rukom savijenom u laktu liči na patku?
Dok se udaljavamo ka Gardenu, i dalje odjekuje „tamo gde je srce, tamo sija sunce„, a ovo veče je odličan odraz stihova. Satnica na Gardenu je bila vrlo uredno poremećena, tačno za jednog izvođača, pa sam tako ja laički okačila na story makedonski bend Lufthansa i tagovala Keni nije mrtav. Ovi iz Lufthanse su se unapred izvinili zbog zvuka, jer nisu imali adekvatnu tonsku probu. Ja se izvinjavam izvođačima oba benda. Godinama nisam gledala Beoviziju. Spontano sam završila na nastupu. Znaću za idući put. Ih, Arsenali su tek pred nama.
Punimo višekratne čaše koje smo morale da kupimo, da bi nam natočili pivo. Bilo je i u limenkama, ali mi smo se razmazile craft-om. Nije baš sasvim praktično rešenje, kad moraš da je spakuješ u torbicu, pogotovo ako ti je torbica veća od čaše. Bar nam je ostao suvenir. Podsetile smo se one godine kad smo fotkale đubre ostalo iza posetilaca. Pojačane mere zaštite životne sredine. Pojačane i mere bezbednosti, jer je sledeći Dogstar.
„Najjači su mi ovi carevi s mobilnim telefonima”, komentarisao je neko od kolega ispred bine, sa nekim nabudženim, skupim fotoaparatom, neke od kolega sa telefonima. Ne znam da li ga je neko obavestio o napretku tehnologije, i širokim spektrom mogućnosti novijih modela mobilnih telefona ili o eventualno medijima koji su deo neprofitnih organizacija i studentskih magazina, sa skrominijim budžetom, recimo?
„Kijaaaaaaaanu“, vikale su žene od 17 do 77, a on je uputio poneki pogled i uperio prstom…i svaka bi u krugu od dva metra verovala da je ona ta koju je pogledao.
Mislila sam o tome kako lepo matori. I o tome šta bi bilo da je tako započeo svoju karijeru u dečačkom bendu, i čvrsto rešen, krčio svoj put ka zvezdama preko muzike – da li bismo uopšte znali ko je Kijanu? Ovako slušajući, što neko reče, najpoznatiji nepoznati bend – ja imam osećaj kao da sam prisustvovala istorijskom događaju u rangu susreta Ričarda Bartona, Elizabet Tejlor i Tita i Jovanke na Brijunima. Unucima ću pričati o ovome…samo još nisam odlučila da li ću uraditi dodatnu dramatizaciju ili ću malo da se pravim važna, i da im kažem da nije bilo ništa spec. Kako god…jedno je sigurno – volela bih da matorim kao Kijanu.
Folk-punk nije baš naš omiljeni miks, ali moramo da priznamo da su Brkovi dobro prodrmali Main stage “Švalerom”, “Bauštelom” i ostalim hitovima, slaveći 20 godina benda.
Da Ničim izazvan nije ostavljan za sam kraj večeri, velika je verovatnoća da bismo propustile Svemirka, i otišle na mnogo dobru heljdopitu u obilžnjoj pekari Drago nam je što nismo propustile. Spoj popa i elektronske muzike, a sigurno u još nečeg tu ima, stvaraju nesvakidašnji zvuk – kako za đuskanje, tako i za njihanje uz upaljače. Žene od vanilije su se topile u publici, a mi se pitale kako su nam ovi momci do sada promicali, i da li ih ovo samo klinci slušaju.
Ali tu je Ničim izazvan da podseti da je Bog nekima dao dar da budu mladi zauvek. Publika entuzijastično i glasno traži bis. Iskamčio nam ga je bubnjar na kraju. Malo je falilo da se ne vrate, zavirile smo iza scene. I nama se malo spavalo, znamo da vam nije lako…ali mi smo taj bis zaslužili! Vriskom izazvani vraćaju se na scenu.
Stigle bismo mi tačno na sam početak Nouvelle Vague-a druge večeri, da nismo jurile parking mesto po centru. Ja sam bila jedan od onih gorih tipova osoba što stoji i čuva prostor, dok Jelena ne doveze auto.
„Kako je ovaj francuski seksi. Možda je sad rekla kako joj se piški, a i dalje dobro zvuči.” Ako nas čita neko iz Nišvila, naručila bih jedan bend!
Zvezde večeri su Bijelo dugme. Mada se za Tifu objektivno ne bi baš moglo reći da matori tako dobro kao Kijanu, gospođa iz prvog reda se ne bi složila sa nama. Pobunila se što smo joj zauzeli pogled, u delu predviđenom za novinare. Tu smo prve tri, pesme i sklanjamo se, ne brinite.
Ekipica baš mladih ljudi iz prvih redova je pevala Đurđevdan a capella, pred koncert. Bila sam na njihovom koncertu u Nišu. Slični dojam. Glasovno nije to baš bilo besprekorno – međutim ipak je legendarni osećaj biti pred jednim takvim bendom.
Ako se sutra zarati
Moja mala šta ćemo ja i ti
Vrata zaključati
Prozore zatvoriti
Spustiti zavjese
Ostat cemo kući i ljubit’ se
Slušala sam ove stihove, i mislila o tome kako ne pamtim da sam ih ikad čula na radiju. Prvi put mi ih je otpevala mama. Možda nisu najveći njihov hit, ali su meni parametar pred kolikim zvezdama stojim – generacije su uz njih đuskale.
Naše veče završavamo uz Ritam Nereda, i gotovo pun Garden…na kome je ostalotek mesta za poneku šutku.
MOŽDA ĆE VAM SE DOPASTI:
Exit festival: od društvenog pokreta do evropske muzičke manifestacije
“Čija je ono zvijezda”, pevuše sredovečne žene dok izlaze iz taksija. Taj mi prizor izmami osmeh. Pomislim na komentar jedne moje školske drugarice, od pre nekoliko dana: “Arsenal? Zar nisi to prerasla?” Pa nije Arsenal patika, pa da se preraste! Kako ga onda Čola nije prerastao?
Spušta se rampa. Prolazi voz. Masa ljudi čeka i pozdravlja mašinovođu. Mislim da on ovakav spektakl nije doživeo.
Simfonijski orkestar se namešta. Izbliza izgledaju upeglano i elegantno. Trenutak kad Čola izađe na scenu kao da nije stvaran. Započinje s “Produži dalje”.
Produžimo dalje, razilazimo se ispred bine posle treće pesme.
“Ovaj ko da švercuje migrante”, komentariše neka žena fotografa s ogromnim rancem i opremom ispred nas.
Šuškalo se malo iza scene da je Čola možda gej. Da vam kažem – možda je i vanzemaljac, sa onakvim glasom i stasom, posle toliko godina. “A ja sam običan, ko i drugi” – da se ne lažemo, nije. Onom ko je kupio kartu za treće festivalsko veče samo zbog njega – vredelo je. Produžio je koncert za pola sata. Neki su čak i infuziju imali uključenu u cenu. Kolabirali su ljudi. Možda je ipak prodata koja karta više, no što je predviđeno za ovaj prostor, i letnju sparinu.
Ne smem ni da pogledam koga je na Gardenu zadesila ta nesrećna satnica da se poklopi sa vanvremenskim Čolom. Znam samo da je posle išao E-Play i z++.
“Hajde Maju da ispoštujemo, trebaće akreditacije i za narednu godinu”, kažem i mislim da E-Play i Maju Cvetković, vokal benda, koja je ujedno i glavna organizatorka ovog fantastičnog događaja.
Probale smo da provirimo. Na tome je ostalo. I ja da imam bend i festival, tačno bih tempirala svoj nastup posle Čole. Vrlo promišljeno, svaka čast. Čula sam da je bilo dobro.
Ako nas neko traži u isto doba iduće godine…javite da smo u Kragujevcu. Smeštaj smo već rezervisale. Mogle bismo tako i lagano doživjeti stotu. DOŽIVJETI STOTU!
